Википедија

Рита Леви-Монталчини

(преусмерено са Rita Levi-Montalcini)

Рита Леви-Монталкини (Торино, 22. април 1909 – Рим, 30. децембар 2012) је италијанска нобеловка позната по свом раду у неуробиологији. Нобелову награду је добила 1986. године за области физиологиja или медицина, заједно са колегом Стенлијем Кохеном, за проналазак фактора раста нервних ћелија.[1] Од 2001. године до своје смрти била је у Италијанском сенату са титулом доживотне Сенаторке.[2] Ова титула је била награда за њен допринос науци.[3]

Рита Леви-Монталчини
Датум рођења(1909-04-22)22. април 1909.
Место рођењаТорино
Датум смрти30. децембар 2012.(2012-12-30) (103 год.)
Место смртиРим

Дана 22. априла 2009. године је постала прва нобеловка која је достигла 100 година живота.[4] У њену част је приређена прослава у Римској градској управи.[5][6] Умрла је као најстарија добитница нобелове награде.

Ранији живот и образовање

уреди

Рита је рођена 22. априла 1909. године у Торину у јеврејској породици.[7] [8][9][10] Она и њена сестра близнакиња, Паола, су биле најмлађе од четворо деце. Њихови родитељи су били Адел Монталчини, сликарка, и Адамо Левим, електрични инжењер и математичар. Њена породица се преселила из Астије и Касале Монферато у Торино почетком 20. века.[10][11]Као тинејџерка, хтела је да буде списатељица. Дивила се Шведској списатељици Селми Лангерлоф.[12] Трауматично искуство које је доживела када је присуствовала умирању породичног пријатеља услед рака стомака, преусмерило је њену каријеру ка медицини.[13] По упису на медицински факултет у Торину, њен отац се доста противио њеној одлуци сматрајући да ће јој та одлука уништити шансу да се добро уда.[14] При крају студија, њен отац ју је ипак подржао.

Ђузепе Леви, неуролог на факултету, препознао је њен таленат и интересовање за нервни систем.[15] После матурирања Рита је остала на факултету као Ђузепеова асистенткиња. Нажалост, нацистички закон јој је окончао академску каријеру, с обзиром да је забрањивао академске каријере Јеврејима.[16]

Каријера и истраживање

уреди

Изгубила је позицију асистента на одсеку за анатомију након што је донесен закон из 1938. којим се Јеврејима забрањује да раде на универзитетима.[17][непоуздан извор?] Током Другог светског рата поставила је лабораторију у својој спаваћој соби у Торину и проучавала раст нервних влакана у пилећим ембрионима, откривши да нервне ћелије умиру када им недостају мете, и поставила основу за већи део њених каснијих истраживања. [18] Описала је ово искуство деценијама касније у научном документарном филму Death by Design/The Life and Times of Life and Times (1997).[19] У филму се појављује и њена братска сестра близнакиња Паола, која је постала цењена уметница најпознатија по својим алуминијумским скулптурама дизајнираним да унесу светлост у собе због рефлектујуће беле површине.[20]

Када су Немци напали Италију у септембру 1943. године, њена породица је побегла на југ у Фиренцу, где је преживела Холокауст, кријући се под лажним идентитетом, заштићена је од стране неких нејеврејских пријатеља.[21] Током нацистичке окупације, Леви-Монталчини је била у контакту са партизанима Акционе партије.[22] Након ослобођења Фиренце у августу 1944. године, добровољно је предала своје медицинске вештине за савезничку здравствену службу. Њена породица се вратила у Торино 1945. године.

Септембра 1946, Леви-Монталчини је добила једносеместралну истраживачку стипендију у лабораторији професора Виктора Хамбургера на Универзитету Вашингтон у Сент Луису; занимала су га два од чланака које је Леви-Монталчини објавила у страним научним часописима.[23] Након што је дуплирала резултате својих кућних лабораторијских експеримената, Хамбургер јој је понудио радно место истраживачког сарадника, које је обављала 30 година. Тамо је 1952. године обавила свој најважнији посао: изоловање фактора раста нерава (NGF) из посматрања одређених канцерогених ткива која изазивају изузетно брз раст нервних ћелија.[24] Преносећи комадиће тумора на пилеће ембрионе, Монталчини је успоставио масу ћелија која је била пуна нервних влакана. Откриће нерава који расту свуда као ореол око туморских ћелија било је изненађујуће. Када га је описивао, Монталчини је рекла да је то: „као поточићи воде који непрестано теку преко слоја камења“.[25] Раст нерва који је произвео тумор био је другачији од било чега што је раније видела – нерви су преузели области које су постале друга ткива и чак су ушле у вене у ембриону. Али нерви нису урасли у артерије, које би текле из ембриона назад у тумор. Ово је сугерисало Монталчинијевој да сам тумор ослобађа супстанцу која стимулише раст нерава.

У звање редовног професора унапређена је 1958. године. Године 1962. основала је другу лабораторију у Риму и поделила свој рад и живот између Рима и Сент Луиса. Године 1963. постала је прва жена која је добила награду Макс Вајнштајн (коју јој додељује Уједињено удружење за церебралну парализу) због њеног значајног доприноса у неуролошким истраживањима.[26]

Од 1961. до 1969. године руководила је Истраживачким центром за неуробиологију ЦНР (Рим), а од 1969. до 1978. Лабораторијом за ћелијску биологију.[27] Након што је пензионисана 1977. године, именована је за директора Института за биологију ћелије италијанског Националног савета за истраживање у Риму. Касније се повукла са те позиције 1979. године, али је наставила да ради као гостујући професор.[28]

Леви-Монталчини је основала Европски институт за истраживање мозга 2002. године, а затим је био његов председник.[29][30] Њена улога у овом институту била је у средишту неких критика делова научне заједнице током 2010. године[31]

Покренуте су контроверзе око сарадње Леви-Монталчини са италијанским фармацеутским концерн Фидиа. Док је радила за Фидију, побољшала је разумевање ганглиозида . Почевши од 1975. године, подржавала је лек Cronassial (посебна мешавина ганглиозида) који је Фидиа производила из ткива говеђег мозга. Независне студије су показале да лек заправо може бити успешан у лечењу планираних болести (периферне неуропатије).[32][33] Годинама касније, неки пацијенти који су били на терапији Cronassial-ом пријавили су тешки неуролошки синдром (Гилен-Бареов синдром). Из предострожности, Немачка је забранила овај лек 1983. године, а затим и друге земље. Италија га је забранила лек тек 1993. године; Истовремено, истрага је открила да је Фидиа платила италијанском министарству здравља за брзо одобрење лека и касније платила за интензивну употребу лека у лечењу болести за које није тестиран.[34][35][36] Веза Рите Леви-Монталчини са компанијом откривена је током истраге, а она је јавно критикована.[37]

Деведесетих је била један од првих научника који је указао на значај мастоцита у људској патологији.[38] У истом периоду (1993) идентификовала је ендогено једињење палмитоилетаноламид као важан модулатор ове ћелије.[39] Разумевање овог механизма покренуло је нову еру истраживања овог једињења што је довело до више открића у вези са његовим механизмима и предностима, далеко бољег разумевања ендоканабиноидног система и нових формулација производа липозомалног палмитоилетаноламида дизајнираних посебно за побољшану апсорпцију и биодоступност.[40]

Леви-Монталчини је заједно са Стенлијем Коеном добила Нобелову награду 1986. године у категорији физиологије или медицине. Њих двоје су добили Нобелову награду за истраживање фактора раста нерава (NGF), протеина који узрокује раст ћелија услед стимулисаног нервног ткива.[41]

Политичка каријера

уреди

Првог августа 2001. именована је за доживотног сенатора од стране председника Италије Карла Азељоа Чампија.[42]

28-29. априла 2006, Леви-Монталчини, стара 97 година, присуствовала је отварању скупштине новоизабраног Сената, на којој је изабран председник Сената. Она је изјавила да преферира кандидата левог центра Франка Маринија. Због подршке влади Романа Продија, често су је критиковали неки десничарски сенатори, који су је оптуживали да је спасла владу када је владина већина у Сенату била угрожена. Њеној старости се ругао политичар крајње деснице Франческо Сторасе.[43][44]

Лични живот

уреди

Њен отац, Адамо Леви, био је инжењер електротехнике и математичар, а мајка, Адел Монталчини, била је сликарка.[45] Јеврејски корени породице сежу до Римског царства; због строгог и традиционалног порекла породице, Адамо није подржавао идеју да жене похађају колеџ јер би то утицало на њихову способност да брину о деци и кући.[46]

Она је имала старијег брата Ђина, који је преминуо након срчаног удара 1974. Био је један од најпознатијих савремених италијанских архитеката и професор на Универзитету у Торину . Имала је две сестре: Ану, пет година старију од Рите, и Паолу, њену сестру близнакињу, популарну уметницу која је умрла 29. септембра 2000, у 91. години.

Године 2003. поднела је тужбу за клевету против политичара и комичара Бепеа Грила. Током једне емисије, Грило је тада 94-годишњу жену назвао старом курвом.[47]

Никада се није удавала и није имала деце.[48] У интервјуу из 2006. рекла је: "Никада нисам имала оклевања или кајања у том смислу... Мој живот је обогаћен одличним људским односима, послом и интересовањима. Никада се нисам осећала усамљено."[49] Умрла је у свом дому у Риму 30. децембра 2012. у 103. години.[50]

Након њене смрти, градоначелник Рима Ђовани Алемано изјавио је да је то велики губитак „за цело човечанство“. Похвалио ју је као некога ко представља „грађанску савест, културу и истраживачки дух нашег времена”. Италијанска астрофизичарка Маргерита Хак рекла је: „Она је заиста неко коме се треба дивити“. Италијански премијер Марио Монти одао је признање њеном „харизматичном и упорном“ карактеру и њеном доживотном настојању да "одбрани битке у које је веровала". Портпарол Ватикана Федерико Ломбарди похвалио је грађанске и моралне напоре Леви-Монталчинијеве, рекавши да је она „инспиративни“ пример за Италију и свет.[51]

Према речима бившег председника Великог Оријента Италије, била је позвана и учествовала у многим културним догађајима које је организовала главна италијанска масонска организација.[52]

Дела

уреди
  • Origine ed Evoluzione del nucleo accessorio del Nervo abducente nell'embrione di pollo, Рим, Tip. Cuggiani, 1942.
  • Il messaggio nervoso, con Pietro Angeletti e Giuseppe Moruzzi, Милано, Rizzoli, 1975.
  • New developments in neurobiological research, in "Commentarii", vol. III, n. 15, Pontificia Academia Scientiarum, 1976.
  • Elogio dell'imperfezione, Милано, Garzanti, 1987. ISBN 88-11-59390-5.
  • NGF. Apertura di una nuova frontiera nella neurobiologia, Рим-Наполи, Theoria, 1989. ISBN 88-241-0162-3.
  • Sclerosi multipla in Italia. Aspetti e problemi, con Mario Alberto Battaglia, Ђенова, AISM, 1989. ISBN 88-7148-001-5.
  • Presentazione di Max Perutz, È necessaria la scienza?, Милано, Garzanti, 1989. ISBN 88-11-59415-4.
  • Prefazione a Carlo Levi, Poesie inedite. 1934-1946, Рим, Mancosu, 1990.
  • Prefazione a Gianni Bonadonna, Donne in medicina, Милано, Rizzoli, 1991. ISBN 88-17-84077-7.
  • Presentazione di Gilberto Salmoni, Memoria: un telaio infinito Dialogo su un mondo tutto da scoprire, Ђенова, Costa & Nolan, 1993.
  • Prefazione a Giacomo Scotti (a cura di), Non si trova cioccolata. Lettere di bambini jugoslavi nell'orrore della guerra, Наполи, Pironti, 1993. ISBN 88-7937-095-2.
  • Reti. Scienza, cultura, economia, con Guido Cimino e Lauro Galzigna, Ancona, Transeuropa, 1993. ISBN 88-7828-101-8.
  • Vito Volterra. Il suo percorso, in Scienza, tecnologia e istituzioni in Europa. Vito Volterra e l'origine del CNR, Рим-Bari, Laterza, 1993. ISBN 88-420-4147-5.
  • Il tuo futuro, Милано, Garzanti, 1993. ISBN 88-11-73837-7.
  • Per i settanta anni della Enciclopedia italiana, 1925-1995, in 1925-1995: la Treccani compie 70 anni. Mostra storico-documentaria, Рим, Treccani, Istituto della Enciclopedia italiana, 1995.
  • Prefazione a American Medical Association, L'uso degli animali nella ricerca scientifica. Libro bianco, Bologna, Esculapio, 1995.
  • Senz'olio contro vento, Милано, Baldini & Castoldi, 1996. ISBN 88-8089-198-7.
  • L'asso nella manica a brandelli, Милано, Baldini & Castoldi, 1998. ISBN 88-8089-429-3.
  • La galassia mente, Милано, Baldini & Castoldi, 1999. ISBN 88-8089-636-9.
  • Presentazione di Nicola Canal, Angelo Ghezzi e Mauro Zaffaroni, Sclerosi multipla. Attualità e prospettive, Милано, Masson, 1999. ISBN 88-214-2467-7.
  • Intervista in Serena Zoli, Storie di ordinaria resurrezione (e non). Fuori dalla depressione e altri mali oscuri, Милано, Rizzoli, 1999. ISBN 88-17-86072-7.
  • L'Università delle tre culture. Conferenza della professoressa Rita Levi-Montalcini, Sondrio, Banca Popolare di Sondrio, 1999.
  • Cantico di una vita, Милано, Cortina, 2000. ISBN 88-7078-666-8.
  • Un universo inquieto. Vita e opere di Paola Levi Montalcini, Милано, Baldini & Castoldi, 2001. ISBN 88-8490-111-1.
  • Tempo di mutamenti, Милано, Baldini & Castoldi, 2002. ISBN 88-8490-140-5.
  • Tempo di azione, Милано, Baldini Castoldi Dalai, 2004. ISBN 88-8490-429-3.
  • Abbi il coraggio di conoscere, Милано, Rizzoli, 2004. ISBN 88-17-00199-6.
  • Lungo le vie della conoscenza. Un viaggio per sentieri inesplorati con Rita Levi-Montalcini, con Giuseppina Tripodi, Brescia, Serra Tarantola, 2005. ISBN 88-88507-56-6.
  • Eva era africana, Рим, Gallucci, 2005. ISBN 88-88716-35-1.
  • I nuovi magellani nell'er@ digitale, con Giuseppina Tripodi, Милано, Rizzoli, 2006. ISBN 88-17-00823-0.
  • Tempo di revisione, con Giuseppina Tripodi, Милано, Baldini Castoldi Dalai, 2006. ISBN 88-8490-983-X.
  • La vita intellettuale, in La vita intellettuale. Professioni, arti, impresa in Italia e nel pianeta. Atti del forum internazionale, 13 e 14 febbraio 2007, Bologna, Salone del podesta di Palazzo Re Enzo, Piazza del Nettuno, Bologna, Proctor, 2007. ISBN 978-88-95499-00-0.
  • Rita Levi-Montalcini con Giuseppina Tripodi racconta la scuola ai ragazzi, Милано, Fabbri, 2007. ISBN 978-88-451-4308-3.
  • Le tue antenate. Donne pioniere nella società e nella scienza dall'antichità ai giorni nostri, con Giuseppina Tripodi, Рим, Gallucci, 2008. ISBN 978-88-6145-033-2.
  • La clessidra della vita di Rita Levi-Montalcini, con Giuseppina Tripodi, Милано, Baldini Castoldi Dalai, 2008. ISBN 978-88-6073-444-0.
  • Ritmi d'arte, Serra Tarantola, 2008 ISBN 88-95839-05-6
  • Cronologia di una scoperta, Милано, Baldini Castoldi Dalai, 2009. ISBN 978-88-6073-557-7.
  • L'altra parte del mondo, con Giuseppina Tripodi, Милано, Rizzoli, 2009. ISBN 978-88-17-01529-5.

Референце

уреди
  1. ^ "The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1986". The Nobel Foundation. Приступљено 1 January 2013.
  2. ^ Bradshaw, Ralph A. (2013). „Rita Levi-Montalcini (1909–2012)”. Nature. 493 (7432): 306. Bibcode:2013Natur.493..306B. Проверите вредност параметра |bibcode= length (помоћ). PMID 23325208. S2CID 4358284. doi:10.1038/493306a. .
  3. ^ „Rita Levi-Montalcini | Biography, Nobel Prize, Research, & Facts | Britannica”. 
  4. ^ Abbott, Alison (2009). „Neuroscience: One hundred years of Rita”. Nature. 458 (7238): 564—567. PMID 19340056. S2CID 4302633. doi:10.1038/458564a. 
  5. ^ "The Doyenne of Neuroscience celebrates her 100th birthday". IBRO. Приступљено 31 December 2012
  6. ^ Owen, Richard (30 April 2009). "Secret of Longevity: No Food, No Husband, No Regrets". Excelle. Приступљено 31 December2012.
  7. ^ Carey, Benedict (30 December 2012). "Dr. Rita Levi-Montalcini, Nobel Winner, Dies at 103". The New York Times.
  8. ^ "Scheda di attività – Rita Levi-Montalcini". Приступљено 1 January 2013.
  9. ^ https://www.economist.com/news/obituary/21569019-rita-levi-montalcini-biologist-died-december-30th-aged-103-rita-levi-montalcini Rita Levi-Montalcini
  10. ^ а б Costantino Ceoldo (2012-12-31). "Homage to Rita Levi Montalcini". Приступљено 20 July 2013. Born and raised in a Sephardic Jewish family in which culture and love of learning were categorical imperatives, she abandoned religion and embraced atheism.
  11. ^ Levi-Montalcini, Rita (1988-04-18). In Praise of Imperfection: My Life and Work. p. 28. Mother and Father both came from Sephardic families which had moved respectively from Asti and Casale Monferrato, two towns of some importance in Piedmont, to settle in Turin at the turn of the century.
  12. ^ Krause-Jackson, Flavia; Martinuzzi, Elisa (30 December 2012). "Levi-Montalcini, Italian Nobel Laureate, Dies at 103". Bloomberg.
  13. ^ Siegel, Judy (4 March 2008). "Oldest living Nobel laureate arrives today on solidarity visit. 98- year-old Italian neurologist Rita Levi-Montalcini triumphed over Mussolini's anti-Jewish edicts". The Jerusalem Post. Приступљено 30
  14. ^ "Nobel-winning scientist Levi-Montalcini dies in Rome at 103, biologist studied growth factor". Fox News Channel. 30 December 2012. Приступљено 31 December2012.
  15. ^ Yount, Lisa, Twentieth-Century Women Scientists, Facts on File, Inc., 1996, p. 29, ISBN 0-8160-3173-8[unreliable source?]
  16. ^ "Death by Design: Where Parallel Worlds Meet". Internet Movie Database. Приступљено 31 December 2012.
  17. ^ Yount, Lisa, Twentieth-Century Women Scientists, Facts on File, Inc., 1996, p. 29, ISBN 0-8160-3173-8
  18. ^ Goldstein, Bob (2. 12. 2021). „A Lab of Her Own”. Nautilus. Приступљено 19. 12. 2021. 
  19. ^ „Death by Design: Where Parallel Worlds Meet”. IMDb. Приступљено 31. 12. 2012. 
  20. ^ Di Genova, Giorgio. „Paola Levi-Montalcini”. Jewish Women's Archive. 
  21. ^ "Rita Levi Montalcini", Treccani.it.
  22. ^ „EBRI - European Brain Research Institute”. Архивирано из оригинала 23. 4. 2019. г. Приступљено 9. 10. 2018. 
  23. ^ „Missouri Women in the Health Sciences - Biographies - Rita Levi-Montalcini”. 
  24. ^ „Nobel-winning scientist Levi-Montalcini dies in Rome at 103, biologist studied growth factor”. Fox News Channel. 30. 12. 2012. 
  25. ^ Yount, Lisa (2009). Rita Levi-Montalcini: Discoverer of Nerve Growth Factor. Chelsea House. 
  26. ^ „Missouri Women in the Health Sciences - Biographies - Rita Levi-Montalcini”. 
  27. ^ „Nobel-winning scientist Levi-Montalcini dies in Rome at 103, biologist studied growth factor”. Fox News Channel. 30. 12. 2012. 
  28. ^ Wasserman, Elga R. (2000). The door in the dream : conversations with eminent women in science . Joseph Henry Press. стр. 41. ISBN 0-309-06568-2. 
  29. ^ „Rita Levi-Montalcini”. Washington University. Приступљено 31. 12. 2012. 
  30. ^ „The European Brain Research Institute in Rome”. Network of European Neuroscience Institutes. Архивирано из оригинала 24. 7. 2012. г. Приступљено 31. 12. 2012. 
  31. ^ „Self-inflicted damage.The autocratic actions of an institute's founder could destroy a centre of excellence for brain research”. Nature. 463 (7279): 270. 21. 1. 2010. Bibcode:2010Natur.463..270.. PMID 20090705. doi:10.1038/463270a  . 
  32. ^ Horowitz SH (1984). „Ganglioside (Cronassial) Therapy in Diabetic Neuropathy”. Ganglioside Structure, Function, and Biomedical Potential. Advances in Experimental Medicine and Biology. 174. стр. 593—600. ISBN 978-1-4684-1202-4. PMID 6377852. doi:10.1007/978-1-4684-1200-0_50. 
  33. ^ „Double-blind, placebo-controlled clinical trial of a mixture of gangliosides ('Cronassial') in post-herpetic neuralgia”. Current Medical Research and Opinion. 12 (3): 169—76. 1990. PMID 2272191. doi:10.1185/03007999009111498. 
  34. ^ „Qualità Intellettuale”. UNIPG. Архивирано из оригинала 16. 4. 2016. г. Приступљено 16. 3. 2011. 
  35. ^ „Fallimenti storici”. Dica33. Приступљено 16. 3. 2011. 
  36. ^ „Rita Levi Montalcini e la vicenda Cronossial”. Politica Molecolare. новембар 2011. 
  37. ^ „Nobel comprato? Non ne so nulla”. 22. 2. 1994. Приступљено 6. 6. 2010. 
  38. ^ „Mast cells synthesize, store, and release nerve growth factor”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 91 (9): 3739—43. април 1994. Bibcode:1994PNAS...91.3739L. PMC 43657  . PMID 8170980. doi:10.1073/pnas.91.9.3739  . 
  39. ^ „A proposed autacoid mechanism controlling mastocyte behaviour”. Agents and Actions. 39 Spec No: C145—7. 1993. PMID 7505999. doi:10.1007/BF01972748. 
  40. ^ Hesselink, Jan M Keppel (8. 8. 2013). „Evolution in pharmacologic thinking around the natural analgesic palmitoylethanolamide: from nonspecific resistance to PPAR-α agonist and effective nutraceutical”. Journal of Pain Research. 6: 625—634. ISSN 1178-7090. PMC 3744360  . PMID 23964161. doi:10.2147/JPR.S48653  . 
  41. ^ „Rita Levi-Montalcini - Biography, Facts and Pictures”. 
  42. ^ „Scheda di attività – Rita Levi-Montalcini”. Приступљено 1. 1. 2013. 
  43. ^ „Mastella: sì al procedimento su Storace”. la Repubblica. 17. 10. 2007. 
  44. ^ „Dispetto alla Montalcini al seggio”. La Repubblica. 14. 4. 2008. 
  45. ^ „Rita Levi-Montalcini- Biography”. The Nobel Prize. 
  46. ^ Elliott, Ellen. „Women in Science: Rita Levi-Montalcini (1909–2012)”. The Jackson Library. 
  47. ^ Gian Marco Chiocci (5. 10. 2007). „Tra "vaffa" e condanne, Camere tabù per Grillo” (на језику: италијански). Il Giornale. Приступљено 29. 12. 2012. 
  48. ^ Reynolds, Lauren (15. 3. 2018). „Five facts about Rita Levi-Montalcini, who figured out how neurons grow”. Massive Science. 
  49. ^ „Rita Levi-Montalcini, pioneering Italian biologist, dies at 103”. The Guardian. 20. 12. 2012. Приступљено 29. 11. 2016. 
  50. ^ „Addio al premio Nobel Rita Levi Montalcini”. ANSA. 30. 12. 2012. 
  51. ^ D'Emilio, Frances (30. 12. 2012). „Nobel-winning biologist Rita Levi-Montalcini dies at 103”. NBC News. Associated Press. Приступљено 31. 12. 2012. 
  52. ^ Alberto Statera (9. 6. 2010). „I massoni di sinistra. Nelle logge sono 4mila.” [Freemasons of left wing. In the lodges are 4 thousands.]. La Repubblica (на језику: италијански). Архивирано из оригинала 12. 6. 2010. г. 
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Рита_Леви-Монталчини&oldid=28750776”