Палеонтологија

Палеонтологија је наука о развоју живота на Земљи, древних биљака и животиња заснована на фосилима, сведочанствима њиховог постојања сачуваним у стенама. Укључује проучавање фосила тела, трагова, брлога, одбачених делова, копролите, и хемијске остатке. Савремена палеонтологија поставља древни живот у његов контекст, проучавајући како су дугорочне физичке промене глобалне географије („палеогеографија”) и климе („палеоклиматологија”) утицале на еволуцију живота, како су екоситеми реаговали на те промене, и заузврат променили планетарно окружење, и како су ти међусобни одзиви утецали да данашњу биоразноликост. Дакле, палеонтологија се преклапа с геологијом, проучавањем стена и формација стена, па са ботаником, биологијом, зоологијом, и екологијом, дисциплинама које проучавају жива бића и њихову интеракцију. Поленологија је проучавање полена, савременог или фосилног. Главне гране палеонтологије су: палеозоологија (животиње), палеоботаника (биљке), и микропалеонтологија (микрофосили). Постоје многе подгране које се тек развијају. Фосили су већ били познати примитивним људима и понекад су исправно сматрани остацима древних организама. Организовано проучавање палеонтологије потиче из касног 18. века.

Палеонтологија је научно изучавање живота који је постојао у давнини, а понекад обухвата и почетак холоценске епохе (отприлике 11.700 година пре садашњости). То укључује проучавање фосила ради класификације организама и проучавање њихових међусобних интеракција и њиховог окружења (њихове палеоекологије). Палеонтолошка запажања документована су још у 5. веку пре нове ере. Ова наука је формализована у 18. веку као резултат рада Џорџа Кувиера на упоредној анатомији, а брзо се развила у 19. веку. Сам израз потиче од грчких речи παλα ('palaios', „стар, старински”), ὄν ('on', (ген. 'ontos'), „биће, створење”) и λόγος ('logos' „говор, мисао, проучавање”).^[1]

Палеонтологија се налази на граници између биологије и геологије, али се разликује од археологије по томе што искључује проучавање анатомски савремених људи. Она сада користи технике извучене из широког спектра наука, укључујући биохемију, математику и инжењерство. Употреба свих ових техника омогућила је палеонтолозима да открију велики део еволуционе историје живота, готово све до времена када је Земља постала способна да подржава живот, пре скоро 4 милијарде година.^[2] Како се знање повећавало, палеонтологија је развила специјализоване пододсеке, од којих се неки фокусирају на различите врсте фосилних организама, док други проучавају екологију и историју животне средине, попут древне климе.

Преглед

Најједноставнија дефиниција „палеонтологије“ је „проучавање древног живота“.^[3] Ово поље тражи информације о неколико аспеката прошлих организама: „њиховом идентитету и пореклу, њиховом окружењу и еволуцији и ономе што се може рећи о органској и неорганској прошлости Земље”.^[4]

Историјска наука

Припрема фосилизованих костију врсте Europasaurus holgeri

Вилијам Вевел (1794–1866) класификовао је палеонтологију као једну од историјских наука, поред археологије, геологије, астрономије, космологије, филологије и саме историје:^[5] палеонтологија има за циљ да опише појаве из прошлости и реконструише њихове узроке.^[6] Отуда има три главна елемента: опис прошлих појава; развијање опште теорије о узроцима различитих врста промена; и примењивање те теорије на одређене чињенице.^[7] Покушавајући да објасне прошлост, палеонтолози и други историјски научници често конструишу скуп једне или више хипотеза о узроцима, а затим траже подржавајуће доказе, који су у снажној сагласности са једном хипотезом над било којом другом.^[8] Понекад истраживачи срећном случајношћу током других истраживања открију есенцијалне доказе. На пример, откриће иридијума Луиса и Валтера Алвареза из 1980. године, који је углавном ванземаљски метал, у граничном слоју креда-терцијар учинило је астероидни утицај најпопуларнијим објашњењем кредно-палеогеног догађаја изумирања - иако се расправа наставља о доприносу вулканизма.^[6]

За комплементарни приступ развоју научног знања, експерименталне науке,^[9] често се каже да функционише тако што спроводи експерименте да оповргне хипотезе о деловању и узроцима природних појава. Овај приступ не може доказати хипотезу, будући да би неки каснији експеримент то могао побити, али акумулација неуспеха у оповргавању често је уверљив доказ у прилог томе. Међутим, када се суоче са потпуно неочекиваним феноменима, попут првих доказа о невидљивом зрачењу, експериментални научници често користе исти приступ као историјски научници: конструишу низ хипотеза о узроцима, а затим траже поткрепљујућe доказe.^[6]

Референце

^ „paleontology”. Online Etymology Dictionary. Архивирано из оригинала 7. 3. 2013. г.
^ Doolittle, W. Ford; Worm, Boris (фебруар 2000). „Uprooting the tree of life” (PDF). Scientific American. 282 (6): 90—95. Bibcode:2000SciAm.282b..90D. PMID 10710791. doi:10.1038/scientificamerican0200-90. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 7. 2011. г.
^ Cowen, R. (2000). History of Life (3rd изд.). Blackwell Science. ISBN 0-632-04444-6.
^ Laporte, L.F. (октобар 1988). „What, after All, Is Paleontology?”. PALAIOS. 3 (5): 453. Bibcode:1988Palai...3..453L. JSTOR 3514718. doi:10.2307/3514718.
^ Laudan, R. (1992). „What's so Special about the Past?”. Ур.: Nitecki, M.H.; Nitecki, D.V. History and Evolution. SUNY Press. стр. 58. ISBN 0-7914-1211-3. „To structure my discussion of the historical sciences, I shall borrow a way of analyzing them from the great Victorian philosopher of science, William Whewell [...]. [...] while his analysis of the historical sciences (or as Whewell termed them, the palaetiological sciences) will doubtless need to be modified, it provides a good starting point. Among them he numbered geology, paleontology, cosmogony, philology, and what we would term archaeology and history.” Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ)
^ ^а ^б ^в Cleland, C.E. (септембар 2002). „Methodological and Epistemic Differences between Historical Science and Experimental Science”. Philosophy of Science. 69 (3): 474—96. S2CID 224835750. doi:10.1086/342453. Архивирано из оригинала 3. 10. 2008. г. Приступљено 17. 9. 2008.
'^ Laudan, R. (1992). „What's so Special about the Past?”. Ур.: Nitecki, M.H.; Nitecki, D.V. History and Evolution. SUNY Press. стр. 58. ISBN 0-7914-1211-3. „[Whewell] distinguished three tasks for such a historical science (1837 [...]): ' the Description of the facts and phenomena; – the general Theory of the causes of change appropriate to the case; – and the Application of the theory to the facts.” Пронађени су сувишни параметри: |pages= и |page= (помоћ)
^ Perreault, Charles (2019). „The Search for Smoking Guns”. The Quality of the Archaeological Record. Chicago: University of Chicago Press. стр. 5. ISBN 978-0226631011. Приступљено 9. 1. 2020. „Historical scientists successfully learn about the past by employing a 'smoking-gun' approach. They start by formulating multiple, mutually exclusive hypotheses and then search for a “smoking gun” that discriminates between these hypotheses [...].”
'^ „'Historical science' vs. 'experimental science'”. National Center for Science Education. 25. 10. 2019. Приступљено 9. 1. 2020. „Philosophers of science draw a distinction between research directed towards identifying laws and research which seeks to determine how particular historical events occurred. They do not claim, however, that the line between these sorts of science can be drawn neatly, and certainly do not agree that historical claims are any less empirically verifiable than other sorts of claims. [...] 'we can separate their two enterprises by distinguishing means from ends. The astronomer's problem is a historical one because the goal is to infer the properties of a particular object; the astronomer uses laws only as a means. Particle physics, on the other hand, is a nomothetic discipline because the goal is to infer general laws; descriptions of particular objects are only relevant as a means.”