Кидани
Кидани (кин: 契丹, перс. ختن), Китаи или Кидан су имена номадских монголских народа, који живе у данашњој Монголији и Манџурији од 4. века. Почев од 10. века преузели су власт над северном Кином и успоставили династију Љао, оставивши релативно мало трагова. Након што се династија Љао срушила 1125. године, многи Кидани су се преселили на запад и успоставили државу Кара-Кину коју је 1218. године коначно уништило монголско царство.[1]
Пошто је народ потицао од прото-Монгола преко Сјанбеја,[2][3] Кидани су говорили сада изумрлим киданским језиком, парамонголским језиком који је повезан са монголским језицима.[4] Киданци су основали и водили династију Љао (916–1125), која је доминирала огромним подручјем Сибира, Монголије и северне Кине. Киданци из династије Љао користили су два независна система писања за свој језик: киданско мало писмо и киданско велико писмо.
Након пада династије Љао 1125. године након инвазије Јурчена, многи Киданци су следили Јелу Дашијеву групу на западу да би успоставили династију Каракидај или Западни Љао, у централној Азији, која је трајала скоро један век пре него што је пала под Монголско царство 1218. Остали режими које су основали Кидани укључивали су Северни Љао, Источни Љао и Каснији Љао у Кини, као и династију Кутлуг-Канид у Персији. Данашњи народ Даур, призната мањинска етничка група у североисточној Кини, генетски су потомци Кидана.[5]
Етимологија
уреди
Не постоји консензус о етимологији имена Кидан. У основи постоје три спекулације. Фенг Ђашенг тврди да потиче од имена поглавара Јувен.[6] Џао Џенђи мисли да је термин настао из Сјенбеја и значи „место где је Сјенбеј боравио”. Јапански научник Отаги Мацуо верује да је Киданово првобитно име било „Џидан“, што значи „људи који су слични Си народу“ или „људи који живе међу Си народом“.[7]
У словенским језицима као што су руски и украјински, „Кина“ се зове „Китай“. Ова имена потичу од кинеске династије Љао, коју су успоставили Кидани у северној Кини.[8]
Кина
уредиЗбог доминације Кидана током династије Љао у Манџурији и Монголији, а касније и Каракитај у Централној Азији, где су их сматрали Кинезима, израз „Китај“ је почео да значи „Кина“ за људе у њиховој близини у централној Азији, Русији и северозападној Кини. Име је тада уведено у средњовековну Европу преко исламских и руских извора, и постало је „Катај“. У модерној ери, речи које се односе на Китај и даље се користе као назив за Кину од стране Турских народа, као што су Ујгури у кинеском региону Синђанг и Казахстанци у Казахстану и околним подручјима, као и неки словенски народи, као што су Руси и Бугари. Хан Кинези сматрају да је етноним изведен од Khitay, како су то Ујгури применили, пејоративан и кинеска влада је покушала да забрани његову употребу.[9]
Генетика
уредиКидани су били асоцирани са експанзијом патерналне C3 (xC3c) Y хаплогрупе у Унутрашњој Монголији.[10]
Историја
уреди.jpg)
Мит о пореклу
уредиПрема Историји Љаоа састављеној у 14. веку, „свети човек“ (шен-рен) на белом коњу имао је осам синова са „небеском женом“ (тјену) која се возила у колима која је вукао сиви во. Човек је дошао са реке Ту (река Љо Ха у данашње време Ђилину, Манџурија), а жена из реке Хуанг (данашња река Шар Мурен у Унутрашњој Монголији). Пар се срео тамо где се две реке спајају, а осам синова рођених у њиховој унији постало је осам племена.[11]
Прединастички период
уреди
Најраније писано спомињање Кидана је из званичне историје Сјанбеја династије Северни Веј која датира из периода Шест династија. Већина научника верује да се племе Кидан одвојило од Сјанбеја, а неки научници верују да су они можда били мешовита група која је такође укључивала бивше чланове племенске конфедерације Сјонгну.[12][13] Киданци су обријали главе, остављајући длаке на слепоочницама које су расле до груди, на сличан начин као и сродни Кумо Си, Шивеј и Сјанбеј за које се верује да потичу од њих.[14]
Током своје ране историје, Кидани су били састављени од осам племена. Њихова територија се налазила између данашње реке Шар Мурен и Чаојанга, Љаонинг.[15] Киданска територија се граничила са Когурјом, Кином и земљама источних Турака.[16]
Између 6. и 9. века, њима су сукцесивно доминирали Источнотуркијски каганат, Ујгурски каганат и кинеска династија Танг.[17] Киданци су били мање политички уједињени од туркијских племена, али су се често нашли умешани у игре моћи између Турака и кинеских династија Суеј и Танг. Процењује се да је Кидан имао само око 43.000 војника, што је фракција туркијских каганата.[16] Године 605, Кидан је извршио напад на Кину, али је цар Јангди из династије Суеј успео да убеди Турке да пошаљу 20.000 коњаника да помогну Кини против Кидана.[18] Године 628, под вођством племенског поглавице Дахе Моуија, Киданци су се потчинили династији Танг, као што су се раније потчинили источним Турцима. Каган источних Турака, Џијали Кан, понудио је да замени кинеског побуњеника Љанг Ши Дуа за Кидан, али цар Тајцунг није пристао на размену.[15]
Током владавине царице Ву, скоро један век касније, Други турски каганат извршио је рацију дуж граничних подручја северне Кине. Царица Танг, у ономе што научници сматрају великом стратешком грешком, формирала је несрећни савез са туркијским вођом Капаганом Каганом како би казнила Кидан због напада на провинцију Хебеј. Киданска територија била је много ближа северној Кини него туркијске земље, и Турци су је користили да покрену сопствене нападе на Хебеј.[19]
Попут Тујухуна и Тангута, Кидани су остали посредна сила дуж граница кроз 7. и 8. век.[20] Кидани су постали истакнути у вакууму моћи који се развио након киргиског преузимања власти над Ујгурским каганатом, и колапса династије Танг.[21]
Извори
уреди- ^ [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (7. јул 2011) Kingdom of Khitans: Sudden Rise, Sudden Fall, China Daily 19. VI 2003
- ^ „China's Liao Dynasty”. Asia Society.
- ^ Xu Elina-Qian (2005). Historical Development of the Pre-Dynastic Khitan.. University of Helsinki. p. 99. quote: "According to Gai Zhiyong's study, Jishou is identical with Qishou, the earliest ancestor of the Khitan; and Shihuai is identical to Tanshihuai, the Xianbei supreme chief in the period of the Eastern Han (25–220). Therefore, from the sentence "His ancestor was Jish[ou] who was derived from Shihuai" in the above inscription, it can be simply seen that the Khitan originated from the Xianbei. Since the excavated inscription on memorial tablet can be regarded as a firsthand historical source, this piece of information is quite reliable."
- ^ Janhunen, Juha (2006). "Para-Mongolic". In Janhunen, Juha (ed.). The Mongolic Languages. Routledge. p. 393 of pp. 391–402.
- ^ Li Jinhui (2. 8. 2001). „DNA Match Solves Ancient Mystery”. china.org.cn.
- ^ Xu 2005, стр. 7.
- ^ Xu 2005, стр. 8–9.
- ^ Xiao, Congrong (2021). „Universal Culture in Europe and Asia – A Brief Analysis of the History of Universal Culture in Ancient Rome and China”. International Journal of Frontiers in Sociology. 3 (10): 110. doi:10.25236/IJFS.2021.031020
.
- ^ Starr 2015, стр. 43.
- ^ Balaresque, Patricia; Poulet, Nicolas; Cussat-Blanc, Sylvain; Gerard, Patrice; Quintana-Murci, Lluis; Heyer, Evelyne; Jobling, Mark A (14. 1. 2015). „Y-chromosome descent clusters and male differential reproductive success: young lineage expansions dominate Asian pastoral nomadic populations”. European Journal of Human Genetics. 23 (10): 1413—1422. PMC 4430317 . PMID 25585703. doi:10.1038/ejhg.2014.285.
- ^ Grayson 2012, стр. 124.
- ^ San 2014, стр. 233.
- ^ Kim 2013, стр. 61–62.
- ^ Denis C. Twitchett; Herbert Franke; John King Fairbank (1994). The Cambridge History of China: Volume 6, Alien Regimes and Border States, 907–1368. Cambridge University Press. стр. 46. ISBN 978-0-521-24331-5.
- ^ а б Hung 2013, стр. 144.
- ^ а б Skaff 2012, стр. 38.
- ^ Biran 2017, стр. 153.
- ^ Cohen 2001, стр. 64.
- ^ Skaff 2012, стр. 48.
- ^ Skaff 2012, стр. 39.
- ^ Kim 2013, стр. 62.
Литература
уреди- Denis C. Twitchett; Herbert Franke; John King Fairbank (1994). The Cambridge History of China: Volume 6, Alien Regimes and Border States, 907–1368. Cambridge University Press. стр. 46. ISBN 978-0-521-24331-5.
- Anderson, E. N. (2014). Food and Environment in Early and Medieval China. University of Pennsylvania Press. ISBN 978-0-8122-9009-7.
- Baldick, Julian (2012). Animal and Shaman: Ancient Religions of Central Asia. NYU Press. ISBN 978-0-8147-7165-5.
- Biran, Michal (2017). „7. The Mongols and Nomadic Identity: The Case of the Kitans in China”. Nomads as Agents of Cultural ChangeThe Mongols and Their Eurasian Predecessors. Berlin, Boston: University of Hawaii Press. ISBN 978-0-8248-4789-0. Приступљено 13. 2. 2018.
- Cohen, Warren I. (2001). East Asia at the Center: Four Thousand Years of Engagement with the World. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-50251-1.
- Daniels, Peter T.; Bright, William (1996). The World's Writing Systems. New York: Oxford University Press. стр. 230–234.
- Dudbridge, Glen (2013). A Portrait of Five Dynasties China: From the Memoirs of Wang Renyu (880-956). Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-164967-7.
- Ebrey, Patricia; Walthall, Anne (2013). Pre-Modern East Asia: A Cultural, Social, and Political History, Volume I: To 1800. Cengage Learning. ISBN 978-1-133-60651-2.
- Kara, György (1987). „On the Khitan Writing Systems”. Mongolian Studies: 19—23.
- Hung, Hing Ming (2013). Li Shi Min, Founding the Tang Dynasty: The Strategies that Made China the Greatest Empire in Asia. Algora Publishing. ISBN 978-0-87586-980-3.
- Grayson, James H. (2012). Myths and Legends from Korea: An Annotated Compendium of Ancient and Modern Materials. Routledge. ISBN 978-1-136-60289-4.
- Janhunen, Juha (2014). Mongolian. Amsterdam: John Benjamins. стр. 4. ISBN 9789027238252.
- Kim, Hyun Jin (2013). The Huns, Rome and the Birth of Europe. Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-06722-6.
- Kim, Djun Kil (2005). The History of Korea. ABC-CLIO. ISBN 978-0-313-03853-2.
- Lee, Ki-Baik (1984). A New History of Korea. Cambridge, Massachusetts: Harvard University Press. ISBN 067461576X.
- Middleton, John (2015). World Monarchies and Dynasties. Routledge. ISBN 978-1-317-45157-0.
- McMahon, Keith (2013). Women Shall Not Rule: Imperial Wives and Concubines in China from Han to Liao. Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 978-1-4422-2290-8.
- Mote, Frederick W. (2003). Imperial China 900-1800. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01212-7.
- San, Tan Koon (2014). Dynastic China: An Elementary History. The Other Press. ISBN 978-983-9541-88-5.
- Seth, Michael J. (2010). A History of Korea: From Antiquity to the Present. Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 978-0-7425-6717-7.
- Skaff, Jonathan Karam (2012). Sui-Tang China and Its Turko-Mongol Neighbors: Culture, Power, and Connections, 580-800 (Oxford Studies in Early Empires). Oxford University Press.
- Starr, S. Frederick (2015). Xinjiang: China's Muslim Borderland. Routledge. ISBN 978-1-317-45137-2.
- Xu, Elina-Qian (2005). „Historical development of the pre-dynastic Khitan”. Приступљено 13. 2. 2018.
- Franke, Herbert; Twitchett, Denis (1994). „Introduction”. The Cambridge History of China, Volume 6, Alien Regime and Border States, 907-1368. Cambridge: Cambridge University Press.
- Gernet, Jacques (2008). A History of Chinese Civilization (2nd изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521497817.
- Johnson, Linda Cooke (2011). Women of the Conquest Dynasties. Honolulu: University of Hawai'i Press. ISBN 9780824834043.
- Kane, Daniel (2009). The Kitan Language and Script. Leiden: Brill. ISBN 9789004168299.
- Mote, Frederick W. (1999). Imperial China: 900–1800. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 9780674445154.
- Shen, Hsueh-Man (2001). „Realizing the Buddha's "Dharma" Body during the Mofa Period: A Study of Liao Buddhist Relic Deposits”. Artibus Asiae. 61 (2): 263—303. JSTOR 3249911. doi:10.2307/3249911.
- Turchin, Peter (децембар 2006). Jonathan M. Adams, Thomas D. Hall. „East-West Orientation of Historical Empires and Modern States” (PDF). Journal of World-Systems Research. 12 (2): 219—229. doi:10.5195/jwsr.2006.369. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 2. 2007. г. Приступљено 12. 8. 2010.
- Twitchett, Denis; Tietze, Klaus-Peter (1994). „The Liao”. Ур.: Franke, Herbert; Twitchett, Denis. The Cambridge History of China, Volume 6, Alien Regime and Border States, 907-1368. Cambridge: Cambridge University Press.
- Wittfogel, Karl A. (1946). Feng Chia-Sheng. „History of Chinese Society Liao (907-1125)”. Transactions of the American Philosophical Society. 36: 1—752. JSTOR 1005570. doi:10.2307/1005570. Приступљено 10. 2. 2012.
Спољашње везе
уреди
- Khitans
- Khitans on scholar.google.com
- Exhibition of Khitan artifacts
- Khitan gers