Јустус фон Либиг
Јустус фон Либиг (нем. Justus von Liebig;[2] Дармштат, 12. мај 1803 — Минхен, 18. април 1873)[3] био је немачки хемичар.[4] Фон Либиг је дао велики допринос пољопривредној и биолошкој хемији, и сматра се једним од главних оснивача органске хемије.[5] Као професор на Универзитету у Гисену, осмислио је савремену лабораторијски оријентисану наставну методу и због такве иновације важи за једног од највећих наставника хемије свих времена.[6] Познат је као „отац индустрије вештачких ђубрива“ због открића да је азот кључан за раст биљака. Његово највеће откриће је изум азотних вештачких ђубрива.[7] Његова формулација закона минимума, који описује како се раст биљака ослања на најслабији извор хранљивих материја, а не на укупну количину расположивих ресурса.[8] Он је такође развио производни процес за говеђе екстракте,[9] и уз његову сагласност основана је компанија под називом Либигов компанија месних екстракта да би искористио концепт; касније је увео коцку говеђег бујона бренда Оксо. Он је популаризовао ранији изум за кондензацију пара, који је постао познат као Либигов кондензатор.[10]
| Јустус фон Либиг | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Јустус фон Либиг |
| Датум рођења | 12. мај 1803. |
| Место рођења | Дармштат, |
| Датум смрти | 18. април 1873. (69 год.) |
| Место смрти | Минхен, |
| Образовање | Универзитет у Бону |
| Научни рад | |
| Ученици | Фридрих Кекуле Бенџамин Броди Огастас Волкер[1] |
Биографија
уредиБио је искључен из гимназије, јер је у школи детонирао експлозив, који је сам направио од хемикалија. Постао је шегрт код апотекара. На Универзитету у Бону студирао је код Карла Вилхелма Готлоба Кастнера. Заједно са Кастнером је отишао у Ерланген, где је докторирао 1822. Добио је државну стипендију да студира у Паризу. Александар фон Хумболт је својим утицајем омогућио да ради у приватној лабораторији Жозефа Геј-Лисака. Постао је 1824. професор на Универзитету у Гисену. Племство је добио 1845. и од тада носи фон испред презимена, а 1860. председник академије наука. Предавао је на Универзитету у Минхену од 1852. до 1873. Основао је 1832. водећи немачки часопис за хемију 'Annalen der Chemie'.[11][12]
Као професор осмислио је модерне методе учења оријентисане на лабораторијски рад, а за такве иновације сматра се једним од највећих учитеља хемије свих времена.
Истраживање и развој
уредиУнапредио је органску анализу. Он је открио да се биљке хране на азотним једињењима, угљен-диоксиду из ваздуха и минералима из тла. Његово највеће откриће је изум азотног вештачког ђубрива. Формулисао је и закон минимума, по коме је развој биљке ограничен једним битним минералом, кога највише недостаје. Тај закон је нашао примену у при кориштењу вештачких ђубрива у модерној пољопривреди.
Био је један од првих хемичара, који су организовали лабораторије онако какве их знамо данас. Уређај за кондензацију водене паре се по њему назива Либигов кондензатор, иако је био познат и пре њега. Осмислио је 1835. процес силверизације, тј. процес наношења танког слоја сребра на стакло и тиме је унапредио прављење огледала.[13]
Трансформисање образовања из хемије
уреди
Либиг и неколико сарадника предложили су да се у оквиру универзитета створи институт за фармацију и производњу.[14]:42 Сенат је, међутим, бескомпромисно одбио њихову идеју, наводећи да се обука „апотекара, произвођача сапуна, пивара, фарбара и дестилатора сирћета“ није био задатак универзитета.[14]:43 Од 17. децембра 1825. године, они су донели одлуку да свака таква институција мора да буде приватни подухват. Ова одлука је заправо ишла у корист Либига. Као самосталан подухват, могао је да игнорише универзитетска правила и да прихвати матуриране и нематуриране студенте.[14]:42–43 Либигов институт је био нашироко оглашаван у фармацеутским часописима и отворен 1826. године.[14]:44–45 Његова настава практичне хемије и лабораторијских поступака за хемијску анализу предавала су поред Либигових формалних курсева на универзитету.
Од 1825. до 1835. лабораторија је била смештена у стражарници напуштене касарне на ободу града. Главни лабораторијски простор био је величине око 38 m2 (410 sq ft) и обухватао је малу салу за предавања, оставу и главну просторију са пећницама и радним столовима. Отворена колонада споља могла је да се користи за опасне реакције. Либиг је могао да ради тамо са осам или девет ученика истовремено. Он је живео у скученом стану на спрату изнад са женом и децом.[14]:47
Либиг је био један од првих хемичара који је организовао лабораторију у њеном садашњем облику, ангажујући се са студентима у емпиријским истраживањима у великим размерама кроз комбинацију истраживања и наставе.[15] Његове методе органске анализе омогућиле су му да руководи аналитичким радом многих дипломираних студената. Либигови ученици били су из многих немачких држава, као и из Британије и Сједињених Држава, и они су помогли у стварању међународне репутације за свог настојника. Његова лабораторија постала је позната као узорна институција за наставу практичне хемије.[14]:47 Такође је била значајна по свом нагласку на примени открића у фундаменталним истраживањима на развој специфичних хемијских процеса и производа.[16]
Године 1833, Либиг је успео да убеди канцелара Јастина фон Линда да укључи институт у састав универзитета.[14]:47 Године 1839, добио је владина средства за изградњу сале за предавања и две одвојене лабораторије, које је пројектовао архитекта Пол Хофман. Нова хемијска лабораторија имала је иновативне димне ормаре са стакленим фронтовима и вентилационе димњаке.[14]:58 До 1852. године, када је отишао из Гисена у Минхен, више од 700 студената хемије и фармације је студирало код Либига.[14]:57
Референце
уреди- ^ Kumar, Prakash (2012). Indigo plantations and science in colonial India. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 124. ISBN 9781107023253. Приступљено 4. 11. 2014.
- ^ немачки изговор: [ˈjʊstʊs fɔn ˈliːbɪç].
- ^ Priesner, Claus (1985), „Liebig, Justus Freiherr von”, Neue Deutsche Biographie (NDB) (на језику: немачки), 14, Berlin: Duncker & Humblot, стр. 497—501; (full text online)
- ^ „Justus, baron von Liebig German chemist”. Britannica. Приступљено 23. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ Royal Society of London (1. 1. 1875). „Obituary Notices of Fellows Deceased”. Proceedings of the Royal Society of London. 24: xxvii—xxxvii. Приступљено 5. 11. 2014.
- ^
Rines, George Edwin, ур. (1920). „Liebig, Justus, Baron von”. Encyclopedia Americana.
- ^ „Justus von Liebig and Friedrich Wöhler”. Science History Institute. Приступљено 23. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ (UNIDO), International Fertilizer Development Center (IFDC), United Nations Industrial Development Organization (1998). Fertilizer manual (3rd изд.). Boston: Kluwer Academic. стр. 46. ISBN 978-0792350118. Приступљено 6. 11. 2014.
- ^ Judel, Günther Klaus (2003). Justus Liebig, Georg Giebert und der Fleischextrakt (PDF) (на језику: немачки). University of Giessen.
- ^ Cansler, Clay (јесен 2013). „Where's the Beef?”. Chemical Heritage Magazine. 31 (3). Архивирано из оригинала 20. 11. 2018. г. Приступљено 20. 3. 2018.
- ^ „Justus von Liebig”. New World Encyclopedia. Приступљено 23. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Justus von Liebig”. Nature. Приступљено 23. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Liebig, Justus von”. Hrvatska enciklopedija. Приступљено 23. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ а б в г д ђ е ж з Brock, William H. (1997). Justus von Liebig : the chemical gatekeeper (1st изд.). Cambridge, U.K.: Cambridge University Press. ISBN 9780521562249.
- ^ Felschow, Eva-Marie. „Justus Liebig (our Eponym)”. Justus Liebig University. Приступљено 5. 11. 2014.
- ^ Peppas, Nicholas A. (2008). „The First Century of Chemical Engineering”. Chemical Heritage Magazine. 26 (3): 26—29. Приступљено 20. 3. 2018.
Литература
уреди- Berghoff, E. (1954), „Justus von Liebig, founder of physiological chemistry”, Wien. Klin. Wochenschr. (објављено 11. 6. 1954), 66 (23), стр. 401—2, PMID 13187963
- Brock, William H. (1997). Justus von Liebig : the chemical gatekeeper (1st изд.). Cambridge, U.K.: Cambridge University Press. ISBN 9780521562249.
- Buttner, J. (2000), „Justus von Liebig and his influence on clinical chemistry.”, Ambix (објављено јул 2000), 47 (2), стр. 96—117, PMID 11640225, doi:10.1179/000269800790418385
- Glas, E. (1976), „The Liebig-Mulder controversy. On the methodology of physiological chemistry”, Janus; revue internationale de l'histoire des sciences, de la médecine, de la pharmacie, et de la technique, 63 (1–2–3), стр. 27—46, PMID 11610199
- Guggenheim, K. Y. (1985), „Johannes Müller and Justus Liebig on nutrition.”, Korot, 8 (11–12), стр. 66—76, PMID 11614053
- Halmai, J. (1963), „Justus Liebig”, Orvosi Hetilap (објављено 11. 8. 1963), 104, стр. 1523—4, PMID 13952197
- Kempler, K. (1973), „[Justus Liebig]”, Orvosi Hetilap (објављено 3. 6. 1973), 114 (22), стр. 1312—7, PMID 4576434
- Kirschke, Martin (2003), „Liebig, his university professor Karl Wilhelm Gottlob Kastner (1783–1857) and his problematic relation with romantic natural philosophy.”, Ambix (објављено март 2003), 50 (1), стр. 3—24, PMID 12921103, doi:10.1179/000269803790220066
- Knapp, G. F. (1903), „Zur Hundertsten Wiederkehr: Justus von Liebig nach dem Leben gezeichnet”, Berichte der Deutschen Chemischen Gesellschaft, 36 (2): 1315—1330, doi:10.1002/cber.19030360202.
- Liebig, Georg von (1890), „Nekrolog: Justus von Liebig. Eigenhändige biographische Aufzeichnungen”, Berichte der deutschen chemischen Gesellschaft, 23 (3): 817—828, doi:10.1002/cber.18900230391
- Rosenfeld, Louis (2003), „Justus Liebig and animal chemistry.”, Clin. Chem. (објављено октобар 2003), 49 (10), стр. 1696—707, PMID 14500604, doi:10.1373/49.10.1696
- Rossiter, Margaret (1975) The Emergence of Agricultural Science: Justus Liebig and the Americans, 1840-1880. New Haven: Yale University Press. 1975. ISBN 978-0-300-01721-2.
- Schmidt, F. (1953), „To Justus von Liebig on his 150th birthday, 12 May 1953”, Pharmazie (објављено мај 1953), 8 (5), стр. 445—6, PMID 13088290
- Schneider, W. (1953), „Justus von Liebig and the Archiv der Pharmazie; in memory of Liebig's birthday, 12 May 1803”, Archiv der Pharmazie und Berichte der Deutschen Pharmazeutischen Gesellschaft, 286 (4), стр. 165—72, PMID 13081110, S2CID 98065788, doi:10.1002/ardp.19532860402
- Sonntag, O. (1974), „Liebig on Francis Bacon and the utility of science”, Annals of Science (објављено септембар 1974), 31 (5), стр. 373—86, PMID 11615416, doi:10.1080/00033797400200331
- Sonntag, O. (1977), „Religion and science in the thought of Liebig”, Ambix (објављено новембар 1977), 24 (3), стр. 159—69, PMID 11610495, doi:10.1179/amb.1977.24.3.159
- Thomas, U. (1988), „Philipp Lorenz Geiger and Justus Liebig.”, Ambix, 35 (2), стр. 77—90, PMID 11621581, doi:10.1179/amb.1988.35.2.77
- „Zur Erinnerung an Justus von Liebig”, Journal für Praktische Chemie, 8 (1): 428—458, 1873, doi:10.1002/prac.18740080148.
Спољашње везе
уреди
- Јустус фон Либиг на сајту Пројекат Гутенберг (језик: енглески)
- Јустус фон Либиг на сајту Internet Archive (језик: енглески)
- Јустус фон Либиг на сајту LibriVox (језик: енглески)
- Works by Јустус фон Либиг at Open Library
- Justus Liebig, German chemist (1803–73) from the Encyclopædia Britannica, 10th Edition (1902).
- The National Agricultural Center and Hall of Fame
- Новински исечци на тему Јустус фон Либиг у Новинским архивама 20. века Немачке националне библиотеке економије (ZBW)
Текстови на Викизворнику:
- "Justus Liebig," The Chemical News, 1873
- Brown, A. Crum (1882). „Liebig, Justus”. Encyclopaedia Britannica. 14 (9th изд.).
- „Justus von Liebig”. Popular Science Monthly. 40. март 1892.
- „Liebig, Justus von”. New International Encyclopedia. 1905.
- „Liebig, Baron von”. The Nuttall Encyclopædia. 1907.
- „Liebig, Justus von”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески) (11 изд.). 1911.
- "Liebig," in Biographies of Scientific Men (1912)
- „Liebig, Justus, Baron von”. Encyclopedia Americana. 1920.
- „Liebig, Justus, Baron von”. Collier's New Encyclopedia. 1921.
