Википедија

Плотин

(преусмерено са Plotinus)

Плотин (грч. Πλωτίνος, лат. Plotinus; Ликопољ, 204 — Кампанија, 270) је био хеленистички филозоф из 3. века који се сматра зачетником новоплатонизма.

Плотин
Плотинова биста
Лични подаци
Пуно имеПлотин
Датум рођења205.
Место рођењаЛикопољ, Римско царство
Датум смрти270.(270-Недостаје неопходни параметар 1, месец!-00) (64/65 год.)
Место смртиКампанија, Римско царство
Филозофски рад
ЕпохаПозна антика
РегијаХеленистичка филозофија
Школа филозофијенеоплатонизам
Интересовањаетика, метафизика, мистика
ИдејеЈедно, еманација, хипостаза, душа света, екстаза, једност[1][2][3][4]
Утицаји одПлатон, Амоније Сакас
Утицао наПорфирије, Августин Аурелије, Псеудо-Дионисије, Максим Исповедник, Еријугена, Авицена, Авицеброн, Мајстор Екхарт

Плотинова филозофија еманационизма говорио о Једном (хен), као искону бића из којег истицањем (еманацијом) настају дух (нус), душа (психе) и на послетку твар (хиле), која је потпуно одсуство бића, небиће. Смисао филозофије је повратак човека своме искону, што подразумева пут повратка од мноштва ка једности. Врхунац овог пута усхођења је екстаза, мистично иступање из себе којим човек превазилази одељену свест и стапа се са Једним.

Плотинови списи су надахњивали поколења хеленских, хришћанских, јеврејских и исламских филозофа и мистика.

Биографија

уреди

Плотин је рођен у Ликополису близу Александрије у Египту око 204. године.[5] Студирао је филозофију у Александрији, посећујући многа предавања, незадовољан што не може наћи правог филозофа. Са двадесет и осам година посетио је Амонија Сакаса, који виде шта Плотин тражи, и након првог предавања Плотин схвати да је то и нашао, и оста код Амонија пуних једанаест лета.[5]

Са својих тридесет и девет година, када је цар Гордијан III 243. године повео рат против Персијанаца, Плотин му се придружио како би упознао персијску и индијску филозофију.[5] Међутим, почетком 244. године, Персијанци су код Фалуџе поразили Римљане, цар Гордијан је убијен. Након склапања мира са Шапуром I, римска војска се повлачи према Риму, где стиже средином 244. године.

Са четрдесет година, Плотин стиже у Рим, где оснива своју филозофску школу.[6] Ту стиче многе ученике, попут Порфирија, Амелија, Кастрикуса Фирмуса, Евстохија Александријског, као и неколико римских сенатора који су се окренули филозофији попут Марцелија Оронтија (Marcellus Orontius) Савинија (Sabinillus) и Рогантијана (Rogantianus). Плотин је намеравао да оствари идеју Платонове Државе и подигне идеални филозофски град који би у част свог великог учитеља назвао Платонополис. Римски цар Галијен му је чак издао дозволу да на рушевинама једног града у Кампанији оснује филозофски град, међутим, људи с двора су успели спречити Плотинов подухват, онемогућивши оснивање Платонополиса.[7]

Плотин је био блага погледа, пријатељски настројен према свима.[8] Он је био аскетска природа, мистик који у религиозној екстази види највишу вид људске спознаје. Према сведочанству његовог ученика и биографа Порфирија, Плотин је у његовом присуству »неизрециви циљ«, односно мистичку екстазу, досегао четири пута.[9] Пред крај живота, деломично слеп, већину времена је посвећивао медитацији. Свом силом је тежио божанском и желио се ослободити земаљских оптерећења.[5] Умро је око 270. године на добру једног свог ученика у Кампанији у Италији.[6] Његове последње речи пред смрт, намењене пријатељу лекару Еустохију, биле су:


Учење

уреди
 
Плотин са ученицима.

Плотин се сматра оснивачем и најважнијим мислиоцем неоплатонизма. Био је понајвише под утицајем Платона, али у његовој филозофији такође има разних аристотеловских, стоичких, гностичких и мистичких елемената.[7] Његов филозофски систем се често назива систем еманација (исијавања).

Плотин је користио појам хипостаза за означавање супстанција, односно ступњева бића.[6] У целини постојећег, Плотин разликује следеће хипостазе[11]:

  • Једно (хен), неизрециво и свеприсутно, као искон свега;
  • дух или ум (нус), који садржи идеје, односно форме свега;
  • душа (психа), која обухвата душу света и појединачне душе живих бића; она је веза духовног и материјалног света, она оживљава твар;
  • твар или материја (хиле), која није хипостаза, будући да ничему није подлога; сама је безоблична, а обликује је душа.

Свака хипостаза је утемељена у вишој, а једина која је утемељена у себи самој јесте највиша – Једно. Истицање или исијавање (лат. еманација) је процес који тече одозго према доле, од једног ка твари.

Једно

уреди
Главни чланак: Једно

Плотин је поистоветио Једно (Хен) са добротом и битком, стављајући га изнад свих одређених бића и мисли као последњи и неизрециви искон свега постојећег.[12] Пошто је Једно изнад разума, филозофија не може позитивно одредити шта оно јесте, а знање и појмовно мишљење не могу га обухватити. Једно је неодређено и тешко му је придати било који атрибут, осим да постоји и да све што постоји по њему постоји.


Еманације Једног

уреди
Главни чланак: Еманација

Једно еманира (лат. emanare - истицати, исијавати, изливати) из себе ниже ступњеве бића. Једно се пореди са сунцем, које непрестано исијава светлост, чиме ништа не губи. Па ипак, исијавање (еманација) је слабијег интензитета што се више удаљује од извора. Као што су ствари удаљеније од светла све слабије обасјане изворним сјајем, тако биће удаљено од Једног све мање јесте, док је на крајњем ступњу материја, која је потпуно одсуство бића, небиће. Отуда поступност опадања у природи, и настанак зла.

Дух

уреди
Главни чланци: Нус, Дух и Ум

Нус (дух или ум) је Једно које се очитује у умовању. Ум може мислити једно само у разлици спрам њега самога, чиме настаје двојство. Тако из Једног произлази ум (ноус) као прво двојство.[6] Та прва еманација садржи идеје, односно форме свега.

Душа

уреди
Главни чланци: Душа и Душа света
 
Према Плотину, душа света прожима читав свемир.

Душа света (психе), која прожима читав свемир, је извор настанка свих појединачних душа. Она је за Плотина трећа хипостаза која производи живот свих ствари, уређује их и њима влада.[5] Окренута ка унутра, управљена је на више сфере духа, а окренута спољашњем, еманира своје најниже сфере. Тако душа ствара и материју која нема своје независне реалности. Све док душа живи у чистом свету бити, она се не одваја од других душа; али чим постане везана уз једно тело, управљајући оним што је ниже од ње, одваја се од других бестелесних душа. Тако душа, осим у малог броја људи, постаје све више везана уз тело.[7]


Душа у човеку својим вишим деловима дотиче духовну област, а нижим чулну. Човек је биће на средини светова, кога његова природа вуче и ка материјалном и ка духовном свету. Човек се може кретати горе или доле по лествици бивања. Крећући се према горе, ка Једном, човек постаје бољи, а ако иде надоле, ка материји, постаје зао. Што се душа више развија према вечном животу, она ће се све мање сећати овоземаљског живота; пријатељи и породица ће постепено бити заборављени, све док више ништа не будемо знали о стварима овога света, него ћемо само посматрати духовну сферу. Међутим, ако је душа била грешна, након смрти мора да уђе у друго тело, јер правда захтева да буде кажњена. Плотин даје овај пример:


Твар

уреди
Главни чланак: Твар

Твар (или материја, гр. хиле) је оно најниже у процесу еманације. Сама је безоблична, а обликује је душа. Материја није хипостаза, будући да ничему није подлога. У виду мноштва појединачних телесних ствари, она је најудаљенија од истинског бивства, крај процеса еманације, одсуство бића, небиће, тама, зло.

Повратак Једном

уреди
Главни чланци: Екстаза и Једност

За Плотина, смисао филозофије није пука спознаја већ повратак свом почелу. Метафизика нам открива пут исијавања - силазак од Једног к мноштву постојећих бића, а етика нас учи путу повратка - успону к Једном. Пут повратка подразумева усавршавање врлине, напредовање у самоспознаји и очишћење (катарза) од материјалних ствари, при чему долази до одуховљења душе.

 
Дух контемплације, скулптура.

Човек својим настојањем да се уздигне до Једног као извора истине, доброте и лепоте, прелази повратни пут од таме ка светлости. Умовање о исијавању бића јесте враћање, успињање по хипостазама, које доводи до преображаја човека.[6]


Созерцање Једног је могуће само када човек и сам постане један из мноштва.[14] Пут повратка је кретање од сложености ка простоти, од подељености ка једности. Једност настаје када се созерцатељ толико поистовети са созерцаним, да ишчезава свака двојственост и с њим постаје једно. Врхунац усхођења је екстаза, односно мистично иступање којим човек превазилази одељену свест о себи и стапа се са Једним.


Дела

уреди
 
Порфирије и Плотин на средњовековном рукопису.

Плотин је подучавао претежно усмено па се не може са сигурношћу утврдити оригиналност свих списа који му се приписују.

Његов ученик Порфирије је сакупио и издао 54 његова предавања, обухвативши их у шест књига, свака с по девет поглавља, које је назвао Енеаде (деветнице). Енеаде почињу етичким поглављем, друга и трећа Енеада се баве филозофијом природе, четврта књига говори о души, пета о духу и оностраном, а посљедња се бави Једним.

Утицаји

уреди

Међу Плотиновим ученицима налазе се Порфирије, Апулеј, Јамблих, Јулијан Апостата, Темистије, Симпликије, Макробијус, Прокло, и Хипатија која је страдала од руку хришћанских фанатика 415. године.[5]

Плотиново учење је наредних векова утицало на поколења духовних мислиоца, међу којима су и Августин, Псеудо-Дионисије, Максим Исповедник, Августин, Еријугена, Авицена, Алгазел, Авицеброн, Мајстор Екхарт, Никола Кузански, Ђордано Бруно, Хердер, Јакоби, Шелинг, Гете, Новалис. Плотин је знатно утицао и на хришћанство.[7]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Gerson, Lloyd P. (2017). „Plotinus and Platonism”. Ур.: Tarrant, Harold; Renaud, François; Baltzly, Dirk; Layne, Danielle A. Brill's Companion to the Reception of Plato in Antiquity. Brill's Companions to Classical Reception. 13. Leiden and Boston: Brill Publishers. стр. 316—335. ISBN 978-90-04-27069-5. ISSN 2213-1426. doi:10.1163/9789004355385_018. 
  2. ^ Armstrong, A. Hilary; Duignan, Brian; Lotha, Gloria; Rodriguez, Emily (1. 1. 2021) [20 July 1998]. „Plotinus”. Encyclopædia Britannica. Edinburgh: Encyclopædia Britannica, Inc. Архивирано из оригинала 17. 4. 2021. г. Приступљено 5. 8. 2021. „Plotinus (born 205, Lyco, or Lycopolis, Egypt?—died 270, Campania), ancient philosopher, the centre of an influential circle of intellectuals and men of letters in 3rd-century Rome, who is regarded by modern scholars as the founder of the neoplatonic school of philosophy. [...] In his 28th year—he seems to have been rather a late developer—Plotinus felt an impulse to study philosophy and thus went to Alexandria. He attended the lectures of the most eminent professors in Alexandria at the time, which reduced him to a state of complete depression. In the end, a friend who understood what he wanted took him to hear the self-taught philosopher Ammonius Saccas. When he had heard Ammonius speak, Plotinus said, “This is the man I was looking for,” and stayed with him for 11 years. [...] At the end of his time with Ammonius, Plotinus joined the expedition of the Roman emperor Gordian III against Persia (242–243), with the intention of trying to learn something at first hand about the philosophies of the Persians and Indians. The expedition came to a disastrous end in Mesopotamia, however, when Gordian was murdered by the soldiers and Philip the Arabian was proclaimed emperor. Plotinus escaped with difficulty and made his way back to Antioch. From there he went to Rome, where he settled at the age of 40. [...] Plotinus's own thought shows some striking similarities to Indian philosophy, but he never actually made contact with Eastern sages because of the failure of the expedition. Though direct or indirect contact with Indians educated in their own religious-philosophical traditions may not have been impossible in 3rd-century Alexandria, the resemblances of the philosophy of Plotinus to Indian thought were more likely a natural development of the Greek tradition that he inherited.” 
  3. ^ Gerson, Lloyd P. (јесен 2018). „Plotinus”. Ур.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. The Metaphysics Research Lab, Center for the Study of Language and Information, Stanford University. ISSN 1095-5054. OCLC 643092515. Архивирано из оригинала 26. 11. 2018. г. Приступљено 5. 8. 2021. „Plotinus (204/5 – 270), is generally regarded as the founder of neoplatonism. He is one of the most influential philosophers in antiquity after Plato and Aristotle. The term ‘neoplatonism’ is an invention of early 19th century European scholarship and indicates the penchant of historians for dividing ‘periods’ in history. In this case, the term was intended to indicate that Plotinus initiated a new phase in the development of the Platonic tradition. What this ‘newness’ amounted to, if anything, is controversial, largely because one's assessment of it depends upon one's assessment of what Platonism is. In fact, Plotinus (like all his successors) regarded himself simply as a Platonist, that is, as an expositor and defender of the philosophical position whose greatest exponent was Plato himself. [...] The three basic principles of Plotinus' metaphysics are called by him ‘the One’ (or, equivalently, ‘the Good’), Intellect, and Soul. These principles are both ultimate ontological realities and explanatory principles. Plotinus believed that they were recognized by Plato as such, as well as by the entire subsequent Platonic tradition. [...] Porphyry informs us that during the first ten years of his time in Rome, Plotinus lectured exclusively on the philosophy of Ammonius. During this time he also wrote nothing. Porphyry tells us that when he himself arrived in Rome in 263, the first 21 of Plotinus' treatises had already been written. The remainder of the 54 treatises constituting his Enneads were written in the last seven or eight years of his life.” 
  4. ^ Siorvanes, Lucas (2018). „Plotinus and Neoplatonism: The Creation of a New Synthesis”. Ур.: Keyser, Paul T.; Scarborough, John. Oxford Handbook of Science and Medicine in the Classical World. New York: Oxford University Press. стр. 847—868. ISBN 9780199734146. LCCN 2017049555. doi:10.1093/oxfordhb/9780199734146.013.78. 
  5. ^ а б в г д ђ Neoplatonist Plotin Архивирано на сајту Wayback Machine (2. јун 2008), Приступљено 23. 4. 2013.
  6. ^ а б в г д Franci Zore, Granice filozofijske spoznaje u Plotinovu i Pletonovu platonizmu, Приступљено 23. 4. 2013.
  7. ^ а б в г д Плотин из Ликополиса, Филозофија, Енциклопедијски лексикон, Мозаик знања, Београд 1973.
  8. ^ Порфирије, Плотинов живот
  9. ^ Порфирије, Плотинов живот 23, 16
  10. ^ Порфирије, Vita Plotini, 2, pp. 26–27.
  11. ^ Emanacija, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  12. ^ Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница: једно), Плато, Београд 1997.
  13. ^ Наведено према: Б. Бошњак, Филозофија од Аристотела до ренесансе и одабрани текстови филозофа, pp. 182-183.
  14. ^ Иларион Алфејев, Очишћење и озарење Архивирано на сајту Wayback Machine (25. јул 2008), Приступљено 23. 4. 2013.

Литература

уреди
  • Émile Bréhier, Plotin: Ennéades (with French translation), Collection Budé, 1924–1938.
  • Paul Henry and Hans-Rudolf Schwyzer (eds.), Editio maior (3 volumes), Paris, Desclée de Brouwer, 1951–1973.
  • Paul Henry and Hans-Rudolf Schwyzer (eds.), Editio minor, Oxford, Oxford Classical Text, 1964–1982.
  • Thomas Taylor, Collected Writings of Plotinus, Frome, Prometheus Trust, 1994. ISBN 1-898910-02-2 (contains approximately half of the Enneads)
  • Plotinus. The Enneads (translated by Stephen MacKenna), London, Medici Society, 1917–1930 (an online version is available at Sacred Texts); 2nd edition, B. S. Page (ed.), 1956.
  • A. H. Armstrong, Plotinus. Enneads (with Greek text), Loeb Classical Library, 7 vol., 1966–1988.
  • Lloyd P. Gerson (ed.), George Boys-Stones, John M. Dillon, Lloyd P. Gerson, R.A. King, Andrew Smith and James Wilberding (trs.). The Enneads. Cambridge University Press, 2018.
  • J. H. Sleeman and G. Pollet, Lexicon Plotinianum, Leiden, 1980.
  • Roberto Radice (ed.), Lexicon II: Plotinus, Milan, Biblia, 2004. (Electronic edition by Roberto Bombacigno)
  • Porphyry, "On the Life of Plotinus and the Arrangement of his Works" in Mark Edwards (ed.), Neoplatonic Saints: The Lives of Plotinus and Proclus by their Students, Liverpool, Liverpool University Press, 2000.
  • Kevin Corrigan, Reading Plotinus: A Practical Introduction to Neoplatonism, West Lafayette, Purdue University Press, 2005.
  • John M. Dillon and Lloyd P. Gerson, Neoplatonic Philosophy: Introductory Readings, Hackett, 2004.
  • Long, Anthony A., ур. (2022). Ennead II.4: On matter. Las Vegas: Parmenides Publishing. ISBN 9781733535762. 
  • Erik Emilsson, Plotinus, New York: Routledge, 2017.
  • Kevin Corrigan, Reading Plotinus. A Practical Introduction to Neoplatonism, Purdue University Press, 1995.
  • Lloyd P. Gerson, Plotinus, New York, Routledge, 1994.
  • Lloyd P. Gerson (ed.), The Cambridge Companion to Plotinus, Cambridge, 1996.
  • Dominic J. O'Meara, Plotinus. An Introduction to the Enneads, Oxford, Clarendon Press, 1993. (Reprinted 2005)
  • John M. Rist, Plotinus. The Road to Reality, Cambridge, Cambridge University Press, 1967.
  • Cinzia Arruzza, Plotinus: Ennead II.5, On What Is Potentially and What Actually, The Enneads of Plotinus Series edited by John M. Dillon and Andrew Smith, Parmenides Publishing, 2015, ISBN 978-1-930972-63-6
  • Michael Atkinson, Plotinus: Ennead V.1, On the Three Principal Hypostases, Oxford, 1983.
  • Kevin Corrigan, Plotinus' Theory of Matter-Evil: Plato, Aristotle, and Alexander of Aphrodisias (II.4, II.5, III.6, I.8), Leiden, 1996.
  • John N. Deck, Nature, Contemplation and the One: A Study in the Philosophy of Plotinus, University of Toronto Press, 1967; Paul Brunton Philosophical Foundation, 1991.
  • John M. Dillon, H.J. Blumenthal, Plotinus: Ennead IV.3–4.29, "Problems Concerning the Soul", The Enneads of Plotinus Series edited by John M. Dillon and Andrew Smith, Parmenides Publishing, 2015, ISBN 978-1-930972-89-6
  • Eyjólfur K. Emilsson, Steven K. Strange, Plotinus: Ennead VI.4 & VI.5: On the Presence of Being, One and the Same, Everywhere as a Whole, The Enneads of Plotinus Series edited by John M. Dillon and Andrew Smith, Parmenides Publishing, 2015, ISBN 978-1-930972-34-6
  • Barrie Fleet, Plotinus: Ennead III.6, On the Impassivity of the Bodiless, Oxford, 1995.
  • Barrie Fleet, Plotinus: Ennead IV.8, On the Descent of the Soul into Bodies, The Enneads of Plotinus Series edited by John M. Dillon and Andrew Smith, Parmenides Publishing, 2012. ISBN 978-1-930972-77-3
  • Lloyd P. Gerson, Plotinus: Ennead V.5, That the Intelligibles are not External to the Intellect, and on the Good, The Enneads of Plotinus Series edited by John M. Dillon and Andrew Smith, Parmenides Publishing, 2013, ISBN 978-1-930972-85-8
  • Sebastian R. P. Gertz, Plotinus: Ennead II.9, Against the Gnostics, The Enneads of Plotinus Series edited by John M. Dillon and Andrew Smith, Parmenides Publishing, 2017, ISBN 978-1-930972-37-7
  • Gary M. Gurtler, SJ, Plotinus: Ennead IV.4.30–45 & IV.5, "Problems Concerning the Soul", The Enneads of Plotinus Series edited by John M. Dillon and Andrew Smith, Parmenides Publishing, 2015, ISBN 978-1-930972-69-8
  • W. Helleman-Elgersma, Soul-Sisters. A Commentary on Enneads IV, 3 (27), 1–8 of Plotinus, Amsterdam, 1980.
  • James Luchte, Early Greek Thought: Before the Dawn. London: Bloomsbury Publishing, 2011. ISBN 978-0567353313.
  • Kieran McGroarty, Plotinus on Eudaimonia: A Commentary on Ennead I.4, Oxford, 2006.
  • P. A. Meijer, Plotinus on the Good or the One (VI.9), Amsterdam, 1992.
  • H. Oosthout, Modes of Knowledge and the Transcendental: An Introduction to Plotinus Ennead V.3, Amsterdam, 1991.
  • J. Wilberding, Plotinus' Cosmology. A study of Ennead II. 1 (40), Oxford, 2006.
  • A. M. Wolters, Plotinus on Eros: A Detailed Exegetical Study of Enneads III, 5, Amsterdam, 1972.
  • Robert M. Berchman, From Philo to Origen: Middle Platonism in Transition, Chico, Scholars Press, 1984.
  • Frederick Copleston, A History of Philosophy: Vol. 1, Part 2. ISBN 0-385-00210-6
  • P. Merlan, "Greek Philosophy from Plato to Plotinus" in A. H. Armstrong (ed.), The Cambridge History of Later Greek and Early Medieval Philosophy, Cambridge, 1967. ISBN 0-521-04054-X
  • Pauliina Remes, Neoplatonism (Ancient Philosophies), University of California Press, 2008.
  • Thomas Taylor, The fragments that remain of the lost writings of Proclus, surnamed the Platonic successor, London, 1825. (Selene Books reprint edition, 1987. ISBN 0-933601-11-5)
  • Richard T. Wallis, Neoplatonism and Gnosticism, University of Oklahoma, 1984. ISBN 0-7914-1337-3 and ISBN 0-7914-1338-1
  • R. B. Harris (ed.), Neoplatonism and Indian Thought, Albany, 1982.
  • Girard, Charles (2023). L'homme sans dualité: la question du sujet le « nous » chez Plotin. Paris: Librairie Philosophique J. Vrin. ISBN 9782711630684. 
  • Giannis Stamatellos, Plotinus and the Presocratics. A Philosophical Study of Presocratic Influences in Plotinus' Enneads, Albany, 2008.
  • N. Joseph Torchia, Plotinus, Tolma, and the Descent of Being, New York, Peter Lang, 1993. ISBN 0-8204-1768-8
  • Antonia Tripolitis, The Doctrine of the Soul in the thought of Plotinus and Origen, Libra Publishers, 1978.
  • M. F. Wagner (ed.), Neoplatonism and Nature. Studies in Plotinus' Enneads, Albany, 2002.

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Плотин&oldid=27896769”