Gljive mešinarke

(mescota,lota itd...)

Ascomycota ili mešinarke su najveće koleno carstva gljiva koje zajedno sa Basidiomycota formira potkraljevstvo Dikarya. Njegovi članovi su normalno poznati kao sak gljive ili askomicete. Ovo koleno sadrži oko 64,000 vrsta.[2] Osnovna karakteristika ove grupe gljiva je „askus” (od grčkog: ἀσκός (askos), sa značenjem „kesa” ili „mešina”), koja je mikroskopska polna struktura u kojoj se formiraju nepokretne spore, zvane askospore. Međutim, neke vrste Ascomycota su bespolne, što znači da nemaju polni ciklus i stoga ne formiraju askospore. Ranije svrstavane među Deuteromycota zajedno sa bespolnim vrstama drugih gljivičnih taksona, bespolne (ili anamorfne) askomicete se sad identifikuju i klasifikuju na bazi morfoloških ili fizioloških sličnosti sa taksonima koji imaju askus, i na osnovu filogenetičke analize DNK sekvenci.[3][4]

Gljive mešinarke
Sarcoscypha coccinea
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Fungi
Potcarstvo: Dikarya
Divizija: Ascomycota
(Berk.) Caval.-Sm. (1998)[1]
Potpodele/klase
Pezizomycotina
Arthoniomycetes
Coniocybomycetes
Dothideomycetes
Eurotiomycetes
Geoglossomycetes
Laboulbeniomycetes
Lecanoromycetes
Leotiomycetes
Lichinomycetes
Orbiliomycetes
Pezizomycetes
Sordariomycetes
Xylonomycetes
„Redovi bez položaja”
Lahmiales
Itchiclahmadion
Triblidiales
Saccharomycotina
Saccharomycetes
Taphrinomycotina
Archaeorhizomyces
Neolectomycetes
Pneumocystidomycetes
Schizosaccharomycetes
Taphrinomycetes
Bulgaria inquinans
Xylaria longipes
Hypoxylon fuscum
Cladonia macilenta
Xylaria polymorpha

Sistematika

уреди

Koleno Ascomycota se sastoji se od više razreda. Danas se ove gljive uz još četiri glavna koljena vode kao prave gljive ili Eumycota.[5]

Podrazredi

уреди

Familije

уреди

Varijeteti

уреди

Galerija

уреди

Reference

уреди
  1. ^ Cavalier-Smith, T. (1998). „A revised six-kingdom system of Life”. Biological Reviews of the Cambridge Philosophical Society. 73 (3): 203—266. PMID 9809012. doi:10.1111/j.1469-185X.1998.tb00030.x. 
  2. ^ Kirk et al., p. 55.
  3. ^ Lutzoni, F.; et al. (2004). „Assembling the fungal tree of life: progress, classification, and evolution of subcellular traits”. American Journal of Botany. 91 (10): 1446—80. PMID 21652303. doi:10.3732/ajb.91.10.1446. 
  4. ^ TY, James; et al. (2006). „Reconstructing the early evolution of Fungi using a six-gene phylogeny”. Nature. 443 (7113): 818—22. Bibcode:2006Natur.443..818J. PMID 17051209. doi:10.1038/nature05110. 
  5. ^ „Why are Phytophthora and other Oomycota not true Fungi?”. Архивирано из оригинала 27. 1. 2019. г. Приступљено 26. 1. 2019. 

Literatura

уреди
  • Alexopoulos, C.J.; Mims, C.W.; Blackwell, M. (1996). Introductory Mycology. Wiley. ISBN 978-0-471-52229-4. 
  • Deacon, J. (2005). Fungal Biology. Blackwell. ISBN 978-1-4051-3066-0. 
  • Jennings DH, Lysek G (1996). Fungal Biology: Understanding the Fungal Lifestyle. Guildford, UK: Bios Scientific. ISBN 978-1-85996-150-6. 
  • Kirk PM, Cannon PF, Minter DW, Stalpers JA (2008). Dictionary of the Fungi (10th изд.). Wallingford: CABI. ISBN 978-0-85199-826-8. 
  • Taylor EL, Taylor TN (1993). The Biology and Evolution of Fossil Plants. Prentice Hall. ISBN 978-0-13-651589-0. 
  • B. Kendrick: The Fifth Kingdom. Kapitel 4. Focus Publ., Newburyport MA. 2001. ISBN 978-1-58510-022-4..
  • G. J. Krieglsteiner: Verbreitungsatlas der Großpilze Deutschlands (West). Bd 2. Schlauchpilze. Ulmer. . Stuttgart. 1993. ISBN 978-3-8001-3318-5. .
  • Josef Breitenbach, Fred Kränzlin: Pilze der Schweiz. Ascomyceten. Bd. 1, Mykologia, Luzern (CH). 1981. ISBN 978-3-85604-010-9. (313 Seiten; 390 Arten mit Beschreibungen, Standorts- und Fundangaben, Mikrozeichnungen und Farbbildern).

Spoljašnje veze

уреди