Цивилизација

Цивилизација је свако комплексно друштво карактерисано урбаним развојем, друштвеном стратификацијом наметнутом од стране културне елите, симболичним системима комуникације (на пример, системима писања), и перципираном одвојеношћу и доминацијом над животном средином. Речју цивилизација означава виши степен развоја људског друштва. Цивилизовано друштво, у односу на праисторијско, користи писмо, поседује висок степен специјализованих знања и умећа, и има заједничку управу, која настаје из природне потребе људи да живе безбедно и према устаљеном реду. Цивилизације се могу поделити на више периода. У древне цивилизације спадају цивилизације старих Египћана, Кинеза, Индијаца, Асираца, Вавилонаца, Јевреја, Персијанаца, као и прекоморске цивилизације Инка, Маја и Астека. Античка цивилизација се односи на достигнућа које су нам дали стара Грчка и стари Рим.

Стари Египат је канонички пример ране културе која се сматра цивилизацијом

Градови су једна одлика људске цивилизације

Цивилизације су интимативно повезане и често додатно дефинисане другим социо-политичко-економским карактеристикама, укључујући централизацију, доместикацију људи и других организама, специјализацију рада, културно укорењене идеје о прогресу и супремацизму, монуметалном архитектуром, опорезивањем, друштвеном зависношћу од пољопривреде и експанзионизам. Историјски гледано, цивилизација је била „напредна” култура за разлику од наводно примитивнијих култура. У том широком смислу, цивилизација је у супротности са нецентрализованим племенским друштвима, чиме су обухваћене културе номадског пасторализма, неолитских друштава или ловаца-сакупљача. Као небројива именица, цивилизација се такође односи на процес друштвеног развоја у централизовану, урбанизовану, стратификовану структуру. Цивилизације су организоване у густо насељеним насеобинама подељеним на хијерархијске друштвене класе са владајућом елитом и потчињеним урбаним и руралним популацијама, које се баве интензивном пољопривредом, рударством, малом привредом и трговином. Цивилизација концентрише моћ, проширујући људску контролу над остатком природе, укључујући и друга људска бића.

Најраније настајање цивилизација генерално је повезано са завршним фазама неолитске револуције, што је довело до релативно брзог процеса урбане револуције и формирања државе, политичког развоја повезаног са појавом владајуће елита. Ранија неолитска технологија и начин живота први су успостављени на Средњем истоку (на пример у Гобекли Тепе, од око 9.130. п. н. е.), а касније на сливовима Жуте реке и Јангцекјанга у Кини (на пример, Пенгдушанска култура од 7.500. п. н. е.), и касније се ширење. Сличне прецивилизацијске „неолитске револуције” су такође независно започеле од 7.000. п. н. е. у таквим местима као што је северозападна Јужна Америка (Норте-Чико цивилизација) и Мезоамерика. Оне су биле међу шест цивилизација широм света које су се независно појавиле. Месопотамија је локација најранијих развоја неолитске револуције од око 10.000 п. н. е, са развојем цивилизације од пре 6.500 година. Ова област је значајна по томе што је „инспирисала неке од најважнијих догађаја у људске историје укључујући проналазак точка, развој писма, математике, астрономије и пољопривреде”.

Цивилизациона урбана револуција заузврат је била зависна од развоја седентизма, доместикације житарица и животиња и развоја животног стила који омогућава економију повећаног обима и акумулацију производних вишкова одређених друштвених сектора. Прелаз са сложених култура на цивилизације, мада је још увек споран, чини се да је повезан са развојем државних структура, у којима је власт додатно монополисана од стране елитне владајуће класе која практикује људско жртвовање. При крају неолитског периода, разне елитистичке халколитне цивилизације су почеле да јављају у разним „колевкама” од периода око 3.300. п. н. е. Халколитне цивилизације, као што су горе дефинисане, су се исто тако развиле у претколумбијским Америкама и, упркос раног старта у Египту, Аксуму и Кушу, и знатно касније у подсахарској Африци гвозденог доба. Колапсу бронзаног доба је следило гвоздено доба око 1.200 п. н. е, током којег су се појавиле многе нове цивилизације, кулминирајући у периоду од 8. до 3. века п. н. е. које немачки психијатар и филозоф Карл Јасперс назива осним добом, и које он тврди је било критична транзициона фаза које је водила у класичне цивилизације. Велика технолошка и културолошка транзиција у модерност почела је око 1500. године у западној Европи, и од тог почетка нови приступи науци и закону брзо се раширили широм света, инкорпорирајући најраније културе у индустријску и технолошку цивилизацију садашњости.

Дефиниција цивилизације

Дефиниција цивилизације коју даје Вил Дурант је дефинише као друштвени ред који промовише стварање културе. Сачињавају је четири елемента: економија, политичка организација, морална традиција и потрага за знањем и уметношћу. Када је страх превладан, стваралаштво и радозналост су ослобођени и људи су подстакнути природном побудом према разумевању и унапређењу живота.

Физички и биолошки услови су само предуслови цивилизације, они је не сачињавају и не стварају је. Морају бити укључени и фактори психологије. Мора постојати друштвени ред, чак и ако је близак хаосу, као у ренесансној Фиренци или Риму, људи се морају осећати слободно. Мора постојати некакво јединство језика за културну размену. Кроз институције као што су црква, породица, школа и слично мора бити постављена јединствени морални законик, правила игре живота која су препозната чак и од оних који их крше. Можда је неопходно и неко јединство које даје веру у нешто натприродно или утопијанско - што подиже морал од брига према посвећености и даје племенитост и значај без обзира на притисак смртности. И на крају, мора постојати некакво образовање - нека техника, макар и примитивна, потребна за пренос културе. Без обзира да ли се образовање врши кроз опонашање, иницијацију или упутствима, кроз оца и мајку, учитеља или свештеника, наслеђе племена - језик и знање, морал и обичаји, технологија и уметност - морају бити пренети младим нараштајима као инструмент који их претвара из животиња у људе.

Историја концепта

Реч „цивилизација” потиче од 16. вековне француске речи civilisé („цивилизован”), која је настала из латинске речи civilis („грађански”), што је сродно са civis („грађанин”) и civitas („град”). Основна расправа се може наћи у Норберт Елијасовој Цивилизујућем процесу (1939), који прати друштвене обичаје од средњовековних дворских друштава до раног модерног периода. У Филозофији цивилизације (1923), Алберт Швајцер износи два мишљења: једно чисто материјално и други материјално и етичко. Он је рекао да је светска криза настала јер је човечанство изгубило етичку идеју цивилизације, „свеукупну суму свих људских напредака у свакој сфери деловања и са сваке тачке гледишта у оној мери у којој напредак помаже у духовном усавршавању појединаца као напредак свих напредака”.

Придеви попут „цивилизован” развијени су средином 16. века. Апстрактна именица „цивилизација”, са значењем „цивилизовано стање”, потиче из 1760-их, поново из француског. Прва позната употреба у француском је из 1757, од стране Виктора Рикети Мирабоа, а прва употреба у енглеском се приписује Адаму Фергусону, који је у свом делу Есеј о историји цивилног друштва из 1767. писао, „Не само индивидуални напреци од раног детињства до зрелог доба, већ и саме врсте од непристојности до цивилизације”. Реч је стога кориштена као супротност варварству или дивљаштву, у активној потрази за прогресом карактеристичном за просветитељство.

У касним 1700-тим и раним 1800-тим, током Француске револуције, „цивилизација” је кориштена у једнини, никад у множини, и означавала је напредак целокупног човечанства. То је још увек случај у француском. Употребе речи „цивилизације” као бројиве именице се повремено јављале у 19. веку, што је постало знатно заступљеније у касном 20. веку, понекад само са значем култура (реч која је сама по себи била небројива именица, постала је бројива у контексту етнографије). Једино у овом генерализованом смислу постаје могуће говорити о „средњовековној цивилизацији”, која би у Елијасовом смислу била оксиморон.

Већ у 18. веку, цивилизација није увек сматрана побољшањем. Једна историјски важна дистинкција између културе и цивилизације потиче из дела Русоа, нарочито његовог рада о образовању, „Емил”. Овде, цивилизација, будући да је више рационална и друштвено управљена, није у потпуности у складу са људском природом, а „људска целовитост се може постићи само кроз опоравак или приближавање изворном предискурзивном или прерационалном природном јединству” (види племенити дивљак). Из овога је развијен нови приступ, посебно у Немачкој, прво доприносом Јохана Готфрида фон Хердера, а касније и филозофа као што су Киркегор и Ниче. Овим се културе посматрају као природни организми, који нису дефинисани „свесним, рационалним, промишљеним делима”, већ врстом прерационалног „народног духа”. Цивилизација је, за разлику од тога, иако рационалнија и успешнија у погледу материјалног напретка, неприродна и доводи до „порока друштвеног живота”, као што су преваре, лицемерје, завист и похлепа. У Другом светском рату, Лео Штраус, избегавши из Немачке, аргументовао је у Њујорку да по његовом мишљењу цивилизација стоји иза нацизма и немачког милитаризма и нихилизма.

Галерија

• Примери цивилизација
• 
  Акропољ у Грчкој, директно је утицао на архитектуру и инжењеринг западних, исламских и исторчних цивилизација све до данашњег дана, 2400 година након изградње
• 
  Храм Баалбеку у Либану приказује религиозне и архитектонске стилове неких од светских најутицајнијих цивилизација укључујући феничанску, вавилонску, персијску, грчку, римску, византијску и арапску
• 
  Римски форум у Риму, Италија, политички, економски, културни и религиозни центар античке Римске цивилизације, током републике и касније царства, његове руине су још увек видне данас у модерном Риму
• 
  Док је Велики кинески зид био изграђен ради заштите древних Кинеских држава и царстава против рација и инвазија номадских група, током хиљада година у региону Кине он је исто тако био дом многих утицајних цивилизација
• 
  Вирупакша храм у Хампију у Индији. Регион Индије је дом и центар великих религија као што су хиндуизам, будизам, ђаинизам и сикизам и извршио је утицај на друге културе и цивилизације, посебно у Азији.

Види још

• Савана

Литература

• AbdelRahim, Layla (1966). Children's literature, domestication, and social foundation : narratives of civilization and wilderness. New York. ISBN 9780415661102. OCLC 897810261. 
• Bolesti, Maria (2013). Barbarism and Its Discontents. Stanford University Press. ISBN 9780804785372. 
• Solms-Laubach, Franz (2007). Nietzsche and Early German and Austrian Sociology. Walter de Gruyter. стр. 115, 117,and 212. ISBN 9783110181098. 
• Boyden, Stephen Vickers (2004). The Biology of Civilisation. UNSW Press. стр. 7—8. ISBN 9780868407661. 
• Fernández-Armesto, Felipe (2001). Civilizations: Culture, Ambition, and the Transformation of Nature. Simon & Schuster. ISBN 9780743216500. Архивирано из оригинала 21. 11. 2023. г. Приступљено 29. 06. 2023. 
• Llobera, Josep (2003). An Invitation to Anthropology. Berghahn Books. стр. 136—137. ISBN 9781571815972. 
• Wright, Ronald (2004). A Short History of Progress. House of Anansi. стр. 115, 117,and 212. ISBN 9780887847066. 
• Haviland, William; et al. (2013). Cultural Anthropology: The Human Challenge. Cengage Learning. стр. 250. ISBN 978-1-285-67530-5. 
• Adams, Robert McCormick. The Evolution of Urban Society. Transaction Publishers. стр. 13. ISBN 9780202365947. 
• Ankerl, Guy (2000) [2000]. Global communication without universal civilization. INU societal research. Vol.1: Coexisting contemporary civilizations: Arabo-Muslim, Bharati, Chinese, and Western. Geneva: INU Press. ISBN 978-2-88155-004-1. 
• Brinton, Crane; et al. (1984). A History of Civilization: Prehistory to 1715 (6th изд.). Englewood Cliffs, N.J.: Prentice Hall. ISBN 978-0-13-389866-8. 
• Casson, Lionel (1994). Ships and Seafaring in Ancient Times. London: British Museum Press. ISBN 978-0-7141-1735-5. 
• Chisholm, Jane; Millard, Anne (1991). Early Civilization. illus. Ian Jackson. London: Usborne. ISBN 978-1-58086-022-2. 
• Collcutt, Martin; Jansen, Marius; Kumakura, Isao (1988). Cultural Atlas of Japan. New York: Facts on File. ISBN 978-0-8160-1927-4. 
• Drews, Robert (1993). The End of the Bronze Age: Changes in Warfare and the Catastrophe ca. 1200 B.C. Princeton: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-04811-6. 
• Edey, Maitland A. (1974). The Sea Traders. New York: Time-Life Books. ISBN 978-0-7054-0060-2. 
• Fairservis, Walter A., Jr. (1975). The Threshold of Civilization: An Experiment in Prehistory. New York: Scribner. ISBN 978-0-684-12775-0. 
• Fernández-Armesto, Felipe (2000). Civilizations. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-90171-7. 
• Ferrill, Arther (1985). The Origins of War: From the Stone Age to Alexander the Great. New York: Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-25093-8. 
• Fitzgerald, C. P. (1969). The Horizon History of China. New York: American Heritage. ISBN 978-0-8281-0005-2. 
• Fuller, J. F. C. (1954). A Military History of the Western World. 3 vols. New York: Funk & Wagnalls. 
  1. . From the Earliest Times to the Battle of Lepanto. ISBN 978-0-306-80304-8.  (1987 reprint).
  2. . Fuller, J. F. C. (22. 8. 1987). From the Defeat of the Spanish Armada to the Battle of Waterloo. Hachette Books. ISBN 978-0-306-80305-5. CS1 одржавање: Формат датума (веза) (1987 reprint).
  3. . Fuller, J. F. C. (22. 8. 1987). From the American Civil War to the End of World War II. Hachette Books. ISBN 978-0-306-80306-2. CS1 одржавање: Формат датума (веза) (1987 reprint).
• Gowlett, John (1984). Ascent to Civilization. London: Collins. ISBN 978-0-00-217090-1. 
• Hawkes, Jacquetta (1968). Dawn of the Gods. London: Chatto & Windus. ISBN 978-0-7011-1332-2. 
• Hawkes, Jacquetta; Trump, David (1993) [1976]. The Atlas of Early Man. London: Dorling Kindersley. ISBN 978-0-312-09746-2. 
• Hicks, Jim (1974). The Empire Builders. New York: Time-Life Books. 
• Hicks, Jim (1975). The Persians. New York: Time-Life Books. 
• Johnson, Paul (1987). A History of the Jews. London: Weidenfeld and Nicolson. ISBN 978-0-297-79091-4. 
• Jensen, Derrick (2006). Endgame. New York: Seven Stories Press. ISBN 978-1-58322-730-5. 
• Keppie, Lawrence (1984). The Making of the Roman Army: From Republic to Empire. Totowa, N.J.: Barnes & Noble. ISBN 978-0-389-20447-3. 
• Korotayev, Andrey (2004). World Religions and Social Evolution of the Old World Oikumene Civilizations: A Cross-Cultural Perspective. Lewiston, NY: Edwin Mellen Press. ISBN 978-0-7734-6310-3. 
• Kradin, Nikolay (2006). „Archaeological Criteria of Civilization”. Social Evolution & History. 5 (1): 89—108. ISSN 1681-4363. .
• Lansing, Elizabeth (1971). The Sumerians: Inventors and Builders. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-036357-1. 
• Lee, Ki-Baik (1984). A New History of Korea. trans. Edward W. Wagner, with Edward J. Shultz. Cambridge: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-61575-5. 
• Nahm, Andrew C. (1983). A Panorama of 5000 Years: Korean History. Elizabeth, N.J.: Hollym International. ISBN 978-0-930878-23-8. 
• Oliphant, Margaret (1992). The Atlas of the Ancient World: Charting the Great Civilizations of the Past. London: Ebury. ISBN 978-0-09-177040-2. 
• Rogerson, John (1985). Atlas of the Bible. New York: Infobase Publishing. ISBN 978-0-8160-1206-0. 
• Sandall, Roger (2001). The Culture Cult: Designer Tribalism and Other Essays. Boulder, Colo.: Westview. ISBN 978-0-8133-3863-7. 
• Sansom, George (1958). A History of Japan: To 1334. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0523-3. 
• Southworth, John Van Duyn (1968). The Ancient Fleets: The Story of Naval Warfare Under Oars, 2600 B.C.–1597 A.D. New York: Twayne. 
• Thomas, Hugh (1981). An Unfinished History of the World (rev. изд.). London: Pan. ISBN 978-0-330-26458-7. 
• Yap, Yong; Cotterell, Arthur (1975). The Early Civilization of China. New York: Putnam. ISBN 978-0-399-11595-0. 
• Yurdusev, A. Nuri (2003). International Relations and the Philosophy of History: A Civilizational Approach. Basingstoke: Palgrave Macmillan. .

Спољашње везе

• Задужбина Вила Дурантга
• BBC on civilization
• Top 10 oldest civilizations