Википедија

Анархизам

левичарска идеологија
(преусмерено са Anarchism)

Анархизам (грч. anarkhos — „без владара”) је идеологија и филозофија друштва заснованог на слободи коју не ограничава власт. Анархисти се противе сваком ауторитету и сили и залажу се за апсолутну слободу појединца и самоорганзованих група.[1][2][3][4] Као организован покрет, анархизам се први пут јавља после француске револуције. Први који је себе окарактерисао као анархисту, био је Пјер Жозеф Прудон у 19. веку.[5]

Медији често представљају анархисте као опасне и насилне људе. Ова предрасуда је производ државне пропаганде, пре свега зато што се анархизам залаже за мир и слободу. Многе раднице и радници, научници, познати умјетници, књижевници и музичари су кроз своја дјела пропагирали анархизам.

Анархисти се противе сваком ауторитету и сили и залажу се за апсолутну слободу личности, мада неколико аутора специфичније дефинише да се они залажу за институције базиране на одсуству хијерархије које су слободне асоцијације.[6][7][8][9] Анархизам сматра државу непожељном, сувишном и штетном.[10][11] Главни став анархизма је да држава кроз своје репресивне органе власти (суд, полиција, војска) доноси више зла него добра и да државу треба укинути. Као организован покрет се први пут јавља после француске револуције. Први је овај покрет систематски образложио Прудон у 19. веку.[12]

Док је антистатизам централан,[13] анархизам подразумева супротстављање ауторитету или хијерархијској организацији у спровођењу свих људских односа, укључујући, мада не и ограничено на, систем државе.[21] Анархизам се обично сматра радикалном идеологијом левог крила,[22][23][24] и већи део анархистичке економије и анархистичке правне филозофије одражава анти-ауторитарне интерпретације комунизма, колективизма, синдикализма, мутуализма, или партиципативне економије.[25]

Анархизам не нуди фиксно тело доктрине са јединственом специфичном тачком гледишта, већ има флуктуације и ток сличан филозофији.[26] Постоји мноштво типова и традиција анархизма, све од којих нису узајамно искључиве.[27] Анархистичке школе мишљења се могу фундаментално разликовати, подржавајући све од екстремног индивидуализама до комплетног колективизма.[11] Струје анархизма се често деле у категорије социјалног и индивидуалистичког анархизма или сличне дуалне класификације.[28][29]

Корени анархизма

уреди
Главни чланак: Историја анархизма
 
Вилијам Годвин

Неке анархистичке идеје се могу пронаћи у далекој прошлости у кинеском таоизму, као и код грчких софиста, циника и стоика. У средњем веку неке анархистичке идеје проналазимо међу богумилима на Балкану, катарима широм Европе, међу припадницима покрета слободног духа (Free Spirit), копачима (diggers) у Енглеској и многим другим јеретичким покретима. Савремени анархизам је настао на темељима световне мисли просветитељства, посебно на темељу списа Жан Жак Русоа и његових тврдњи о томе како у моралном смислу средишњи положај има слобода. Сам израз "анархизам" односно "анархисти" се први пут почео користити године 1642. за време енглеског грађанског рата као погрдни израз који су ројалисти користили за оне који су ширили неред. У доба француске револуције су неки њени учесници, као Енрагéс почели користити тај израз у позитивном смислу, противећи се јакобинској централизацији власти, будући да су израз „револуционарна власт“ сматрали бесмислицом.

У таквој клими је Вилијам Годвин развио оно што многи сматрају првим изразом савремене анархистичке мисли. Годвин је, према Пјотру Кропоткину „први срочио политички и економски концепт анархизма, иако није дао тај назив идејама развијеним у свом делу.“ Годвин се као филозофски анархиста супротстављао револуционарној акцији, и такође је сматрао како је минимална држава у датом тренутку нужно зло, које ће с временом постајати све више занемариво и немоћно захваљујући постепеном ширењу знања. Годвин је заговарао екстреман индивидуализам предлажући да се елиминира сва сарадња у раду. Годвин је сматрао да је свака дискриминација осим оне на темељу способности недопустива.

Први значајнији писац који себе описивао као анархиста био је Пјер Жозеф Прудон, због чега га многи називају оцем савремене анархистичке теорије.[30] Прудон је предложио спонтани поредак, у коме организација настаје без централне власти, односно „позитивну анархију“ где ред настаје „када свако ради што и само што жели“[31] те „саме пословне активности стварају друштвени поредак.“[32] Као и Годвин, Прудон се противио насилној револуционарној акцији. За њега је анархија била „облик владавине или устава у којој су јавна и приватна свест, обликована кроз развој науке и права, довољне да очувају ред и гарантују све слободе. У складу с тиме су институције као полиција, превентивне и репресивне методе, формалне власти, порези итд. редуцирани на минимум. То је посебно случај с облицима монархије и интензивне централизације који нестају како би били замењени федералним институцијама и начину живота темељеном на комуни“[33] Под „комуном“ је Прудон подразумевао локалну самоуправу, односно општину.

Школе

уреди
Главни чланак: Школе анархизма

Мутуализам

уреди
Главни чланак: Мутуализам (економска теорија)

Мутуализам се развио у енглеском и француском радничком покрету 18. века пре него што је добио анархистички облик који се повезује с Прудоном у Француској и другим мислиоцима у САД.[34] Прудонове идеје је Чарлс А. Дана представио[35] индивидуалистичким анархистима у САД као што су Бенџамин Такер и Вилијам Бачелдер Грин.[36]

„Мутуалистички анархизам се бави узајамношћу, слободним удруживањем, добровољни уговорима, федерацијама те кредитним и валутним реформама. Према Грину, у мутуалистичком систему ће сваки радник примити „правичну и исправну плату за свој рад; услуге еквивалентне цени рада се могу добијати за цену рада еквивалентну услузи, без профита или попуста.“[37] Мутуализам се касније окарактерисан као идеолошки између индивидуалистичког и колективистичког облика анархизма.Грешка код цитирања: Затвара </ref> који недостаје <ref> ознаци

Индивидуалистички анархизам

уреди
Главни чланак: Индивидуалистички анархизам
 
Макс Штирнер

Индивидуалистички анархизам обухвата неколико традиција које држе да "појединачна савест и испуњавање властитог интереса не сме бити спутано било каквим колективним телом и јавном влашћу." Индивидуалистички анархизам подржава постојање приватног власништва, за разлику од социјалног /социјалистичког/колективистичког правца који заговара заједничко власништво. Индивидуалистички анархизам су подстицали појединци као што су Вилијам Годвин, Хенри Дејвид Торо, Џосаја Ворен и Мари Ротбард.

Један од најстаријих и најпознатијих заговорника индивидуалистичког анархизнма је Макс Штирнер, који је написао Појединац и његово власништво (1844), темељни текст филозофије индивидуалистичког анархизма. Штирнерова филозофија је "егоистички" облик индивидуалистичког анархизма према којем ограничења права појединца представљају једино његова моћ да добије оно што он жели, не обазирући се на Бога, државу или морална правила. За Штирнера су правила „јарам ума“, и он је држао како друштво не постоји, односно „да су појединци властита стварност“ - он је подржавао власништво на темељу физичке снаге уместо на темељу моралног права. Штирнер је проповедао самоизражајност и предвидео „удружења егоиста“" где људе спаја међусобно поштовање према безобзирности.

Нешто мање радикални облик индивидуалистичког анархизма су заговарали Бостонски анархисти, односно група америчких индивидуалиста који су подржавали приватно власништво с којим се могло располагати на слободном тржишту. Они су се залагали за заштиту слободе и имовине од стране приватних уговорних страна, те размену рада за плату. Они нису имали проблема с концептом у коме „један човек упошљава другог“" или да с њиме „управља“, у својем раду, али су захтевали да „све природне могућности потребне за производњу богатства буду доступне свима под једнаким условима, те да монополи који произлазе из посебних привилегија на основу закона буду укинути“. Они су веровали да државни монополски капитализам (дефинисан као од државе спонзорирани монопол) спречава да рад буде правично награђен.

Амерички индивидуалисти су се касније почели разликовати по разним питањима, укључујући права на основу интелектуалног власништва односно примата поседа над власништвом на некретнинама. Највећи раскол се догодио крајем 19. века када Бенџамин Такнер и други индивидуалисти напуштају концепт природних права и прихватају „егоизам“ по узору на Штирнерову филозофију. Неки од "Бостонских анархиста", попут Такера, су се изјашњавали као „социјалисти“ - иако је тај појам имао далеко шире значење него данас, односно означавао преданост решавању „проблема рада“ путем радикалне економске реформе.

На прелазу у 20. век пролази зенит индивидуалистичког анархизма, иако су га оживели Мари Ротбард и анархо-капиталисти у 20. веку као део ширег либертаријанског покрета.

Социјални анархизам

уреди
Главни чланак: Социјални анархизам

Социјални анархизам обухвата једну од две широке категорије анархизма, односно анархизам супротстављен индивидуалистичком анархизму. Израз социјални анархизам се често користи како би се идентификовали комунитаријански облици анархизма који наглашавају кооперацију и међусобну помоћ. Социјални анархизам укључује анархо-колективизам, анархо-комунизам, либертаријански социјализам, анархо-синдикализам, социјалну екологију, а понекад и мутуализам.

Колективистички анархизам

уреди
Главни чланак: Колективистички анархизам
 
Михаил Бакуњин

Колективистички анархизам (који се дефинише као специфична школа коју се не сме мешати са колективистичким или комунитаријанским анархизмом) је револуционарни облик анархизма који се често повезује са Михаилом Бакуњином и с Јоханом Мостом. За разлику од мутуалиста, колективистички анархисти се супротстављају свим облицима приватног власништва над средствима за производњу, те сматрају да власништво мора бити колективизирано. Тај процес би требало да покрене мала кохезивна елита кроз акте насиља или "проганду делом", која би требало да надахне раднике да се побуне и присилно колективизују средства за производњу. Међутим, колективизација не би требало да се односити на расподелу прихода, односно радници би требало да буду плаћени према времену рада, уместо да им се роба дистрибуира „према потреби“ као у анархо-комунизму. Иако су се колективистички анархисти залагали за накнаду за рад, неки су дозвољавали могућности пост-револуционарне транзиције на комунистички систем расподеле према потребама. Колективистички анархизам се развио истовремено с марксизмом, али је одбацивао марксистичку диктатуру пролетаријата, упркос томе што је с марксизмом делио циљ стварања колективистичког друштва без државе.

Анархистички комунизам

уреди
Главни чланак: Анархистички комунизам

Анархистички комунисти се залажу да се друштво организује у неколико самоуправних комуна с колективним власништвом над средствима за производњу и директном демократијом као политичким обликом организације, а што би кроз федерацију с другим комунама требало да буде најслободнији облик друштвене организација. Неки анархистички комунисти се, с друге стране, супротстављају већинском одлучивању у директној демократији, сматрајући како оно спутава појединачне слободе, те се уместо тога залажу за консензуалну демократију. У анархистичком комунизму појединци не би примали накнаду за непосредан рад (кроз расподелу добити или плаћање), али би уместо тога имали бесплатни приступ ресурсима и производном вишку комуне. Према анархистичким комунистима као што су Пјотр Кропоткин и, касније, Мари Букчин, чланови таквог друштва би спонтано вршили сав потребан рад, јер би препознали предности заједничког подухвата и узајамне помоћи. Кропоткин је веровао да је приватно власништво један од узрока угњетавања и израбљивање те позивао на његово укидање, заговарајући уместо тога увођење заједничког власништва.

Статус анархистичког комунизма у оквиру анархизма је предмет спора, јер га, на пример, већина индивидуалистичких анархиста сматра неспојивим с идеалом слободе. Неки анархо-синдикалисти, као што је шпански синдикат ЦНТ, сматрали су управо стварање анархо-комунистичког друштва као свој циљ. Платформизам је, пак анархистичка комунистичка тенденција у традицији Нестора Мана који се залагао за „виталну потребу за организацијом која би, након привлачења већине учесника у анархистички покрет, успоставила заједничку тактичку и политичку линију анархизма и тако служила као водич за цели покрет.“ Неки облици анархистичког комунизма су, пак, јако егоистични у својој природи, односно под утицајем радикалне индивидуалистичке филозофије, те верују како анархо-комунизам не захтева комунитаријанску природу; пример за то је анархистичка комунисткиња Ема Голдман која је била под утицајем Макса Штирнер и Кропоткина, те је њихове филозофије синтетисала у своју.

Анархо-синдикализам

уреди
Главни чланци: Синдикализам и Анархо-синдикализам
 
Заједничка анархосиндикалистичка застава.

Анархосиндикализам је настао као посебна школа анархизма почетком 20. века. С већим фокусом раднички покрет него претходним облици анархизма, синдикализам види радикалне синдикате као потенцијалну снагу револуционарне друштвене промене, односно замене капитализма и државе с новим друштвом, демократски самоуправљаним од стране радника. Анархосиндикалисти траже да се укине систем надница и приватно власништво над средствима за производњу, с обзиром да верују да је оно узрок подела на класе. Важна начела синдикализма укључују радничку солидарност, директну акцију (као што су генерални штрајк и рекуперације радног места), односно радничко самоуправљање. Анархосиндикализам и други облици анархизам нису међусобно искључиви: анархосиндикалисти су често прихваћали комунистичке или колективистичке анархистичке економске системе. Његови заговорници су истицали радне организације као средство за ударање темеља нехијерархијског анархистичког друштва унутар тренутног система, односно средство за друштвену револуцију.

Једним од оснивача анархосиндикализма се сматра Рудолф Рокер који је корене покрета, његове циљеве и будућност објаснио у свом памфлету из 1938. године под називом Anarchosyndicalism. Иако се анархосиндикализам данас чешће повезује с радничком борбом на почетку 20. века (поготово у Француској и Шпанији), многе синдикалистичке организације дан-данас постоје те су повезане у Међународно радничко удружење, које укључује САЦ у Шведској, УСИ у Италији и ЦНТ у Шпанији.

Савремене школе (од 1960-их до данас)

уреди

Анархизам се наставља стварањем мноштва еклектичких и синкретичко синкретичких филозофија и покрета; откако је дошло ренесансе анархизам у САД и другим западним земљама 1960-их година, развиле су се бројне нове струје и покрети. Тако се анархокапитализам развио из радикалног против-етатистичког либертаријанства као препорођени облик индивидуалистичког анархизма, док је процват феминистички и зелених покрета довео и до њихових анархистичких варијанти. Пост-лева анархија је, пак, струја у анархизму која настоји да се дистанцира од традиционалне љевице и тако избегне општа ограничења идеологије. Пост-левичари настоје да докажу да је анархизам ослабио због своје дуге везаности уз „леве“ покрете, односно покрете везане уз једно питање, те позива на синтезу анархистичке мисли те стварање анти-ауторитарног револуционарног покрета изван левичарског миљеа. Пост-анархизам је пак покрет у теорији према синтези класичне анархистике теорије и пост-структуралистичке мисли коју је развио Саул Њуман, а уз њега су везани мислиоци као Тод Меј, Жил Делез и Феликс Гватари. Она црпи инспирацију из широког распона идеја, укључујући аутономизам, пост-лева анархију, ситуационизам, постколонијализам и запатизам. Још један недавни облик анархизам који критикује формалне анархистичке покрете је инсурекционарни анархизам који заговара неформалне организације и активни отпор држави; међу његове заговорнике улазе Фавн Ферал и Алфредо М. Бонано.

Анархокапитализам

уреди
Главни чланак: Анархокапитализам

Анархокапитализам ( или „анархизам слободног тржишта“) се „темељи на веровању у слободу располагања приватним власништвом, неприхваћању било којег облика државне власти или интервенције, те држања компетитивног слободног тржишта као главног механизма за социјалне интеракције“. С обзиром на анти-капиталистичку природу већине анархистичких идеја, статус анархокапитализма унутар анархизма је предмет спора, поготово у случају анархокомуниста. Анархо-капиталисти разликују капитализам слободног тржишта - темељеног на мирној добровољној размени- од „државног капитализма“, који Мари Ротбард дефинише као завереничко орташтво између великих пословних субјеката и владе која користи присиле како би сузбила слободно тржиште. Без обзира да ли као темељ користи природно право или утилитаристичке формулације, анархо-капитализам има теорију легитимитета која подржава приватно власништво све док је оно производ рада, размене или дара. У анархо-капиталистичком друштву, према мишљењу његових заговорника, добровољни тржишту процеси би резултирали у деловању социјалних институција као што су полиција, обрану и инфраструктура кроз такмичење конкурентних предузећа, добротворних организација и грађанских удружења која би преузела функцију државе. У Ротбардовом анархокапитализму, закони (начело неагресије) се проводе кроз тржиште, али не и стварају од тржишта, док је према утилитаристичким идејама Давида Д. Фридмана право производ тржишта.

Док је појам "анархокапитализам" сковао Ротбард, а у употребу ушао 1960-их у у Америци, неки историчари, укључујући и самог Ротбарда, корене анархокапиталистичке мисли проналазе у средини 19. века, односно теоретичарима тржишта као што је Густав де Молинари. Анархокапитализам је примао утицај из протржишних теоретичара као што су Молинари, Фредерик Бастија и Роберт Нозик, као и америчких индивидуалистичких филозофа као што су Бенџамин Такер и Лисандр Спунер. Иако се сматра обликом индивидуалистичког анархизма, он се разликује од индивидуализма "Бостонски анархиста" 19. века у свом одбацивању радне теорије вредности (и њене нормативне импликације) у корист неокласичних или аустријских маргиналистичких погледа. Анархокапиталистичке идеје су допринели развоју агоризма, аутархизма и криптоанархизма.

Анархофеминизам

уреди
Главни чланак: Анархофеминизам
 
Ема Голдман

Анархофеминизам се дефинише као синтеза радикалног феминизма и анархизма која патријархат (мушку доминације над женама) види као темељно испољавање ненамерне хијерахије којој су анархисти супротстављени. Анархофеминизам су инспирисали списи раних феминистичких писаца с краја 19. века као што су Луси Парсонс, Ема Голдман и Волтарина де Клер. Анархофеминисткиње се, као и друге радикалне феминисткиње, критикују и залажу се за укидање традиционалног концепта породице, образовања и родних улога. Многе анархофеминисткиње су посебно критичне према институцији брака. На пример, Ема Голдман је тврдила да је брак искључиво економски споразум и да „... [жена] плаћа за то са својим именом, приватношћу, самопоштовањем, а на крају и властитим животом.“ Анархофеминисткиње патријархат сматрају темељним проблемом друштва и верују да је феминистичка борба против сексизма и патријархата суштинска компонента анархистичке борбе против државе и капитализма. Л. Сузан Браун је изразила мишљење да је „анархизам као политичка филозофија која се супротставља свим односима темељеним на моћи, по природи феминистичка“. Било је још неколико мушких анархофеминиста, као што је анархокомуниста Жозеф Дежак који се супротстављао Прудоновим антифеминистичким погледима.

Зелени анархизам

уреди
Главни чланци: Зелени анархизам и Анархо-примитивизам

Зелени анархизам је школа анархизма која нагласак ставља на питања животне средине. Анархо-примитивизам је облик зеленог анархизам који верује да цивилизација и технологија неизбјежно доводе до неједнакости, да су неспојиве с анархизмом те да морају бити укинути. Анархо-примитивисти често критизирају традиционални анархизам због потпоре цивилизацији и технологији за које верују да су у својој природи темељени на доминацији и експлоатацији. Уместо тога се залажу за рестаурацију или поновно стварање природног окружења. Сви зелени анархисти нису примитивисти. Иако неки зелени анархисти снажно критикују технологију, не одбацују је у потпуности. Они се, зависно од тога да ли верују да технологија може бити зелена и одржавати анархистичко друштво, називају техно-позитивним и техно-негативним зеленим анархистима. Непримитивистички зелени анархисти, као што је антрополог Брајан Морис, често инспирацију проналазе у концепту социјалне екологије Марија Букчина.

Квир анархизам

уреди
Главни чланак: Квир анархизам
 
Квир побуњеничкa и ослободилачка војска, део покрета анархистичког ослобођења у Рожави

Квир анархизам је анархистичка школа мишљења која заговара анархизам и социјалну револуцију као средство квир ослобађања и укидања хомофобије, лезбофобије, трансмизогиније, бифобије, трансфобије, хетеронормативности, патријархата и родне бинарности. Међу људима који су се залагали за ЛГБТ права и изван и унутар анархистичких и ЛГБТ покрета су Џон Хенри Мекеј,[38] Адолф Бренд и Даниел Гуерин .[39] Индивидуалистички анархиста Адолф Бранд објавио је Der Eigene од 1896. до 1932. године у Берлину, први континуирани часопис посвећен проблемима хомосексуалаца.[40][41]

Анархизам без придева

уреди
Главни чланак: Анархизам без придева
 
Сквот у Барселони. Сквотирање је битан део савременог анархистичког покрета.

„Анархизам без придјева“ је, по речима историчара Џорџа Ричарда Есенвејна, појам који „се односи на један неодређен облик анархизма, односно доктрину без иједне квалифицирајуће етикете као што је комунистички, колективистички, мутуалистички или индивидуалистичка. По другој дефиницији то је једноставно понашање које се своди на међусобну толеранцију различитих анархистичких школа“.[42] „Анархизам без придјева“ истиче склад међу различитим анархистичким фракцијама и покушава их ујединити око њихових заједничких анти-ауторитарних веровања. Израз је први користио Фернандо Тарида дел Мармол као позив на помирење, након што су га узнемириле „горке расправе“ међу различитим анархистичких покретима. Волтарина Де Клер, Ерико Малатеста и Фред Вудворт су били присташе такве идеје.

Анархизам као друштвени покрет

уреди

Анархизам је као друштвени покрет редовно флуктуисао у својој популарности. Већина научника као његов класични период одређује године између 1860. и 1939. Анархизам се најчешће повезује с радничким покретом у 19. веку као и Шпанским грађанским ратом.

Прва Интернационала

уреди

Након пропасти револуција 1848. године различите револуционарне струје - укључујући француске следбенике Прудона, Бланкисте, Филаделфе, енглеске синдикалце и социјалисте - су се удружиле у Међународно радничко удружење (касније познато као „Прва интернационала“). Захваљујући везама с активним радничким покретима, Интернационала је постала значајном организацијом. Карл Маркс је постао водећа личност Интернационале и члан њеног Општег савета. Прудонови следбеници, мутуалисти, опирали су се Марксовом државном социјализму, заговарајући политичку апстиненцију и мала имања. Године 1868. након неуспешног суделовања Лиге за мир и слободу, Михаил Бакуњин и његови сљедбеници су се прикључили Првој интернационали. Повезали су се анти-ауторитарним социјалистичким секцијама Интернационале које су заговарале збацивање државе и колективизацију власништва. Из почетка су колективисти сарађивали с марксистима како би Прву интернационалу повукли у смеру револуционарног социјализма. Након тога је Интернационала постала подељена на два крила, на чијим су челима били Маркс и Бакуњин. Бакуњин је Марксове идеје сматрао ауторитарним и предвидео да ће марксистичка странка, када дође на власт, од својих вођа направити исту онакву владајућу класу против које се борила. Године 1872. је сукоб доживео климакс са расколом две групе на Хашком конгресу, где су Бакуњин и Џејмс Гијом избачени из Интернационале. Као одговор на то, анти-ауторитарна секција је створиле властиту Интернационалу на Конгресу у Ст. Имјеру, усвојивши револуционарни анархистички програм.

Анархизам и раднички покрет

уреди
Главни чланци: Анархо-синдикализам и Анархизам у Шпанији

Анархисти су од друге половине 19. века настојали на своју страну довести раднички покрет у свету. Први пример су дале анти-ауторитарне, односно анархистичке секције при Првој Интернационали, са својим залагањем да се „привилегије и ауторитет државе“ замени са „слободном и спонтаном организацијом рада“.

Анархистичке идеје су постепено продирале у раднички покрет, али и међу његове теоретичаре, који су у анархистичким синдикатима видели снагу која ће срушити капиталистички систем. С временом су се почели стварати први анархистички синдикати. Тако је године 1881. створена Шпанска радничка федерација, а 1910. ће се створити Национална конфедерација рада, вероватно најпознатији и најуспјешнији анархистички синдикат у историји. Тај и други анархистички синдикати су се 1922. удружили и у данас постојеће Међународно радничко удружење (IWA) које се сматра анархистичким наследником Прве интернационале.

Анархизам, међутим, није постао доминантна струја у радничком покрету, а што је поготово био случај у најразвијенијим западним државама. Разлози су пре свега у томе што је радикално одбацивање постојећег поретка било најпривлачније припадницима радничке класе у најсиромашнијим и земљама с најоштријим класним разликама. У развијенијим државама, где су класне разлике биле ублажене постојањем средње класе односно релативним благостањем, раднички синдикати су више били заинтересовани за постепено побољшање социјалног стања својих чланова, а за то је као идеологија био погоднији социјализам, а касније и социјалдемократија. Анархизам је, такође, захваљујући склоности неких анархиста да кроз пропаганду делом врше насиље, стекао негативну репутацију која се одразила и на његову популарност код радника.

Упркос томе, управо се анархистима који су 1888. године суделовали у чикашком инциденту познатом као афера Хејмаркет приписује то што се данас широм света слави Први мај као празник рада.

Однос према организованом радништву је, с друге стране, био предмет расправа и међу самим анархистима о чему сведочи Међународни анархистички конгрес у Амстердаму који се одржао 1907. године. На том је конгресу главна тема био управо однос анархизма и синдикализма. Неки од најпознатији учесника су се сукобили о том питању. Пјер Монате је сматрао како је синдикализам по својој природи револуционаран те да ће створити услове за социјалну револуцију. Насупрот њему је Ерико Малатеста тврдио да су синдикати његовог времена реформистички а да с временом могу постати чак и конзервативни. Заједно са Кристијаном Корнелисеном је спомињао пример америчких синдиката који су дискриминисали неквалификоване у корист квалификованих радника.

Руска револуција

уреди
Главни чланак: Руска револуција (1917)
 
Нестор Мано са борцима Револуционарне устаничке армије Украјине.

С обзиром на снажну анти-ауторитарну традицију анархизам се у царској Русији развио као најрадикалнији облик отпора самодржављу. Многи анархисти су због тога здушно пригрлили Фебруарску револуцију, а потом и Октобарску револуцију која је збацила ранији поредак. Покушаји анархиста да, користећи револуционарно врење и хаос, неке од својих идеја спроведу у делу, обично нису имали успеха. Највише се одржала махновшчина у Украјини чији је вођа Нестор Махно повремено сарађивао с бољшевицима за време грађанског рата.

Анархисти, а поготово анархо-комунисти, из почетка су сарађивали с бољшевицима, али су се временом с њима сукобили због све ауторитарнијих метода бољшевичке владавине. Као пример се наводе анархо-комунисти Ема Голдман и Александар Беркман који су због своје критике новог система протерани из Совјетске Русије, да под паролом очувања револуције уводе све ауторитарније методе власти. Део анархиста у самој Русији се покушао обрачунати с бољшевицима, али ти покушаји, од којих је најпознатији Кронштатски устанак, нису дали плода, те је бољшевичка власт консолидована.

Епилог руске револуције је Голдмановој и другим анархистичким теоретичарима послужио као потврда Бакуњинове тезе о томе да ће марксистичка диктатура пролетаријата само једну владајућу класу заменити другом. Међутим, по сам анархизам се бољшевички успех обарања капитализма показао погубним. Најрадикалнији делови радничке класе су, вођени руским примером, одбацили анархизам и прикључили се комунистичкој идеологији.

Борба против фашизма

уреди
Главни чланак: Антифашизам
Види још: Анархизам у Италији, Анархизам у Француској и Анархизам у Шпанији
 
Јеврејски симбол анархизма слово Алеф у кругу

Када се 1920-их у Европи појавио фашизам као идеологија која државу ставља испред свега осталог, управо су анархисти били њени најватренији противници. У неким европским земљама, поготово онима са снажном анархистичком традицијом, анархисти су учествовали у најмилитантнијим облицима борбе против фашизма, укључујући оружану. Тако је у Италији почетком 1920-их најјачи отпор фашистима приликом доласка на власт пружила паравојна организација Arditi del Popolo у којој су учествовали многи анархисти.

Најпознатији, али и најконтроверзнији, пример анархиста-антифашиста пружа Шпанија за време грађанског рата. Анархисти су пред рат помогли долазак на власт леве владе Народног фронта, а након десничарске побуне генерала Франка се истакли у пружању отпора побуњеницима. Међутим, избијање рата су анархисти у Каталонији и неким другим деловима Шпаније искористили и као прилику да спроведу неке од својих идеја у дело, укључујући масовну колективизацију подузећа и земље. Тај покрет, који се понекад назива Шпанском револуцијом изазвао је раскол, а потом и оружане сукобе међу присташама легалне владе те битно допринео победи Франка, а самим тиме и јачању снага фашизма непосредно пред избијање Другог светског рата. Због тога је анархизам био дуго година дискредитиран као антифашистички покрет, да би се својеврсна рехабилитација у том смислу могла забељежити тек са завршетком Хладног рата и идеолошки неоптерећеним преиспитивањем догађаја у међуратној Европи.

Интерна питања и дебате

уреди
Главни чланак: Питања у анархизму
 
Ефикасност и легитимност кориштења насиља у политичке сврхе је било једно од контроверзних питања међу анархистима.

Анархизам је филозофија која утеловљује многе различите ставове, тенденције и школе мишљења, те су честа неслагања око питања која се тичу анархистичких вредности, тактика и идеологије. Неки од спорова се тичу компатибилности капитализма, национализма и религије с анархизмом, што су идеје које оспорава велики број анархиста. Слично томе, анархизам има сложен однос с идеологијама попут марксизма, комунизма и анархокапитализма. Анархисти, пак, у прихватању анархистичке идеологије могу бити мотивисани хуманизмом, божански божанским ауторитетом, просвећеним властитим интересом и бројним другим алтернативним етичким доктринама.

Феномени као што су цивилизација, технологија (нпр. унутар анархо-примитивизма и инсурекционарног анархизма), и демократски процес су предмет оштре критике међу једним, док а хваљене међу другим анархистичким струјама. Анархистички ставови према питањима расе, рода и животне средине су се такође мењали кроз године.

На тактичком нивоу је пак у 19. веку доминирала Пропаганда делом (поготово код нихилистичког покрета), док савремени анархисти претежно преферирају алтернативне методе као што су ненасиље, контра-економија и против-државна криптографија, а које би требало да доведу до анархистичког друштва. Разноликост анархистичких идеја је, пак довела до тога да се бројни анархистички изрази различито тумаче и имају различито значење у разним анархистичким традицијама.

Модерни анархизам

уреди

Анархизам се у другој половини 19. века профилисао као кохерентна теорија са системским, развијеним програмом захваљујући појави “велике четворке”: Немца Макса Штирнера (1806—1856), Француза Пјера Прудона (1809—1865), и двојице Руса Михаила Бакуњина (1814—1876) и Петра Кропоткина (1842—1921). Рођен у атмосфери њемачке романтичарске филозофије, Штирнеров анархизам је представљао екстреман облик индивидуализма или егоизма, постављао је појединца изнад свега осталог - државе, закона или дужности. Прудон је прва особа која је самог себе назвала анархистом, а његове теорије мутуализма и федерализма имале су изузетан утицај на раст анархизма у радничкој класи. Критиковао је постојање власништва, али се у политичкој пракси није залагао за укидање приватног власништва. Пред крај живота је ревидирао своје идеје и прихватио критику својих ставова коју је произвео Карл Маркс. Бакуњин, централна фигура у развоју модерног анархистичког активизма, први преводилац Марксовог „Капитала“ на руски језик, и велики Марксов противник у Првој интернационали, наглашавао је улогу колектива, масовне побуне и спонтаног револта у стварању слободног и бескласног друштва. Кропоткин је обликовао софистицирану анархистичку анализу стварајући анархокомунизам - који је постао једна од најраширенијих теорија међу анархистима, и који данас, скупа са једним од својих појавних облика, анархосиндикализмом, представља најбројнији и најорганизованији део анархистичког покрета.

У последње време, са друге стране, значајан је и раст анархо-капиталистичке идеје.[43][44][45][46]

Важнији анархисти

уреди

Врсте анархизма

уреди

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ "Anarchism, a social philosophy that rejects authoritarian government and maintains that voluntary institutions are best suited to express man's natural social tendencies." George Woodcock. "Anarchism" at The Encyclopedia of Philosophy
  2. ^ "In a society developed on these lines, the voluntary associations which already now begin to cover all the fields of human activity would take a still greater extension so as to substitute themselves for the state in all its functions." „Peter Kropotkin. "Anarchism" from the Encyclopædia Britannica”. Архивирано из оригинала 06. 01. 2012. г. 
  3. ^ "Anarchism." The Shorter Routledge Encyclopedia of Philosophy. (2005). pp. 14 "Anarchism is the view that a society without the state, or government, is both possible and desirable."
  4. ^ Sheehan, Sean (2004). Anarchismlocation=London. Reaktion Books Ltd. стр. 85. 
  5. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 47. ISBN 86-331-2075-5. 
  6. ^ "as many anarchists have stressed, it is not government as such that they find objectionable, but the hierarchical forms of government associated with the nation state." Judith Suissa. Anarchism and Education: a Philosophical Perspective. 2006. стр. 7. . Routledge. New York.
  7. ^ а б „IAF principles”. International of Anarchist Federations. Архивирано из оригинала 5. 1. 2012. г. „The IAF – IFA fights for : the abolition of all forms of authority whether economical, political, social, religious, cultural or sexual.” 
  8. ^ "That is why Anarchy, when it works to destroy authority in all its aspects, when it demands the abrogation of laws and the abolition of the mechanism that serves to impose them, when it refuses all hierarchical organization and preaches free agreement — at the same time strives to maintain and enlarge the precious kernel of social customs without which no human or animal society can exist." Peter Kropotkin. „Anarchism: its philosophy and ideal”. Архивирано из оригинала 18. 03. 2012. г. 
  9. ^ "anarchists are opposed to irrational (e.g., illegitimate) authority, in other words, hierarchy — hierarchy being the institutionalization of authority within a society." „"B.1 Why are anarchists against authority and hierarchy?"”. Архивирано из оригинала 15. 06. 2012. г.  in An Anarchist FAQ
  10. ^ Malatesta, Errico. „Towards Anarchism”. MAN!. Los Angeles: International Group of San Francisco. OCLC 3930443. Архивирано из оригинала 7. 11. 2012. г. 
    • Agrell, Siri (14. 5. 2007). „Working for The Man”. The Globe and Mail. Архивирано из оригинала 16. 5. 2007. г. Приступљено 14. 4. 2008. 
    • „Anarchism”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica Premium Service. 2006. Архивирано из оригинала 14. 12. 2006. г. Приступљено 29. 8. 2006. 
    • „Anarchism”. The Shorter Routledge Encyclopedia of Philosophy: 14. 2005. „Anarchism is the view that a society without the state, or government, is both possible and desirable.” 
    The following sources cite anarchism as a political philosophy:
    • Johnston, R. (2000). The Dictionary of Human Geography. Cambridge: Blackwell Publishers. стр. 24. ISBN 978-0-631-20561-6. 
  11. ^ а б Slevin 2003
  12. ^ McLaughlin 2007, стр. 59
  13. ^ McLaughlin 2007, стр. 28.
  14. ^ "My use of the word hierarchy in the subtitle of this work is meant to be provocative. There is a strong theoretical need to contrast hierarchy with the more widespread use of the words class and State; careless use of these terms can produce a dangerous simplification of social reality. To use the words hierarchy, class, and State interchangeably, as many social theorists do, is insidious and obscurantist. This practice, in the name of a classless" or "libertarian" society, could easily conceal the existence of hierarchical relationships and a hierarchical sensibility, both of which-even in the absence of economic exploitation or political coercion-would serve to perpetuate unfreedom. 1982. стр. 3.  Murray Bookchin. The Ecology of Freedom: the emergence and dissolution of Hierarchy. CHESHIRE BOOKS Palo Alto.
  15. ^ McLaughlin 2007, стр. 1.
  16. ^ "Anarchism, then, really stands for the liberation of the human mind from the dominion of religion; the liberation of the human body from the dominion of property; liberation from the shackles and restraint of government. Anarchism stands for a social order based on the free grouping of individuals for the purpose of producing real social wealth; an order that will guarantee to every human being free access to the earth and full enjoyment of the necessities of life, according to individual desires, tastes, and inclinations." Emma Goldman. "What it Really Stands for Anarchy" in Anarchism and Other Essays.
  17. ^ Individualist anarchist Benjamin Tucker defined anarchism as opposition to authority as follows "They found that they must turn either to the right or to the left, – follow either the path of Authority or the path of Liberty. Marx went one way; Warren and Proudhon the other. Thus were born State Socialism and Anarchism ... Authority, takes many shapes, but, broadly speaking, her enemies divide themselves into three classes: first, those who abhor her both as a means and as an end of progress, opposing her openly, avowedly, sincerely, consistently, universally; second, those who profess to believe in her as a means of progress, but who accept her only so far as they think she will subserve their own selfish interests, denying her and her blessings to the rest of the world; third, those who distrust her as a means of progress, believing in her only as an end to be obtained by first trampling upon, violating, and outraging her. These three phases of opposition to Liberty are met in almost every sphere of thought and human activity. representatives of the first are seen in the Catholic Church and the Russian autocracy; of the second, in the Protestant Church and the Manchester school of politics and political economy; of the third, in the atheism of Gambetta and the socialism of Karl Marx." Benjamin Tucker. Individual Liberty.
  18. ^ Ward, Colin (1966). „Anarchism as a Theory of Organization”. Архивирано из оригинала 25. 3. 2010. г. Приступљено 1. 3. 2010. 
  19. ^ Anarchist historian George Woodcock report of Mikhail Bakunin's anti-authoritarianism and shows opposition to both state and non-state forms of authority as follows: "All anarchists deny authority; many of them fight against it." (p. 9) ... Bakunin did not convert the League's central committee to his full program, but he did persuade them to accept a remarkably radical recommendation to the Berne Congress of September 1868, demanding economic equality and implicitly attacking authority in both Church and State."
  20. ^ Brown 2002, стр. 106.
  21. ^ [7][14][15][16][17][18][19][20]
  22. ^ Brooks, Frank H. (1994). The Individualist Anarchists: An Anthology of Liberty (1881–1908). Transaction Publishers. стр. xi. ISBN 978-1-56000-132-4. „Usually considered to be an extreme left-wing ideology, anarchism has always included a significant strain of radical individualism, from the hyperrationalism of Godwin, to the egoism of Stirner, to the libertarians and anarcho-capitalists of today” 
  23. ^ Kahn, Joseph (2000). „Anarchism, the Creed That Won't Stay Dead; The Spread of World Capitalism Resurrects a Long-Dormant Movement”. The New York Times (5 August). 
  24. ^ Moynihan, Colin (2007). „Book Fair Unites Anarchists. In Spirit, Anyway”. New York Times (16 April). 
  25. ^ "The anarchists were unanimous in subjecting authoritarian socialism to a barrage of severe criticism. At the time when they made violent and satirical attacks these were not entirely well founded, for those to whom they were addressed were either primitive or "vulgar" communists, whose thought had not yet been fertilized by Marxist humanism, or else, in the case of Marx and Engels themselves, were not as set on authority and state control as the anarchists made out." Daniel Guerin, Anarchism: From Theory to Practice (New York: Monthly Review Press,) 1970
  26. ^ Marshall 2010, стр. 16.
  27. ^ Sylvan 1995, стр. 231.
  28. ^ Ostergaard, Geoffrey. "Anarchism". The Blackwell Dictionary of Modern Social Thought. Blackwell Publishing. pp. 14.
  29. ^ Kropotkin, Peter (2002). Anarchism: A Collection of Revolutionary Writings. Courier Dover Publications. стр. 5. ISBN 978-0-486-41955-8. Fowler, R. B. (1972). „The Anarchist Tradition of Political Thought”. Western Political Quarterly. University of Utah. 25 (4): 738—752. ISSN 0043-4078. JSTOR 446800. doi:10.2307/446800. 
  30. ^ Guerin 1970
  31. ^ Proudhon, Solution to the Social Problem. New York: Vanguard Press. 1927. стр. 45. , ed. H. Cohen.
  32. ^ Proudon, Pierre-Joseph. The Federal Principle. „The notion of anarchy in politics is just as rational and positive as any other. It means that once industrial functions have taken over from political functions, then business transactions alone produce the social order.“
  33. ^ Selected Writings, Pierre-Joseph Proudhon
  34. ^ "A member of a community," The Mutualist; ова серија памфлета из 1826. године је критиковала идеје Роберта Овена, а приписује се отпадничким овеновцима, највероватније из Friendly Association for Mutual Interests of Valley Forge; Wilbur, Shawn, 2006, "More from the 1826 "Mutualist"?"
  35. ^ Dana, Charles A. „Proudhon and his "Bank of the People"”. Архивирано из оригинала 13. 02. 2017. г.  (1848).
  36. ^ Tucker, Benjamin R., "On Picket Duty", Liberty (Not the Daughter but the Mother of Order) (1881–1908); 5 January 1889; 6, 10; APS Online pp. 1
  37. ^ William Batchelder Greene. {{page1|chapter=Communism versus Mutualism|title=Socialistic, Communistic, Mutualistic and Financial Fragments. (Boston: Lee & Shepard,) 1875
  38. ^ "The story of one person's struggle against intolerance and repression during the early 20th century homosexual emancipation movement in Germany. Mackay is a very interesting figure in both anarchist and homosexual circles."„Hubert Kennedy. Anarchist Of Love: The Secret Life Of John Henry Mackay.”. Архивирано из оригинала 22. 03. 2012. г. 
  39. ^ "Although by 1968 he could be seen as the “grandfather of the French homosexual movement”, Daniel Guérin has always been better known outside gay circles for his rôle in the revolutionary movement. On the revolutionary left of the Socialist Party in the 1930s, he was later heavily influenced by Trotsky, before becoming attracted to the libertarian communist wing of the anarchist movement." David Berry. "For a dialectic of homosexuality and revolution"
  40. ^ Karl Heinrich Ulrichs had begun a journal called Uranus in 1870, but only one issue ("Prometheus") was published. (Kennedy, Hubert, Karl Heinrich Ulrichs: First Theorist of Homosexuality, In: 'Science and Homosexualities', ed. Vernon Rosario (pp. 26–45). New York: Routledge, 1997.
  41. ^ „Hubert Kennedy. Anarchist Of Love: The Secret Life Of John Henry Mackay.pg. 7” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 04. 03. 2016. г. Приступљено 20. 09. 2020. 
  42. ^ Esenwein, George Richard "Anarchist Ideology and the Working Class Movement in Spain, 1868–1898" [p. 135]
  43. ^ Morriss, Andrew (2008). „Anarcho-Capitalism”. Ур.: Hamowy, Ronald. The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, California: Sage; Cato Institute. стр. 13—14. ISBN 978-1-4129-6580-4. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n8. Архивирано из оригинала 7. 2. 2024. г. Приступљено 19. 6. 2020. 
  44. ^ Stringham, Edward (2007). Anarchy and the law: the political economy of choice. Transaction Publishers. стр. 51. ISBN 978-1-4128-0579-7. Архивирано из оригинала 7. 2. 2024. г. Приступљено 21. 10. 2016. 
  45. ^ Marshall, Peter. „Demanding the Impossible: A History of Anarchism – The New Right and Anarcho-capitalism”. dwardmac.pitzer.edu. Архивирано из оригинала 19. 4. 2021. г. Приступљено 2. 7. 2020. 
  46. ^ Costa, Daniel (21. 10. 2022). „Anarcho-capitalism”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 10. 2022. г. Приступљено 25. 10. 2022. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Анархизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Анархизам&oldid=28504629”