Чарлс Томсон Рис Вилсон
Чарлс Томсон Рис Вилсон CH, FRS (енгл. Charles Thomson Rees Wilson, 14. фебруар 1869 – 15. новембар 1959) био је шкотски физичар и метеоролог који је добио Нобелову награду за физику 1927. године "за откриће методе која чини видљивим путање наелетрисаних честица кондензовањем паре".[1][2][3]
| Чарлс Томсон Рис Вилсон CH FRS | |
|---|---|
 Вилсон 1927. године | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 14. фебруар 1869. |
| Место рођења | Гленскор, Уједињено Краљевство |
| Датум смрти | 15. новембар 1959. (90 год.) |
| Место смрти | Карлопс, Уједињено Краљевство |
| Научни рад | |
| Поље | физика |
| Награде | Нобелова награда за физику (1927) |
Изабран је за члана Краљевског друштва 1900. године.[4]
Образовање и рани живот
уредиВилсон је рођен у жупи Гленкорс, Мидлотијан, од мајке Ени Кларк Харпер и оца Џона Вилсона, узгајивача оваца. Након што му је отац умро 1873. године, преселио се са породицом у Манчестер. Уз финансијску подршку свог полубрата студирао је биологију на Овенс колеџу, сада Универзитету у Манчестеру, са намером да постане лекар. Године 1887, дипломирао је на Високој школи. Добио је стипендију за похађање колеџа Сидни Сасекс у Кембриџу, где се заинтересовао за физику и хемију. Године 1892, добио је одликовање 1. класе у оба дела Природословног трипоса.[5][6][7]
Каријера
уредиОн се посебно интересовао за метеорологију, и 1893. је почео да проучава облаке и њихова својства. Почевши од 1894. године, неко време је радио у опсерваторији на Бен Невису,[8] где је вршио запажања формирања облака. Посебно га је фасцинирала појава глорија.[9] Затим је покушао да репродукује овај ефекат у мањем обиму у Лабораторији Кевендиш у Кембриџу, ширећи влажан ваздух унутар затвореног контејнера. Касније је експериментисао са стварањем трагова облака у својој комори кондензацијом на јоне настале радиоактивношћу. Неколико његових комора за облаке је сачувано.[10]
Вилсон је постао члан колеџа Сидни Сасекс, и универзитетски предавач и демонстратор 1900. године.[3] Део студената га је сматрао лошим предавачем, због израженог муцања.[11]
Доприноси
уредиПроналазак коморе за облаке био је превасходно Вилсоново препознатљиво достигнуће, које му је донело Нобелову награду за физику 1927. године.[7] Лабораторија Кевендиш га је похвалила за стварање „нове и упечатљиве методе истраживања својстава јонизованих гасова“.[12] Облачна комора је омогућила огромне експерименталне напредке у проучавању субатомских честица и области физике честица уопште. Неки су приписали Вилсону заслуге што је уопште омогућио проучавање честица.[9]
Вилсон је објавио бројне радове о метеорологији и физици, на теме које су обухватале рендгенске зраке,[13] јонизацију,[14] формирање грмљавинских облака,[15] и друге метеоролошке појаве.[9] Вилсон је можда такође посматрао црвене вилењаке 1924. године, 65 година пре њиховог званичног открића.[16] Временске прилике су биле фокус Вилсоновог рада током његове каријере, од његових раних запажања на Бен Невису до његовог завршног рада, о грмљавинским облацима.[17][15]
Метод
уредиРетроспективно, Вилсонов експериментални метод је придобио одређену пажњу научника.
У периоду научног истраживања које је карактерисала подела између „аналитичких” и „морфолошких” научника, Вилсонов метод истраживања представљао је хибрид. Док су неки научници веровали да феномене треба посматрати у чистој природи, други су предложили лабораторијски контролисане експерименте као главни метод за истраживање. Вилсон је користио комбинацију метода у својим експериментима и истраживањима.[18] Вилсонов рад „учинио је видљивим ствари чија су својства раније била закључена само индиректно“.[9]
Назван је „скоро последњим од великих индивидуалних експериментатора у физици“.[11] On je користио своју облачну комору на различите начине да демонстрира оперативне принципе ствари као што су субатомске честице и рендгенски зраци.[13][14] Али његово примарно интересовање, и тема већине његових радова, била је метеорологија.[18]
Награде, признања и заоставштина
уредиВилсон је изабран за колегу Краљевског друштва (FRS) 1900. године.[1]
За проналазак облачне коморе добио је Нобелову награду за физику 1927. године.[9][7] Ову награду је поделио са америчким физичарем Артуром Комтоном, награђеним за свој рад на корпускуларној природи зрачења.[17] Упркос Вилсоновом великом доприносу физици честица, он је остао заинтересован за атмосферску физику, посебно атмосферски електрицитет, током целе своје каријере..[19][20] На пример, његов последњи истраживачки рад, објављен 1956. када је био у својим касним осамдесетим (у то време био је најстарији FRS који је објавио рад у часописима Краљевског друштва), био је о атмосферском електрицитету.[15]
Кратер Вилсон на Месецу је назван по њему, Александру Вилсону и Ралфу Елмеру Вилсону.[21] Формације Вилсоновог кондензационог облака које настају након великих експлозија, као што су нуклеарне детонације, добиле су име по њему.[22] У његову част именовано је Вилсоново друштво, научно друштво колеџа Сидни Сасекс у Кембриџу,[23] као и ЧТР Вилсонов институт за атмосферски електрицитет,[24] посебна интересна група за атмосферски електрицитет Краљевског метеоролошког друштва.[25]
Архиву Ч.Т.Р. Вилсона одржава Архив Универзитета у Глазгову.[26]
Године 2012, Краљевско друштво Единбурга одржало је састанак у част Вилсона, „великог шкотског физичара“.[20]
Лични живот
уредиГодине 1908, Вилсон се оженио са Џеси Фрејзер, ћерком свештеника из Глазгова. Пар је имао четворо деце. Породица га је познавала као стрпљивог и радозналог. Он је волео шетње по брдима у близини његове куће.[16] Чарлс је умро у својој кући у Карлопсу 15. новембра 1959. године, окружен породицом.[5]
Референце
уреди- ^ а б Blackett, P. M. S. (1960). „Charles Thomson Rees Wilson 1869–1959”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 6: 269—295. S2CID 73384198. doi:10.1098/rsbm.1960.0037.
- ^ 1920-1992., Asimov, Isaac (1982). Asimov's biographical encyclopedia of science and technology : the lives and achievements of 1510 great scientists from ancient times to the present chronologically arranged (2. rev. изд.). Garden City, N.Y.: Doubleday. ISBN 978-0-385-17771-9. OCLC 7812956.
- ^ а б Charles Thomson Rees Wilson's biography
- ^ Blackett, Patrick Maynard Stuart (1960). „Charles Thomson Rees Wilson, 1869-1959”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society (на језику: енглески). 6: 269—295. ISSN 0080-4606. S2CID 73384198. doi:10.1098/rsbm.1960.0037.
- ^ а б Longair, Malcolm S. (2006). „Wilson, Charles Thomson Rees (1869–1959)”. Oxford Dictionary of National Biography (Online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/36950. (Subscription or UK public library membership required.)
- ^ „Wilson, Charles Thomson Rees (WL888CT)”. Кембриџ база података алумниста. Универзитет у Кембриџу.
- ^ а б в „C.T.R. Wilson - Biographical”. Nobelprize.org. Nobel Media AB. Приступљено 28. 1. 2017.
- ^ Williams, Earle R. (1. 8. 2010). „Origin and context of C. T. R. Wilson's ideas on electron runaway in thunderclouds”. Journal of Geophysical Research: Space Physics (на језику: енглески). 115 (A8): A00E50. Bibcode:2010JGRA..115.0E50W. ISSN 2156-2202. doi:10.1029/2009JA014581.
- ^ а б в г д Brocklehurst, Steven (7. 12. 2012). „Charles Thomson Rees Wilson: The man who made clouds”. BBC News (на језику: енглески). Приступљено 8. 6. 2017.
- ^ Phillipson, Tacye (децембар 2016). „Surviving Apparatus Showing the Early Development of the Cloud Chamber”. Bulletin of the Scientific Instrument Society.
- ^ а б Halliday, E.C. (1970). „Some Memories of Prof. C.T.R. Wilson, English Pioneer in work on Thunderstorms and Lightning”. Bulletin of the American Meteorological Society. 51 (12): 1133—1135. Bibcode:1970BAMS...51.1133H. doi:10.1175/1520-0477(1970)051<1133:smopct>2.0.co;2
.
- ^ A history of the Cavendish laboratory 1871–1910.With 3 portraits in a collotype and 8 other illustrations. London. 1910. hdl:2027/coo1.ark:/13960/t0ns19f2h.
- ^ а б Wilson, C. T. R. (1. 8. 1923). „Investigations on X-Rays and $ \beta $-Rays by the Cloud Method. Part I. X-Rays”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences (на језику: енглески). 104 (724): 1—24. Bibcode:1923RSPSA.104....1W. ISSN 1364-5021. doi:10.1098/rspa.1923.0090 .
- ^ а б Wilson, C. T. R. (9. 6. 1911). „On a Method of Making Visible the Paths of Ionising Particles through a Gas”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences (на језику: енглески). 85 (578): 285—288. Bibcode:1911RSPSA..85..285W. ISSN 1364-5021. doi:10.1098/rspa.1911.0041 .
- ^ а б в Wilson, C. T. R. (2. 8. 1956). „A Theory of Thundercloud Electricity”. Proceedings of the Royal Society of London A: Mathematical, Physical and Engineering Sciences (на језику: енглески). 236 (1206): 297—317. Bibcode:1956RSPSA.236..297W. ISSN 1364-5021. S2CID 98637297. doi:10.1098/rspa.1956.0137.
- ^ а б Bowler, Sue (7. 12. 2012). „C T R Wilson, a Great Scottish Physicist: His Life, Work and Legacy” (PDF).
- ^ а б „C. T. R. Wilson”. Physics Today (на језику: енглески). 2017. doi:10.1063/pt.5.031417.
- ^ а б Gooding, David; Pinch, Trevor; Schaffer, Simon (18. 5. 1989). The Uses of Experiment: Studies in the Natural Sciences (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 9780521337687.
- ^ Harrison, Giles (1. 10. 2011). „The cloud chamber and CTR Wilson's legacy to atmospheric science” (PDF). Weather (на језику: енглески). 66 (10): 276—279. Bibcode:2011Wthr...66..276H. ISSN 1477-8696. S2CID 2428610. doi:10.1002/wea.830.
- ^ а б Aplin, Karen L. (1. 4. 2013). „CTR Wilson – Honouring a Great Scottish Physicist”. Weather (на језику: енглески). 68 (4): 96. Bibcode:2013Wthr...68...96A. ISSN 1477-8696. doi:10.1002/wea.2095 .
- ^ „Planetary Names: Crater, craters: Wilson on Moon”. planetarynames.wr.usgs.gov (на језику: енглески). Приступљено 28. 1. 2017.
- ^ Glasstone, Samuel; Dolan, Philip J., ур. (1977). The effects of nuclear weapons (3rd изд.). Washington: U.S. Department of Defense. стр. 45. hdl:2027/uc1.31822004829784.
- ^ „About | Wilson Society”. www.srcf.ucam.org (на језику: енглески). Приступљено 28. 1. 2017.
- ^ CTR Wilson Institute for Atmospheric Electricity
- ^ Royal Meteorological Society
- ^ „Papers of Charles Thomson Rees Wilson, 1869–1959, Nobel Prize winner and Professor of Natural Philosophy, University of Cambridge – Archives Hub”. Приступљено 28. 1. 2017.
Литература
уреди- 1920-1992., Asimov, Isaac (1982). Asimov's biographical encyclopedia of science and technology : the lives and achievements of 1510 great scientists from ancient times to the present chronologically arranged (2. rev. изд.). Garden City, N.Y.: Doubleday. ISBN 978-0-385-17771-9. OCLC 7812956.
- Das Gupta, N. N.; Ghosh S. K. (1946). „A Report on the Wilson Cloud Chamber and its Applications in Physics”. Reviews of Modern Physics. 18 (2): 225—365. Bibcode:1946RvMP...18..225G. doi:10.1103/RevModPhys.18.225.
- „The Nobel Prize in Physics 1936”. The Nobel Prize. Приступљено 7. 4. 2015.
- Morris, C. L.; et al. (2011). „Flash radiography with 24 GeV/c protons”. Journal of Applied Physics. 109 (10): 104905. doi:10.1063/1.3580262.
- „The Nobel Prize in Physics 1927”. www.nobelprize.org. Приступљено 2015-04-07.
- Frisch, O.R. (2013-10-22). Progress in Nuclear Physics, Band 3. стр. 1. ISBN 9781483224923.
- Richard E. Orville (ed.), "Atmospheric and Space Electricity". ("Editor's Choice" virtual journal) – "American Geophysical Union". (AGU) Washington, DC 20009-1277 USA
- Schonland, B. F. J., "Atmospheric Electricity". Methuen and Co., Ltd., London, 1932.
- MacGorman, Donald R., W. David Rust, D. R. Macgorman, and W. D. Rust, "The Electrical Nature of Storms". Oxford University Press, March. 1998. ISBN 0-19-507337-1.
- Volland, H., "Atmospheric Electrodynamics", Springer, Berlin, 1984.
- Wait, James R. (1976). „Some basic electromagnetic aspects of ULF field variations in the atmosphere”. Pure and Applied Geophysics Pageoph. 114: 15—28. S2CID 119724901. doi:10.1007/BF00875488.
- National Research Council (U.S.)., & American Geophysical Union. (1986). The Earth's electrical environment. Washington, D.C: National Academy Pres
- Solar Dynamics and Its Effects on the Heliosphere and Earth By D. N. Baker, International Space Science Institute
- Solar variability, weather, and climate By National Research Council (U.S.). Geophysics Study Committee
- Chree, Charles (1911). „Atmospheric Electricity”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 2 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 860—870. This gives a detailed summary of the phenomena as understood in the early 20th century.
Спољашње везе
уреди
- C.T.R. Wilson на сајту Nobelprize.org
- The Papers of C. T. R. Wilson held at Churchill Archives Centre
