Хелиоцентрични систем

Хелиоцентрични систем[а] или Коперников систем је астрономски систем, у чијем се средишту налази Сунце док се Земља и остале планете Сунчевог система окрећу око њега. Представља супротност геоцентричном систему, у коме је Земља у средишту свемира. The notion that the Earth revolves around the Sun had been proposed as early as the third century BC by Aristarchus of Samos,[3][4] who had been influenced by a concept presented by Philolaus of Croton (c. 470 – 385 BC). In medieval Europe, however, Aristarchus' heliocentrism attracted little attention—possibly because of the loss of scientific works of the Hellenistic period.[б]

Хелиоцентрични систем

Овакав систем се први пут среће старој Грчкој. Њен најпознатији заступник био је Аристарх са Самоса (310.-230. п. н. е.).[6] Пре Аристарха са Самоса, први трагови хелиоцентричког система могу се наћи још у Орфичким химнама и учењима Анаксимандра и Питагорејаца. Касније, Аристарх са Самоса, засновао је хелиоцентричну теорију, која нажалост није била општеприхваћена захваљујући мишљењу великиг астронома Клаудија Птолемеја (2. век).[7]

Током 4. века, цар Јулијан Отпадник подржавао је идеју хелиоцентричном систему света.

Током средњег века у римокатоличкој цркви преовладало је учење о геоцентричном систему, све до Николе Коперника који је у 16. веку, поново промовисао хелиоцентрични систем. Написао је дело „О кретању небеских сфера“ у 6 књига, објављено у Нирнбергу 1543. године.[8]

Према Копернику средиште целог света је непомично Сунце, а око њега се у униформним кружница ма (данас се зна, да су елипсе) крећу Земља и остале планете Сунчевог система. Земља се окреће око своје осе и кружи око Сунца.

Његово дело је узроковало узбуну у црквеним круговима, па је папа 1616. ово Коперниково дело забранио и било је забрањено све до 1822. године. Остале хришћанске цркве (нпр. калвинизам) су такође биле против хелиоцентричног система, као и немали део научника онога доба: Францис Бекон, Тихо Брахе) и др. га нису прихватали због корелације с мерењима која у то доба нису била боља од геоцентричног или Птоломејева система.

1610. године, Галилео Галилеј објавио је своја запажања о Јупитеровим месецима, као аргумент у корист Коперниковог хелиоцентричног система. 1612. је почео да расте отпор против идеје о хелиоцентричном систему, и 1614. је отац Томасо Цазини (1574—1648) прогласио Галилеове идеје опасним, и јеретичким. 1616. Галилеј се упутио у Рим, са намером да одбрани своје идеје, али му је кардинал Роберто Белармино лично уручио забрану изношења и заступања идеја о хелиоцентричном систему. Галилеј се након тога одрекао свих тврдњи о хелиоцентричном систему. Постоји легенда да се пред крај живота предомислио и промрмљао „Ипак се окреће“ али за то не постоји доказ.

Тек 31. октобра 1992. године, 359 година након процеса против Галилеја, папа Јован Павле II затражио је опрост и укинуо пресуду инквизиције против Галилеја.

Напомене

уреди
  1. ^ Опционо се користе велика слова, Хелиоцентризам или хелиоцентризам, према скраћеној верзији Оксфордског енглеског речника (6. издање, 2007). Термин је учена формација заснована на грчком ἥλιος Helios „Сунце” и κέντρον kentron „центар”; придев хелиоцентричан први пут је забележен на енглеском (као heliocentrick) 1685. године, по новолатинском heliocentricus, у употреби отприлике из истог времена.[1] Апстрактна именица у -изам је новијег датума, забележена је с краја 19. века[2] по узору на немачке речи Heliocentrismus или Heliozentrismus (око 1870).
  2. ^ Према Луцио Русу, хелиоцентрични поглед је изложен у Хипарховом делу о гравитацији.[5]

Референце

уреди
  1. ^ Johann Jakob Zimmermann, Prodromus biceps cono ellipticæ et a priori demonstratæ planetarum theorices, 1679, p. 28)
  2. ^ Constance Naden, Induction and Deduction: A Historical and Critical Sketch of Successive Philosophical Conceptions Respecting the Relations Between Inductive and Deductive Thought and Other Essays (1890), p. 76: "Copernicus started from the observed motions of the planets, on which astronomers were agreed, and worked them out on the new hypothesis of Heliocentrism"
  3. ^ Dreyer 1953, стр. 135–148
  4. ^ Linton 2004, стр. 38f.. The work of Aristarchus in which he proposed his heliocentric system has not survived. We only know of it now from a brief passage in Archimedes' The Sand Reckoner.
  5. ^ Russo, Lucio (2003). The Forgotten Revolution: How Science Was Born in 300 BC and Why it Had to Be Reborn. Превод: Levy, Silvio. Springer Berlin Heidelberg. стр. 293—296. ISBN 978-3-540-20068-0. 
  6. ^ http://www.dioi.org/vols/we0.pdf
  7. ^ „Timeline of Heliocentrism”. Архивирано из оригинала 02. 03. 2013. г. Приступљено 19. 02. 2013. 
  8. ^ The Copernican Model: A Sun-Centered Solar System

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди