Википедија

Франс-Прес

Франс-Прес (фр. AFP - Agence France-Presse) је француска новинска агенција.[1] Основао ју је Шарл Луј Хавас (фр. Charles-Louis Havas) 1835. године у Паризу и важи за најстарију свјетску новинску агенцију.[1]

Франс-Прес
[[Датотека:‎|230п]]
Седиште Франс-Преса у Паризу
ОснивачCharles-Louis Havas
Датум оснивања1835. (као Хавас)
Типновинска агенција
СедиштеПариз,
 Француска
Подручје деловањаширом света
РуководиоциFabrice Fries
(председник и главни извршни директор)
Број запослених2.400 (2018)
Веб-сајтwww.afp.com

Трећа је по величини у свијету, посједује представништва у 110 земаља свијета и вијести нуди на седам свјетских језика. Запошљава око 1200 новинара (око 250 фотографа) и преко 2000 слободних сарадника у 165 земаља свијета. Тиме посједује једну од најгушћих новинарских мрежа на свијету.

Статус јавно-правног сервиса у Француској, добија 1957. године, чиме постаје независна од државе али и од приватних сувласника агенције. Управни одбор (фр. conseil d'administration) агенције се састоји од 10 представника из медија (8 из новинских кућа и 2 са радио-станица), 3 из француске владе и 2 представника радника АФП-а. Стварну финансијску независност АФП ипак не посједује, пошто око 40% њеног дохотка долази из претплата државних институција.

Историја

уреди
 
Зграда на адреси 62, rue de Richelieu у Паризу, коју је изградилоSociété générale des Annonces и коју је Ава користио од 1921. године као седиште својих рекламних операција, још увек познатих као Ажанс Ава.[2]‍:14

Агенција Франс-Прес има своје порекло у Агенцији Ава, коју је 1835. године у Паризу основао Шарл Луј Ава, што је чини најстаријим светским новинским сервисом.[3][4] Агенција је била пионир у прикупљању и ширењу вести као робе,[3] и успоставила се као потпуно глобални ентитет до касног 19. века.[5] Два радника Ажанс Аве, Пол Јулијус Ројтер и Бернхард Волф, основали су сопствене новинске агенције у Лондону, односно Берлину.[3]

Године 1940, када су немачке снаге окупирале Француску током Другог светског рата, новинску агенцију су преузеле власти и преименовала је у „Office français d'information“ (Француска канцеларија за информисање); само је приватна рекламна компанија задржала име Ажанс Ава.[6] Дана 20. августа 1944, док су се савезничке снаге кретале ка Паризу, група новинара француског Покрета отпора заузела је канцеларије FIO и издала прву депешу вести из ослобођеног града под именом Агенција Франс-Прес.

Основан као државно предузеће, AFP је посветио послератне године развоју своје мреже међународних дописника. Један од њих је био први западни новинар који је известио о смрти совјетског вође Јосифа Стаљина 6. марта 1953. године.[7] AFP је желео да се ослободи свог полузваничног статуса и 10. јануара 1957. године Француски парламент је усвојио закон којим се утврђује независност агенције. Од тог датума, удео прихода агенције остварених претплатама из владиних служби је постојано опадао. Такве претплате су представљале 115 милиона евра у 2011. години.[8]

Агенција је 1982. године почела да децентрализује своје уређивачко доношење одлука оснивањем првог од својих пет аутономних регионалних центара, у Хонгконгу, тадашњој британској зависној територији. Сваки регион има свој буџет, административног директора и главног уредника. У септембру 2007. године покренута је AFP фондација да промовише више стандарде новинарства широм света.

Архив Митрохин је идентификовао шест агената и два поверљива контакта KGB-а унутар агенције Франс-Прес који су коришћени у совјетским операцијама у Француској.[9]

Године 1991, AFP је основао заједничко предузеће са Extel-ом за стварање финансијског сервиса вести, AFX News.[10] Продато је 2006. године компанији Thomson Financial.[11]

У октобру 2008, Влада Француске је најавила потезе за промену статуса AFP-а, чиме је обухваћено укључивање спољних инвеститора. Дана 27. новембра те године, главни синдикати представљени у матичној бази компаније у Француској – CGT, Force Ouvrière, Syndicat national des journalistes,[12] Union syndicale des journalistes CFDT[13] и SUD, покренули су онлајн петицију противљења ономе што виде као покушај приватизације агенције.

Француски министар културе Фредерик Митеран је 10. децембра 2009. објавио да оснива Комитет експерата под вођством бившег генералног директора AFP-а Хенрија Пижа да би се оформили планови за будући статус агенције.[14] Дана 24. фебруара 2010. Пјер Лует је неочекивано најавио своју намеру да поднесе оставку на место генералног директора до краја марта и пређе на посао у Франс Телекому.

У новембру 2013, AFP-у и Getty Images-у је наложено да плате 1,2 милиона долара компензације слободном фоторепортеру Даниелу Морелу за коришћење његових слика објављених на Твитеру у вези са земљотресом на Хаитију 2010. без његове дозволе, што представља кршење ауторских права и услова коришћења Твитера.[15][16]

Статут AFP-а је промењен 2015. године како би се ускладио са европским законодавством кроз Закон бр. 2015-433 од 17. априла 2015. године.[17] Државно финансирање AFP-а је тако модификовано и структурирано у две компоненте:

  • Финансијска надокнада за мисије Агенције од општег интереса
  • Комерцијалне претплате од државе

Тренутни извршни директор и председник је Фабрис Фриз, а директор глобалних вести је Фил Четвинд.[18]

Награде и признања

уреди

Године 1983, награда Алберт Лондрес додељена је Патрику Менију,[19] који је написао серију чланака о 600 Француза који су били присилно заточени у Гулагу после Другог светског рата. Године 1984, објављена је његова књига Les Mains coupées de la Taïga.

Године 1988, Семи Кец је добио следећу награду Алберт Лондрес.[19] Заједно са својим колегом из ослободилачког покрета Сержом Шаландоном, он је 6 година пратио догађаје из Либијског грађанског рата.

Дана 17. октобра 2014, међународна директорка AFP-а Мишел Леридон добила је награду за истраживање и извештавање на Међународном конгресу новинарства и информисања. Мишел Леридон је била ауторка чланка „Покривање ISIS-а“, који је постављен на блог агенције.

У децембру 2014. године, Булент Килич је проглашен за фоторепортера године часописа Тајм због свог извештавања о догађајима на Блиском истоку и у Европи.[20] Фотограф је добио исто признање од листа The Guardian.[21]

Статути

уреди

AFP послује према закону из 1957. године као комерцијално предузеће независно од Француске владе. AFP-ом управља извршни директор и одбор који се састоји од 15 чланова:

Мисија AFP-а је дефинисана у његовом статуту:[22]

  • Агенција Франс-Прес не сме ни под којим околностима узети у обзир утицаје или разматрања која могу да угрозе тачност или објективност информација које пружа; ни под којим околностима не сме бити под контролом, де факто или де јуре, било које идеолошке, политичке или економске групације;
  • Агенција Франс-Прес мора, у мери у којој њени ресурси то дозвољавају, да развија и унапреди своју организацију како би француским и страним корисницима пружала тачне, непристрасне и поуздане информације на редовној и непрекидној основи;
  • Агенција Франс-Прес мора, у мери у којој то њени ресурси дозвољавају, да обезбеди постојање мреже објеката дајући јој статус светске информативне службе.

Број запослених

уреди

Са седиштем у Паризу, AFP покрива 151 земљу, са 201 канцеларијом, 50 локалних дописника и пет регионалних центара: Вашингтон (Северна Америка), Хонгконг (Азија-Пацифик), Монтевидео (Латинска Америка), Никозија (Блиски исток), Париз (Европа и Африка).

AFP каже да запошљава 2.400 људи 100 различитих националности, укључујући 1.700 новинара. Пружа информације на шест језика (француски, енглески, шпански, немачки, португалски и арапски), двадесет четири сата дневно.[23]

Инвестиције

уреди

Значајне инвестиције укључују:

  • thAFP GmbH
    AFP GmbH је подружница AFP-а у Немачкој, која производи услуге на немачком језику за локалну штампу, интернет и корпоративне клијенте.
  • SID
    Sport-Informations-Dienst (SID) производи спортске услуге на немачком језику.
  • Citizenside
    AFP је 2007. године купио 34% удела у Скуплајву, фото и видео агенцији за грађане на интернету. Основан у Француској 2006. године, Скуплајв је преименован у Citizenside након ове инвестиције, али је AFP убрзо продао своје акције агрегатору вести Newzulu.[24]

Референце

уреди
  1. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 13. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Isabelle Brot (1967), „Les archives de l'Agence Havas”, La Gazette des Archives, 56: 11—24, doi:10.3406/gazar.1967.1946 
  3. ^ а б в Toal, Gerard (2014). Thrift, Nigel; Tickell, Adam; Woolgar, Steve; Rupp, William H., ур. Globalization in Practice. Oxford: Oxford University Press. стр. 199. ISBN 978-0199212620. 
  4. ^ James F. Broderick; Darren W. Miller (2007). Consider the Source: A Critical Guide to 100 Prominent News and Information Sites on the Web . Information Today, Inc. стр. 1. ISBN 978-0-910965-77-4. 
  5. ^ Kuhn, Raymond (2011-03-01). The Media In Contemporary France. New York: McGraw-Hill Education. стр. 3. ISBN 978-0335236220. 
  6. ^ Palmer, M. B. (1976). „L'Office Français d'Information (1940-1944)”. Revue d'Histoire de la Deuxième Guerre Mondiale. 26 (101): 19—40. JSTOR 25728734. 
  7. ^ „‘Stalin is dead’: the story behind the scoop”. AFP Correspondent. 2023-03-03. 
  8. ^ „N° 3806 tome VII – Avis de M. Michel Françaix sur le projet de loi de finances pour 2012 (n°3775)”. Приступљено 19. 1. 2016. 
  9. ^ Andrew, Christopher, Vasili Mitrokhin (2000). The Sword and the Shield: The Mitrokhin Archive and the Secret History of the KGB. Basic Books. ISBN 0-465-00312-5. стр. 169-171.
  10. ^ AFP and Financial Wires Encroach on Original Market : Reuters News: Clients Defect. By Erik Ipsen, Published: February 13, 1992 Ipsen, Erik (13. 2. 1992). „nytimes.com”. The New York Times. 
  11. ^ Thomson Financial acquires AFX. Publication: Information World Review Publish date: July 10, 2006, „highbeam.com”. Архивирано из оригинала 5. 11. 2012. г. 
  12. ^ „Bienvenue sur le site du SNJ”. Приступљено 19. 1. 2016. 
  13. ^ „Actualités”. Приступљено 19. 1. 2016. 
  14. ^ „December 2009: Government Sets up Committee to Study Agency's Future”. Архивирано из оригинала 16. 1. 2011. г. Приступљено 19. 1. 2016. 
  15. ^ Ax, Joseph (22. 11. 2013). „Photographer wins $1.2 million from companies that took pictures off Twitter”. Reuters. Приступљено 25. 11. 2013. 
  16. ^ Laurent, Olivier (24. 11. 2013). „Getty Images disappointed at $1.2m Morel verdict”. British Journal of Photography. Incisive Media. Архивирано из оригинала 26. 11. 2013. г. Приступљено 25. 11. 2013. 
  17. ^ Légifrance (18. 4. 2015). „Loi n° 2015-433 du 17 avril 2015 portant diverses dispositions tendant à la modernisation du secteur de la presse”. Приступљено 16. 3. 2017. .
  18. ^ Agence France-Presse (17. 1. 2012). „AFP management”. 
  19. ^ а б „Les lauréats”. www.scam.fr. Архивирано из оригинала 21. 10. 2021. г. Приступљено 18. 04. 2023. 
  20. ^ „Photos: TIME Picks Bulent Killic as the Best Wire Photographer of 2014 | Time”. 
  21. ^ Desk, Picture (29. 12. 2014). „Photographer of the year 2014: Bulent Kilic – in pictures | Art and design | The Guardian”. The Guardian. 
  22. ^ „Full Text of AFP's Statutes in English”. Agence France-Presse. 12. 6. 2017. Приступљено 22. 10. 2018. 
  23. ^ Agence France-Presse (2020). „L'AFP en chiffres”. Архивирано из оригинала 1. 1. 2020. г. 
  24. ^ Aubert, Aurélie; Nicey, Jérémie (2017). Allan, Stuart, ур. Photojournalism and Citizen Journalism: Co-operation, Collaboration and Connectivity. New York, NY: Taylor & Francis. стр. 238. ISBN 978-1351813457. 

Спољашње везе

уреди
 
Франс-Прес на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Франс-Прес&oldid=27246378”