Тихомир Ђорђевић
Тихомир Ђорђевић (Књажевац, 19. фебруар 1868 — Београд, 28. мај 1944) био је српски етнолог, фолклориста, културни историчар, универзитетски професор и академик.[1]
| Тихомир Ђорђевић | |
|---|---|
 ' | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 19. фебруар 1868. |
| Место рођења | Књажевац, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 28. мај 1944. (76 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
Биографија
уредиРођен је у патријахалној породици. Отац Раја је служио као свештеник у Брестовцу и Лужану код Алексинца. О детињства се налазио у непосредном додиру са селом и народом, што је утицало да се још од младости, па све до смрти посвети проучавању народа, његова живота и културе.[2]
Завршио је историјски-филолошки одсек Велике школе у Београду, а затим је студирао у Бечу и Минхену, где је докторирао 1902. године. Издавао је Караџић (часопис).[1]
Ђорђевићев опус је велики - број његових радова је око седам стотина. Ђорђевићева интересовања била су веома широка и различита и крећу се од детаљних анализа народног живота Срба, преко етнографских истраживања живота других народа у Србији (Рома, Влаха, Цинцара, Грка, Черкеза итд), до фолклористичких и социолошких студија не само Србије, већ и Балкана.
Први је систематизовао и извршио општу класификацију народних игара и дао теоријске и историјске погледе на народне игре релевантне за време у којем је радио. Поставио је и разрадио методска упутства за сакупљаче и описиваче народних игара.[3] Одржавајући је сталне везе с колегама из иностранства, била му је доступна најважнија литература тадашњих прегалаца на пољу етнологије и фолклористике. Имао је добар увид у најновије научне правце, посебно је добро познавао тадашњу немачку етнолошку литературу, у којој је народна игра разматрана из више углова. Захваљујући њему и подршци коју је добијао од колега из иностранства, крајем 19. века стварени су услови за сакупљање народних игара у најширем њиховом значењу.[3] Расправу и класификацију народних игара је објавио у књизи „Српске народне игре” (као девету књигу Српског етнографског зборника 1907. године). Она представља незаобилазно дело у проучавању народних игара у ширем смислу речи.[4] До објављивања овог дела Ђоршевић није објавио ниједан чланак у издањима Српске краљевске академије наука у Београду, и тек након његове објаве је успоставио тешњи контакт са академијом, коју је иначе веома уважавао.[5]
Иако није био антрополог, први је научник у нас који је експлицитно указао на значај палеоантропологије за историју и етнологију. Године 1908. је кроз рад Незнано гробље у Жагубици, показао да су стара гробља, некрополе, извор примарних података за многе науке.[6] У књизи Ђорђевић наглашава да подаци, до којих се долази изучавањем скелета и гробних прилога, практично представљају једини извор елемената о грађи, изгледу и начину живота људи у одређеном периоду прошлости.
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 19. фебруара 1921, а за редовног 16. фебруара 1937 – приступну беседу је прочитао 2. јануара 1938.[7]
Најважнија дела:
- Из Србије кнеза Милоша, I и II, 1922-1924
- Цигани у Србији, докторска дисертација
- Наш народни живот, I-X
Референце
уреди- ^ а б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 182.
- ^ Марјановић 2018, стр. 68.
- ^ а б Марјановић 2018, стр. 73.
- ^ Марјановић 2018, стр. 67.
- ^ Марјановић 2018, стр. 69.
- ^ Ђорђевић, Т: Незнано гробље у Жагубици, Старинар за 1908, Београд 1909
- ^ "Политика", 2. јан. 1938
Литература
уреди- Марјановић, Весна (2018). Петровић, Соња; Ђорђевић Белић, Смиљана, ур. „Тихомир Ђорђевић и народне” (PDF). Фолклористика. Београд: Удружења фолклориста Србије. 3/2. ISSN 2560-3191. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 04. 2019. г. Приступљено 12. 01. 2020.
- http://folkloristika.org/site/assets/files/1350/mladenovic_mitrovic.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (29. април 2019)
