Суецки залив
Суецки залив (арап. خليج السويس, транслитерација Khalīǧ as-Suwais) представља плитки залив Црвеног мора који се најдубље увукао у копно између Азије и Африке. Стешњен је између Синајског полуострва на истоку и египатских гувернората Суец и Црвено море на западу. Залив се протеже у правцу север-југ дужином од око 314 км, док је просечна ширина између 20 и 30 метара. Максимална дубина је до 80 метара у јужном делу залива.
| Суецки залив Khalīǧ as-Suwais | |
|---|---|
 Мапа Суецког залива | |
| Локација | Црвено море, граница Африке и Азије |
| Координате | 28° 45′ N 33° 00′ E / 28.750° С; 33.000° И |
| Океан/море | Индијски океан |
| Земље басена |  Египат |
| Макс. дужина | 314 km |
| Макс. ширина | до 47 km |
| Макс. дубина | 40 m |
| Насеља | Суец |
| Водена површина на Викимедијиној остави | |
Северни продужетак залива представља Суецки канал, којим је залив, али и Црвено море, повезано са Средоземним морем на северу. На јужном улазу у канал, а на северној обали залива смештен је град Суец, најважнија лука Египта.
Географија
уреди
Према Светској хидрографској организацији (ИХО) јужна граница Суецког залива иде линијом која повезује рт Раш Мухамад (најјужнија тачка Синајског полуострва на 27°43' сгш, око 17 км југозападно од Шарм ел Шеика) са јужном обалом острва Шадван (34°02' игд) и даље паралелно до обала Африке, нешто северније од обала Хургаде (на 27°27' сгш).[1]
Дужина залива од севера ка југу, односно од града Суеца и улаза у истоимени канал до мореуза Џубал је 314 км, док му ширина варира између 19 и 47 км.
Суецки залив представља најистуренији северозападни део Црвеног мора који раздваја Синајско полуострво и Азију на истоку од Африке на западу (египатски гувернорати Суец и Црвено море). Целокупна површина акваторије под ингеренцијом је Египта.
Сам улаз у залив представља доста плитку акваторију са бројним коралним гребенима који се пружају паралелно са обалом и мањим острвима. Највеће је острво Шадван, стеновита ненасељена формација дужине око 16 км и максималне ширине до 5 км. На Шадвану се налази велики светионик, а острво је познато као ронилачка база. Острво је 31. марта 1969. погодио јак земљотрес магнитуде 6,6° МКС скале и том приликом се велики део стена сурвао у море.[2]
Најдубљи делови залива се налазе на југу, где максималне дубине достижу до 80 метара, а идући ка северу дубина постепено опада. На крајњем северу залив се наставља на вештачки Суецки канал (код града Суеца) преко ког су Црвено море и Индијски океан повезани са Медитераном. Обала је слабо разуђена, доста ниска и песковита и на северу се шири у пространу депресију делте Нила. У залив се изузев неколико вадија не улива нити један стални водоток.
Геологија
уреди
Суецки залив представља део знатно пространијег јужноафричког тектонског рова и формирао се у зони Суецког рифта чија максимална активност је била у периоду између касног олигоцена (пре око 28 милиона година) и краја миоцена (пре око 5 милиона година), тако да је Суецки залив у геолошком смислу релативно млађа творевина.[3][4]
У основи Суецког залива налазе се прекамбријске стене Арапско-нубијског штита (гнајс, вулканске и метаседиментне стене са интрузијама гранита, гранодиорита и дијабаза).[5] Камбријумске стене јављају се на површини као последица дискорданције слојева, и ови црвени и бели пешчари достижу моћност до око 500 метара. Видљиви су углавном у копненом делу Суецког рифта, изузев у североисточном делу залива где имају маринске карактеристике.[5] У централним и јужним деловима залива видљиве су стене карбонске старости. Стене тријаске старости видљиве су широм залива, а дебљина слојева варира између 8 и 300 метара (пешчари и конгломерати).
У периоду између касне креде и еоцена подручје данашњег Суецког залива је чинило плитко море у којем је долазило до интензивне седиментације кречњачког материјала. У тектонском погледу био је то доста миран период у том подручју.[6] Рифтна фаза у заливу почиње током касног олигоцена, а максимални интензитет достиже крајем раног миоцена (пре око 18 милиона година).[5] Крајем миоцена долази до тектонског смиривања, а у залив постепено почиње да надире вода и да се формира савремена формација.[7]
Привредне активности
уредиУ подручју у и око Суецког залива налазе се велике резерве нафте и земног гаса. Највеће налазиште је на јужном крају залива, код места Гемса. Значајнијих нафтних поља има још на северу у подручју са обе обале Суецког канала.[8]
Након отварања Суецког канала у новембру 1869. нагло је порастао и привредни значај самог Суецког залива. Град Суец који лежи на јужном улазу у канал, једна је од најважнијих египатских лука и важан је привредни центар тог дела земље. Иако постоје одличне предиспозиције за развој туризма, за сада је интензивнија туристичка активност концентрисана искључиво на југу око Хургаде.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ "Limits of Oceans and Seas, 3rd edition". Архивирано на сајту Wayback Machine (8. октобар 2011) International Hydrographic Organization. 1953.
- ^ Seismological Observations in and around the Southern Part of the Gulf of Suez, Egypt. International Institute of Seismology and Earthquake Engineering. 2002. Архивирано из оригинала 15. 12. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2013.
- ^ R. C. L. Wilson (2001). Non-volcanic Rifting of Continental Margins: A Comparison of Evidence from Land and Sea. Geological Society of London. стр. 453—. ISBN 978-1-86239-091-1. Приступљено 15. 12. 2013.
- ^ Bosworth, William; Huchon, Philippe; McClay, Ken (2005). „The Red Sea and Gulf of Aden Basins”. Journal of African Earth Sciences. 43 (1–3): 334—378. Bibcode:2005JAfES..43..334B. doi:10.1016/j.jafrearsci.2005.07.020.
- ^ а б в Bosworth, W.; McClay K.R. (2001). "18 Structural and stratigraphic evolution of the Gulf of Suez Rift, Egypt: a synthesis". In Ziegler P.A., Cavazza W., Robertson A.H.F. & Crasquin-Soleau. Peri-Tethyan Rift/Wrench Basins and Passive Margins. Mem. Mus. natn. Hist. nat. Peri-Tethys Memoir 6. Paris. pp. 567–606.
- ^ Bosworth, William; Guiraud, René; Kessler, L. G. (1999). „Late Cretaceous (Ca. 84 Ma) compressive deformation of the stable platform of northeast Africa (Egypt): Far-field stress effects of the "Santonian event" and origin of the Syrian arc deformation belt”. Geology. 27 (7): 633. Bibcode:1999Geo....27..633B. doi:10.1130/0091-7613(1999)027<0633:LCCMCD>2.3.CO;2..
- ^ Roberts, David G.; A.W. Bally (2012). Regional Geology and Tectonics: Phanerozoic Rift Systems and Sedimentary Basins: Phanerozoic Rift Systems and Sedimentary Basins. Elsevier. стр. 192—. ISBN 978-0-444-56363-7.
- ^ Alsharhan, A.S. (2003). "Petroleum geology and potential hydrocarbon plays in the Gulf of Suez rift basin, Egypt". Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јул 2011) AAPG Bulletin 87 (1). . doi:10.1306/062002870143. Недостаје или је празан параметар
|title=(помоћ)
Литература
уреди- Roberts, David G.; A.W. Bally (2012). Regional Geology and Tectonics: Phanerozoic Rift Systems and Sedimentary Basins: Phanerozoic Rift Systems and Sedimentary Basins. Elsevier. стр. 192—. ISBN 978-0-444-56363-7.
- Seismological Observations in and around the Southern Part of the Gulf of Suez, Egypt. International Institute of Seismology and Earthquake Engineering. 2002. Архивирано из оригинала 15. 12. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2013.
- R. C. L. Wilson (2001). Non-volcanic Rifting of Continental Margins: A Comparison of Evidence from Land and Sea. Geological Society of London. стр. 453—. ISBN 978-1-86239-091-1. Приступљено 15. 12. 2013.
