Википедија

Српски добровољци у Грчком рату за независност

Неки Срби су се придружили Грцима, њиховим једноверницима, у Грчком рату за независност (1821–29). Добровољци су пристизали из Србије, Црне Горе и територија која су била још под османском влашћу, да се боре заједно са грчким побуњеницима против Османског царства. Неколико добровољаца били су ветерани Српске револуције, попут Хаџи-Продана.

Позадина

уреди

Први српски устанак и тајне припреме за грчку револуцију поклопиле су се током првих деценија 19. века. Вест о српској побуни 1804. Грци су дочекали са великом радошћу, сматрајући је парадигмом за грчку националну револуцију. Терен за заједничку акцију био је припремљен већ од краја 18. века, када је грчки интелектуалац и револуционар Рига од Фере, инспирисан Француском револуцијом, замислио заједничку револуцију свих балканских народа против Османског царства и формирање Балканске федерације.

Војна сарадња између два народа била је искована у полуаутономним подунавским кнежевинама, којима су углавном управљали фанариотске грчке војводе. Постоје индиције да је комуникација и сарадња између Срба и Грка грчког копна такође рано успостављена. На пример, 1806. године француски конзул у Солуну је известио да су „Турци веома бесни на Грке због њихове комуникације са Србима“.[1]

Неколико угледних Срба примљено је као чланови („браћа“) у Хетерији, тајној организацији која је припремала Грчку револуцију, упркос томе што је званично регрутовала само етничке Грке. Симбол грчко-српског пријатељства било је побратимство између грчког арматолоса Капетана Јоргаћа и српског устаничког вође Карађорђа; Јоргаћ се борио у Српској револуцији и био је ожењен удовицом хајдука Вељка Петровића.[2]

С друге стране, многи угледни Грци у Влашкој и Русији, политичари, трговци итд. помогли су српској револуцији на много начина. На пример, Константин Ипсилантис, отац вође Хетерије Александроса Ипсилантиса, је као војвода Влашке помагао Карађорђевим револуционарима, док је Јоанис Каподистријас као руски министар спољних послова нудио дипломатску подршку Србима на међународним скуповима попут Бечког конгреса.

Осим Р. Фераиоса, заједничку грчко-српско-црногорску револуцију осмислили су и други водећи грчки револуционари, али због различитих политичких стратегија два народа до тога није дошло. Хетерија је предложила сарадњу са Милошем Обреновићем, али је овај више волео политичке арбитраже него војну конфронтацију са Османским царством.[3] Због тога је грчко-српска војна сарадња била ограничена. Са грчке стране било је изолованих радњи, попут покушаја грчког арматолоса Никоцараса, капетана неколико стотина бораца, да 1807. маршира из Грчке у Србију како би се придружио Карађорђевој војсци.

Срби у Грчкој револуцији

уреди

Прво српско присуство у Грчкој револуцији догодило се за време избијања побуне у Влашкој (1821). Политички и војни вођа револуције Александрос Ипсилантис, осим Грка и других етничких група, имао је под командом известан број српских бораца, познатих под заједничким именом "Арванити".[4] Неки од запажених бораца били су капетани Миленко Стојковић,[тражи се извор] Петар Добрњац,[тражи се извор] Хаџи-Продан, Младен Миловановић[тражи се извор] и архимандрит "Сервос",[5] поглавар 300 Грка и Срба погинулих у борби. Сви наведени су били вође мешовитих јединица Грка и Срба.[6]

Након неуспеха револуције у Влашкој, многи од њих су се преселили на југ у Грчку да би наставили борбу против османских снага. Други Срби су већ у Грчкој били уврштени у османску војску, која је после избијања револуције прешла на грчку страну.

Група од 105 Срба под српским фихеленом Анастасијем Дмитријевићем се са почетком Револуције преселила у Грчку и учествовала у многим биткама до краја Револуције. Неколико тих људи је погинуло у борби.

Други српски лидери који су учествовали у Револуцији 1821. били су:

  • Џорџ Папазоглоу (грч. Γεωργιος Παπαζογλου). Коњички официр под командом Чација Христе Бугарина, погинуо у бици.
  • Константин Неманија. Потписивао се као „Кнез Србије“ и користио је печат са двоглавим орлом. Пошто је запао у велико сиромаштво, грчка револуционарна влада му је неко време давала малу финансијску помоћ и „пет хлебова на дан“. Отишао је из Грчке у Русију 1823. године.
  • Радош (грч. Ραντος Μαυροβουνιωτης).
  • Други Срби који се сусрећу у историји револуције су Томас Сервос, Ламброс Сервос, Ламброс Кристу Сервос и Танасис Сервос у Мисолонгију, Ђованис Сервос (коњички наредник Чација Христе Бугарина), Коцос (Константин) Сервос и др.

Неки борци из Црне Горе били су познати као Мавровунотис (грчки за „Црногорци“), као што су Јоанос Славанос Мавровоуниотис, Јоанос Монтенегринос (учествовао у опсади Триполице), Григорије Јуровић Мавровоуниотис и Васос Мавровунотис из Бјелопавлићке равнице. Потоњи је из Смирне дошао у Грчку 1820. године и постао вођа групе Црногораца, од којих су многи били његова браћа и рођаци.[7] Значајан црногорски филхелен био је генерал Де Винц, који се такође борио под Наполеоном. Покушао је да окупи јединицу од 2.000 европских добровољаца или плаћеника за борбу у Грчкој и на Кипру, али није успео да добије никакву финансијску помоћ. Друга група од 25 Срба под вођством Грка Јоргоса Контопулоса позната је по учешћу у опсади Месолонгија.

На почетку револуције српске јединице су биле етнички хомогене, али се постепено развијало међусобно поверење и осећај братства са Грцима. Тако су се после 1823. Грци пријавили у српске јединице и обрнуто. Већина ових трупа су биле нерегуларне, са изузетком корпуса од 250 Грка и Срба предвођених Србима Стефаном или Стефосом Нивицом, део тактичке војске под командом француског фихелена Шарла Николаса Фабвијеа (Лоукатос, стр. 105–107) .

После 1824. године многи Срби и Црногорци су се уздигли у хијерархију грчке војске, као што су генерали Чаци Христо Даговић и Васос Мавровунотис, команданти батаљона (хилијарси) Стефос и Анастаси Дмитревић, вицехилијарх Јово Мавровунотис, црногорски капетани и Никола Радовнијотис. Срби Николзо, Коцо, Хелиас, Спирос, Стериос Питолитес (из Битоља) и Карагиоргос.

Многи су променили првобитно име због безбедности својих рођака или из других разлога. Тако су у архиви забележени са својим крсним именом и епитетом Сервос или Сербес (Србин), Мавровунотис (Црногорац), Боснакос (Бошњак) или именом њиховог родног града (нпр. Катзос Монастирлис тј. из Манастира/ Битоља). Већина је на почетку Револуције била млађа од 25 година. Црногорци су углавном пореклом из племена Бјелопавлића и Срба из Битоља, Београда и Ниша.

Неки од добровољаца су остали у Грчкој након Револуције и потпуно су се хеленизирали, попут Васоса Мавровунотиса.

Напомене

уреди
  1. ^ Ministėre des Affaires Etrangėres, Correspondance Consulaire, Salonique, vol. 15 bis (1795-1809) 312a. Cited by Vakalopoulos, p. 11.
  2. ^ Trikoupis, p. 24)
  3. ^ Protopsaltis E.G., p. 271 (English abstract):
    "... the heads of the Filiki Eteria and later its leader Al. Ypsilantis made laborious attempts through capable delegates (...) to Prince Milos Obrenovitz, suggesting plans for collaboration, proposing treaties of unlimited duration. But Milos, more a politician and a diplomat than a soldier, preferred to arbitrate with the Sublime Port, rather than a military confrontation in cooperating with the Greeks. ...
    During the Revolution, and more so after 1823, the attempts for cooperation and alliance were revitalized, especially with the Montenegrins ... The wise Athanasios Psalidas from Corfu and others persistently insisted that the Greek government attempt to form an alliance with the neighboring christian nations and a revolt against the Turks, an idea of the Montenegrins. The Greek government, with the initiative of Alexandros Mavrocordatos, sent secret delegates to the Archbishop (Vladikos) of Montenegrin at Cetinje and to Milos Obrenovitz (Zacharias Vlastos)."
  4. ^ Trikoupis Spyridon, History of the Greek Revolution, 2nd edition, London, 1860 volume A', page 24 (in Greek): "Arvanites were called in the two hegemonies (Moldavia, Wallachia, early 19th c.) the mixed Greeks, Bulgarians and Serbians, connected by the same dogma and living by mercenarism"
  5. ^ Many Serbs are referred in Greek sources with the ethnonym “Servos” (Σέρβος)
  6. ^ Protopsaltis G. E., Serbian and Montenegrin Philhellenes during the Greek Revolution, 1821 (Diplomatic arbitrations – Military area), p. 77. In: Cooperation between Greeks and Serbs ..., pp. 65-81. English abstract in pp. 270-272
  7. ^ Loukatos D. Spyros, Serbs, Montenegrins and Bosnian fighters of the Greek Independence. In: “Cooperation between Greeks and Serbs ...”, pp. 101 -120, English abstract pp. 276, 277

Библиографија

уреди
  • Protopsaltis, E. G. „Σέρβοι και Μαυροβούνιοι Φιλέλληνες κατά την επανάστασιν του 1821” [Serbian and Montenegrin Philhellenes in the 1821 Revolution]. 
  • Loukatos, Spyros D. (1979). „Σέρβοι, Μαυροβούνιοι και Βόσνιοι, μαχητές της ελληνικής ανεξαρτησίας” [Serbs, Montenegrins and Bosnians, Fighters of Greek Independence]. Πρακτικά του Ι' Ελληνοσερβικού Συμποσίου. Thessaloniki. 
  • Loukatos, Spyros D. (1978). „Le philhellénisme balkanique pendant la lutte pour l'independance hellénique”. Balkan Studies. 19: 249—283. 
  • Loukatos, Spyros D. (1970). „Scheseis Hellēnōn meta Servōn kai Maurovouniōn kata tēn Hellēnikēn Epanastasin 1823-1826” [Relations between Greeks, Serbs and Montenegrins during the Greek Revolution 1823-1826]. Thessaloniki: Hetaireia Makedonikōn Spoudōn. 
  • Lascaris, Michael (1936). Ελληνες και Σέρβοι κατά τους απελευθερωτικούς αγώνας 1804-1830 [Greeks and Serbs in the Struggles for Liberation 1804-1830]. Athens. 
  • „Cooperation between Greeks and Serbs during their struggles for liberation 1804-1830”. 1st Greek-Serbian Symposium (7-10 November 1976) (на језику: грчки). Institute for Balkan Studies. 1979. 
    • Vakalopoulos, A. „The National uprising of the Serbs as a paradigm for the Greek Revolution of 1821”. Cooperation Between Greeks and Serbs ...: 9—17. 
  • Παπαδριανός, Ιωάννης Α. "Μαυροβούνιοι εθελοντές στον εθνικοαπελευθερωτικό αγώνα των Ελλήνων στα 1821." Βαλκανικά Σύμμεικτα 11 (2000): 161–178.
  • Dakin, Douglas. The Greek struggle for independence, 1821–1833. Univ of California Press, 1973.
  • Clair, William St. That Greece might still be free: the Philhellenes in the War of Independence. Open Book Publishers, 2008.
  • Clogg, Richard. "Aspects of the movement for Greek independence." The Struggle for Greek Independence. Palgrave Macmillan UK, 1973. 1-40.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Српски_добровољци_у_Грчком_рату_за_независност&oldid=27397886”