Српска четничка организација
Српска четничка организација или Српска револуционарна организација, била је револуционарна организација са циљем ослобођења Косова, Метохије и Македоније (област позната као „Стара Србија”) од Османског царства (Косовски, Битољски и Солунски вилајет). Централни одбор је основан 1902. године, док је Српски комитет основан у септембру 1903. године у Београду, спајањем централних одбора из Београда, Врања, Скопља и Битоља, док је оружано крило активирано 1904. године. Међу оснивачима су били Друштво Свети Сава, Генералштаб Војске и Министарство спољних послова Краљевина Србије. Током борбе за Македонију, серије друштвених, политичких, културних и војних сукоба у Македонији, дјеловање организације је познато као Српска акција у Македонији.
| Српска четничка организација Српска револуционарна организација | |
|---|---|
 | |
| Постојање | 1903—1912. |
| Надимак | „Четници” |
| Ангажовање | |
| Команданти | |
| Командант | Јован Бабунски |
Централни комитет је првобитно финансирао појединце, као и мале групе хајдука, који су били самоорганизовани или дио бугарске револуционарне организације у Македонији (Врховни македонско-једренски комитет или Унутрашња македонска револуционарна организација). Својим дјеловањем организација је настојала да заштити словенско хришћанско становништво од зулума. Пропашћу српско-бугарских преговора око удруженог дјеловања, због растућег национализма у бугарским комитетима, Српски комитет је одлучио да у потпуности организује своје оружане групе. Централни комитет је послао прве двије групе у Македонију 1904. године, које су се рано изложиле и због тога одмах биле уништене. Други талас је био много успјешнији; међутим, почела су непријатељства између Бугарског и Српског комитета. Српски четници су се борили против Османлија, као и албанских и бугарских банди. Својим дјеловањем су се истакли Јован Бабунски, Глигор Соколовић, Илија Трифуновић Бирчанин, Михаило Ристић Џервинац, Јован Грковић Гапон, Василије Трбић, Спаса Гарда, Бранивоје Јовановић, Илија Јовановић, Јован Станојковић Довезенски, Мицко Крстић, Лазар Кујунџић, Цене Марковић, Маринко Алексић Миша, Доксим Михаиловић, Коста Пећанац, Војин Поповић, Саватије Милошевић и Петко Илић. Након избијања Младотурске револуције 1908. године и проглашења устава, сви хајдуци у Македонији, укључујући српске четнике, оставили су оружје, међутим, герилска борба се ускоро наставила, настављајући се касније на балканске ратове.
Позадина
уредиСрпски (1876—1878) и руски (1877—1878) ратови против Османлија мотивисали су ослободилачке покрете међу становништвом Старе Србије.[1] Србија је настојала да ослободи Косовски вилајет (Нишки, Призренски, Скопски и Новопазарски санџак).[2] Српска војска је заједно са Србима из јужних крајева који су чинили посебне добровољачке одреде, великим бројем из Македоније, настојала да ослободи њихове родне крајеве и присаједини их Србији.[1][3] Добровољци су се инфлитирали у Кумановски и Кривопаланачки округ.[4] Када је потписан мир између Срба и Турака, ове групе су спроведиле независне герилске борбе под српском заставом, коју су носили и истицали далеко од линије разграничења.[1] Српски напредак у Старој Србији (1877—1878) праћен је устанцима у региону, укључујући и један који се истакао у околини Куманова, Криве Паланке и Кратова.[3] Кумановски устанак је избио 20. јануара, трајао је четири мјесеца и завршио се јаким турским репресијама над српским становништвом.[5] Због терора над незаштићеном рајом (нижа класа, хришћани), многи су отишли у планине, пребјегли у Србију, одакле су спроводили нападе на некадашње родне крајеве ради освете због звјерстава која су над њима починиле Османлије.[5] У кумановско-кратовском региону је 14. октобра 1880. године избила Брсјачка буна.[5] Србија је тајно и пажљиво помагала хришћане у областима под контролом Османлија, међутим помоћ је прекинута 1881. интервенцијом владе.[6] Османска војска је успјешно сузбија буну током зиме 1880—1881. године, а многе вође су протјеране.[7] Један од вођа буне, Мицко Крстић, касније је имао инструменталну улогу у српској четничкој организацији. Брсјачка буна, као и претходна у кумановском региону, имала је српски карактер, планирана је у српску корист, али неуспјешно јер је исход био прогон Срба из Македоније, праћен растућом бугаризацијом хришћанског словенског становништва.[8]
Друштво Србо-Македонци, интересна група интелектуалаца из Македоније, основана је 1886. године у Истанбулу.[9]
Увод
уредиБугарска антисрпска организација, Друштво против Срба, коју је основао Дамјан Груев 1897. године,[10] спровела је до 1902. године најмање 42 убиства, а 52 особе су само рањене. Мете организације су били српски научници, учитењи, српски православни свештеници, као и други виђени Срби у Османском царству.[11]
У мају 1899. године, Голуб Јанић је послао одред од 10 до 15 људи у Македонију.[12]
Организација
уредиЦентрални одбор су основали 1902. године Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, Васа Јовановић, Живојин Рафајловић, Никола Спасић и Љубомир Ковачевић.[13] Капетан Рафајловић је до оснивања имао неколико самостално организованих оружаних група у Старој Србији. Сједиште одбора се налазилу у Ћеловићевој кући. Организацију је првобитно финансирао Ћеловић који је донирао 50.000 динара годиште, што је то вријеме била велика сума. Комитет је за предсједника изабрао др Гођевца. На почетку финансирани су само појединци, хајдуци, који су били или самостално организовани или дио бугарских револуционарних организација у Македонији (Врховни македонско-једренски комитет или Унутрашња македонска револуционарна организација).
Српски комитет или Централни револуционарни тајни одбор или Централни одбор српске четничке организације основан је у Београду у септебру 1903. године, спајањем Централног одбора Београда, Врања, Скопља и Битоља. Од бораца је захтијевана заштита словенског становништва од зулума и спровођење убистава свих познатих прогонитеља. Након пропасти српско-бугарских преговора о заједничком дјеловању, и због растућег националнизма у оквиру Бугарског комитета, Српски комитет је одлучио да у потпуности организују своје оружане групе. Оружано крило је званично активирано 1904. године. Међу оснивачима су били и Друштво Свети Сава, Генералштаб Војске и Министарство спољних послова Краљевина Србије.
У почетку, као и при крају, српски четници су имали строга наређења одбране и заштите, а никако напада; османска влада и велике силе су се сложили да четници нису вршили злочине и масакре, иако велики оружани сукоби нису могли протећи без насиља.[14]
Централни одбори
уреди- Централни одбор Београд: Јован Атанацковић (предсједник), Милорад Гођевац, Љубомир Давидовић, Љубомир Јовановић, Јаша Продановић, Димитрије Ћирковић, Лука Ћеловић, Голуб Јанић, Никола Спасић и Милутин Степановић.
- Централни одбор Врање: основачи су Живојин Рафајловић, Сима Златановић, Велимир Карић и Тома Ђурђевић; остали чланови су Љубомир С. Јовановић, Јован Ненадовић, Драгиша Ђурић, Љубомир Вуловић, Петар Пешић, Душан Туфегџић итд.
- Централни одбор Скопље: Богдан Раденковић, Михаило Шушкаловић и Михаило Манчић.
- Централни одбор Битољ: Јован Ћирковић, Лазар Кујунџић, Саватије Милошевић, Алекса Јовановић Коџа и Давид Димитријевић.
Историја
уреди1902.
уредиЦентрални одбор су основали 1902. године Милорад Гођевац, Лука Ћеловић, Васа Јовановић, Живојин Рафајловић, Никола Спасић и Љубомир Ковачевић.[13] Капетан Рафајловић је до оснивања имао неколико самостално организованих оружаних група у Старој Србији. Сједиште одбора се налазилу у Ћеловићевој кући. Организацију је првобитно финансирао Ћеловић који је донирао 50.000 динара годиште, што је то вријеме била велика сума. Комитет је за предсједника изабрао др Гођевца. На почетку финансирани су само појединци, хајдуци, који су били или самостално организовани или дио бугарских револуционарних организација у Македонији (Врховни македонско-једренски комитет или Унутрашња македонска револуционарна организација).
1903.
уредиМилорад Гођевац, Лука Ћеловић и Василије Јовановић су у Београду 29. марта 1903. године формирали први оружани одред. Одредом, који је садржао 8 војника, командовао је Илија Славе, Срби из Македоније који је био калдрмџија.[15]
„Српски комитет” је основан у септембру 1903. године у Београду, спајањем централних одбора из Београда, Врања, Скопља и Битоља. Од бораца је захтијевана заштита словенског становништва од зулума и спровођење убистава свих познатих прогонитеља. Након пропасти српско-бугарских преговора о заједничком дјеловању, и због растућег националнизма у оквиру Бугарског комитета, Српски комитет је одлучио да у потпуности организују своје оружане групе. Оружано крило је званично активирано 1904. године. Међу оснивачима су били и Друштво Свети Сава, Генералштаб Војске и Министарство спољних послова Краљевина Србије.
Април—мај 1904.
уредиНа Ђурђевдан, 23. априла, бугарски студентски су дошли у Београд како би одржали конгрес.[16] Ово се десило након неуспјелих преговора између бугарских и српских комитета о заједничком српско-бугарском устанку након више од 50 састанака у периоду од четири до пет мјесеци.[17] Бугарски студенти и српска страна су нагласиле потребу за одржањем српско-бугарских братских односа.[16] Када су студенти отишли, откривено је да су већина били припадници бугарског комитета, који су имали задатак да пронађу своје пријатеље и доведу их у Бугарску.[16] Троје од њих је имало задатак да убједе Глигора Соколовића да се врати у Бугарску, што је он одбио.[16] Састали су се такође и са Стојаном Донским.[16]
Двије чете од по 20 бораца су 25. априла под командом војвода Анђелка Алексића и Ђорђа Цветковића заклеле на церемонији српског четничког комитета (Др Милорад Гођевац, Васа Јовановић, Жика Рафаиловић, Лука Ћеловић и генерал Јован Атанацковић), са протом Николом Стефановићем који држао молитву.[18] Комитет је припремио формирање првих чета за неколико мјесеци.[18] Четници су послати за Порече, и 8. маја су кренули из Врања, до села Буштрање, које је било подјељено између Србије и Турске.[19] Василије Трбић, који их је предводио, рекао им је да је најбољи начин је био да се иде кроз Козјак, а затим до Вардара.[20] Међутим, војводе су жељеле ићи најкраћим путем, кроз Кумановску равницу и затим у Четирац.[20] Успјели су ући на територију Османског царства, али су се изложили у равничарским албанским и турским селима, а Османлије су их окружиле са свих страна, па су одлучили да остану у Шупљом Камену, који им је пружио барем мало одбране умјесто директног сусрета са војском на равници; усред дана, османска војска је бомбардовала четнике преко брда и тако убила 24 четника.[21] Према српским државним документима, погинула су 24 четника, један османски жандар и три османска војника.[22] Српски посланик Ристић, према документу, именовао је Жику Рафајловића као организатора чете, и тражио је од Министарства спољних послова „да се таквим пустоловинама и непромишљеним издајничким акцијама стане на пут”.[22]
1905.
уредиТоком 1905. године било је у Скопском санџаку 22 сукоба између турске војске и српских и бугарских комита. Погинуло је 76 српски четника, а рањено њих 14. Бугарски губици су били нешто мањи. Укупно је регистровано у том санџаку 440 убистава а рањавања 92. Отето је и одведено у планину и воде се као нестали 41 особа.
1906.
уредиТоком те године наоружани сукоби се настављају у Скопском санџаку. Сукоба је са комитским четама је забележено 16. Погинуло је 37 српских четника, а рањено два. Бугарски губици су били нешто већи. Укупно је забележено 219 убистава и 77 тешких рањавања. Сада је 61 особа отета и води се као нестала.
1907.
уредиУ тој години било је 27 оружаних сукоба у Скопском санџаку. Погинуло је 113 бугарских и 14 српских четника. Турски губици су само шест људи. Током целе године зна се за 364 убиства, 77 рањавања а несталих у планини је било 90 лица.[23]
Шеф штаба
уредиШефови горског штаба
Лијева страна Вардара или Предвардарје
- Аксентије Бацетовић (до јуна 1905)[24]
- Илија Јовановић Часлав Пчињски ( од јуна 1905 до краја исте године)
- Михаило Ристић Џервинац (до априла 1907)
- Павле Блажарић (април 1907)
- Миливоје Чолак Антић (крај 1907)
- Војислав Танкосић (1907—1908)
- Војин Поповић(1907—1908)
- Алимпије Марјановић (1908)
Десна страна Вардара или Прековардарје
- Сретен Рајковић Руднички (1905)[25][26][27]
- Панта Радосављевић (крај 1905)[28]
- Павле Блажарић ( 1906-1907)
- Јован Бабунски (до 1907)
- Сава Петровић Грмија (1908)
Види још
уреди- Народна одбрана, српска организација
- Бијела рука, српска организација
- Млада Босна, босанска панјугословенска организација
- Борба за Македонију
- Хајдуци
- Војска Краљевине Србије
- Мирцштегске реформе
- Четници у балканским ратовима
Референце
уреди- ^ а б в Jovanović 1937, стр. 236.
- ^ Ћирковић 2004, стр. 229-230.
- ^ а б Georgevitch 1918, стр. 181–182
- ^ Vojni muzej Jugoslovenske narodne armije (1968). Fourteen Centuries of Struggle for Freedom. Belgrade: Military Museum. стр. xliv.
- ^ а б в Jovanović 1937, стр. 237.
- ^ Матица српска (Matica Srpska) (1992). Zbornik Matice srpske za istoriju, 45–48. Novi Sad: Матица српска. стр. 55.
Србија је тајно и врло опрезно помагала акције хришћана у Турској (Брсјачка буна), али је на интервенције владе та помоћ престала … 1881
- ^ Koliševski, Lazar (1962). Aspekti na makedonskoto prašanje (на језику: Macedonian). Kultura. стр. 499.
Сето ова движење во Западна Македонија е познато во историјата под името „Брсјачка буна". Турската војска успеа во зимата 1880 — 1881 година да ја задуши буната и многу нејзини водачи да ги испрати на заточение.
- ^ Georgevitch 1918, стр. 183.
- ^ Kulturno-opětestvenite vrski na Makedoncite so Srbija vo tokot na XIX vek, Kliment Džambazovski, (1960). стр. 163.
- ^ Đurić & Mijović 1993, стр. 63.
- ^ Hadži Vasiljević 1928, стр. 14.
- ^ Oswald Ashton Wentworth Dilke; Dilke, Margaret S. (1984). Recollections of the National Liberation Struggles in Macedonia: At the End of the 19th and the Beginning of the 20th Centuries. Mosaic Publications. стр. 46. „For this purpose in May 1899, by their order, the people's deputy Golub Janic from Belgrade organized and sent to Macedonia a detachment of 10-15 men, while Serbian agents in Macedonia informed the Turkish authorities that it was a …”
- ^ а б Milosavljević, Milja; Levi, Rebeka (2006). Kod dva bela goluba. IP Signature. стр. 102. „Године 1902. основан је Главни одбор четничке орга- низације у који су ушли доктор Милорад Гођевац, Лука Ћ.е- ловић, Васа Јовановић, Жика Рафаиловић, Никола Спасић и Љуба Ковачевић.”
- ^ Dedijer 2008, стр. 631
српска акција […] Српска четничка акщуа имала је на
— више успеха 1906. и 1907 - ^ Krakov 1930, стр. 80
- ^ а б в г д Krakov, стр. 147
- ^ Krakov, стр. 146
- ^ а б Krakov, стр. 150
- ^ Krakov, стр. 154
- ^ а б Krakov, стр. 155
- ^ Krakov, стр. 161–164
- ^ а б Novak, Viktor (2008). Revue historique. 57. стр. 359. „Жика Рафаиловић”
- ^ "Застава", Нови Сад 1908. године
- ^ Jovanović 1937, стр. 297.
- ^ Jovanović 1937, стр. 293.
- ^ Blažarić 2006, стр. 9.
- ^ Dedijer & Anić 2008, стр. 595, "Ра]ковиЬ Сретен, први шеф горског штаба за десну обалу Вардара (Прековардар]е) 1905"
- ^ Dedijer & Anić 2008, стр. ?, "Радосавл>евиЬ Панта, поручник, шеф горског штаба (Прековардарје) крај 1905."
Литература
уреди- Oswald Ashton Wentworth Dilke; Dilke, Margaret S. (1984). Recollections of the National Liberation Struggles in Macedonia: At the End of the 19th and the Beginning of the 20th Centuries. Mosaic Publications. стр. 46. „For this purpose in May 1899, by their order, the people's deputy Golub Janic from Belgrade organized and sent to Macedonia a detachment of 10-15 men, while Serbian agents in Macedonia informed the Turkish authorities that it was a …”
- Koliševski, Lazar (1962). Aspekti na makedonskoto prašanje (на језику: Macedonian). Kultura. стр. 499.
Сето ова движење во Западна Македонија е познато во историјата под името „Брсјачка буна". Турската војска успеа во зимата 1880 — 1881 година да ја задуши буната и многу нејзини водачи да ги испрати на заточение.
- Матица српска (Matica Srpska) (1992). Zbornik Matice srpske za istoriju, 45–48. Novi Sad: Матица српска. стр. 55.
Србија је тајно и врло опрезно помагала акције хришћана у Турској (Брсјачка буна), али је на интервенције владе та помоћ престала … 1881
Књиге
- Blažarić, Pavle (2006). Božica Mladenović, ур. Memoari (на језику: српски). Institut za srpsku kulturu.
- Dedijer, Vladimir; Anić, Života (2008). Dokumenti o spoljnoj politici Kraljevine Srbije: dodat. 1-3. Srpska akademija nauka i umetnosti. Odeljenje istorijskih nauka.
- Đurić, Veljko Đ.; Mijović, Miličko (1993). Ilustrovana istorija četničkog pokreta (на језику: српски).
- Hadži Vasiljević, Jovan (1928). Četnička akcija u Staroj Srbiji i Maćedoniji (на језику: српски). Belgrade: Sv. Sava.
- Ilić, Vladimir (2006). Српска четничка акција 1903-1912 (на језику: српски). Belgrade: Ecolibri. ISBN 978-86-7905-044-1.
- Ivanić, Ivan (1910). Maćedonija i maćedondži (на језику: српски). Štampa Savića i Komp.
- Jovanović, Aleksa (1937). Spomenica dvadesetogodišnjice oslobodjenja Južne Srbije, 1912-1937 (на језику: српски). Južna Srbija.
- Krakov, Stanislav (1990) [1930]. Plamen četništva (на језику: српски). Belgrade: Hipnos.
- Mitropan, Petar (1933). Прилози за историју штампе у Старој Србији и Македонији 1871-1912 (на језику: српски). Skopje.
- Nušić, Branislav (1966). Sabrana dela (на језику: српски). 22. Belgrade: NIP "Jež,".
- Pavlović, Momčilo (2007) [September 14–16, 2006]. Gerila na Balkanu (на језику: српски). Institute for Disarmament and Peace Studies.
- Paunović, Marinko (1998). Srbi: biografije znamenitih: A-Š (на језику: српски). Belgrade: Emka.
- Pejčić, Predrag (2007). Četnički pokret u Kraljevini Srbiji (на језику: српски). Kragujevac.
- Pešić, Miodrag D. (2000). Stari četnici (на језику: српски). Kragujevac: Novi pogledi.
- Simić, Stevan (2012) [1988]. Srpske Komite: Komitsko četovanje u Staroj Srbiji i Makedoniji 1903-1912 (на језику: српски). Belgrade.
- Trbić, Vasilije (1996). Memoari: 1898-1912 (на језику: српски). Kultura.
- Trifunović, Ilija (1933). Trnotivim stazama (на језику: српски). Belgrade.
- Krvave borbe srpskih četa po macedoniji i njihov rad od početka 1903 do danas. Iz Književnog pregleda, br. 1-20. Savić. 1912.
- Vojni muzej Jugoslovenske narodne armije (1968). Fourteen Centuries of Struggle for Freedom. Belgrade: Military Museum. стр. xliv.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
Новине
- Živković, Simo (1998). SAKUPI SE JEDNA ČETA MALA. SRPSKO NASLEĐE ISTORIJSKE SVESKE. Belgrade: „GLAS“ d.d.o. Архивирано из оригинала 03. 03. 2012. г. Приступљено 30. 12. 2015.
- Online, Vesti (18. 12. 2011). „Prvi beogradski četnici”. Belgrade. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2015.
