Србија (1071—1217)

Великожупанска Србија (лат. Servia, грч. Σερβία), по називу средишње области накнадно позната и као Рашка (лат. Rascia), била је једна од српских средњовековних држава, која је постојала од средине 11. до почетка 13. века. Првобитно је обухватала југозападне делове данашње Србије, североисточне делове данашње Црне Горе и најисточније делове данашње Босне и Херцеговине, а највећи успон је доживела за време владавине великог жупана Стефана Немање (1166—1196), када је обухватила и друге српске области. Главно државно и црквено средиште великожупанске Србије налазило се у Старом Расу, недалеко од данашњег Новог Пазара.

Великожупанска Србија
Србија у доба Стефана Немање
Географија
Континент		Европа
Регија		Балкан
Земља		Србија
Престоница		Стари Рас
Друштво
Службени језик		српскословенски
Религија		православље, католицизам
Политика
Облик државе		монархија
— Велики жупан		Вукан I
		Урош I
		Урош II
		Стефан Немања
Историја
Постојање
— Оснивање		1083. (као саставни део Српске дукљанске краљевине)
— Укидање		1217. (проглашена краљевином)
— Статус		бивша држава
Земље претходнице и наследнице
Претходнице:		Наследнице:
	Српска краљевина Дукља	Краљевина Србија

Владари ове српске државе су носили титулу великих жупана. Успон великожупанске Србије започео је крајем 11. века, за време владавине великог жупана Вукана I који је водио успешне ратове против Византије. Српски велики жупани су одржавали блиске везе са владарима суседне српске краљевине Дукље. Српски велики жупан Стефан Немања је у другој половини 12. века постао најмоћнији међу српским владарима створивши јединствену државу која је обухватала скоро све српске земље, тако да је великожупанска Србија постала језгро јединствене државе Немањића која се даље развијала као средњовековна Краљевина Србија у 13. веку, а потом и Српско царство у 14. веку.

Назив

Велики жупан Стефан Немања, фреска из Манастира Студенице

У савременим византијским и српским изворима од краја 11. до почетка 13. века, држава великих жупана је увек означавана као Србија, а обласни назив Рашка се јавља тек крајем 12. века, и то прво у изворима латинског, а потом и српско порекла. Повратна историографска употреба појма Рашка за целокупно великожупанско раздобље (11. и 12. век) проистекла је из казивања позног Барског родослова, у којем се унутрашњост Србије источно од реке Дрине назива Рашком и у склопу казивања о знатно старијим временима. На основу такве употребе овог појма, у старијој историографији је појам Рашке понекад употребљаван чак и за првобитну српску државу династије Властимировића која је постојала од 7. до 10. века. Међутим, таква употреба се показала као неоправдана, пошто је сам град Рас у то време, према сведочењу списа De administrando imperio, још увек имао примарну функцију пограничне тврђаве.

Печат великог жупана Стефана Немање, из Народног музеја Србије

Тек око 970. године, када је створен византијски Катепанат Рас, ствара се административно језгро у којем ће 1018. године, након обнове византијске власти, бити установљена Рашка епархија. Током времена, употреба рашке одреднице се из назива епархије протегнула на читаву област која је била у надлежности рашких епископа. Међутим, током читаве друге половине 11. и прве половине 12. века, српско-византијске борбе су вођене у непосредној близини Раса, односно на просторима између Раса, Звечана и Липљана. Тек у другој половини 12. века византијска власт је потиснута даље према југу, те се тако и област Раса нашла у залеђу, поставши главно средиште српске великожупанске државе, која се управо од тада понекад назива и Рашка.

Обласни назив Рашка (лат. Rassia — Расија) први пут се помиње тек 1189. године, у изворима страног порекла. Од тада Млечани, Немци и Мађари до 18. века Србију често називају Расција (лат. Rascia), а сходно томе су и Србе често називали Рашанима, односно Расцијанима (лат. Rasciani) или Рацима и слично. Име Рашка је данас сачувано у имену Рашког округа у Србији, а територија некадашње Рашке је данас позната под географским именом Рашка област.

Држава српских великих жупана

Најзначајнији владари српске великожупанске државе током 11. и 12. века били су Вукан I, Урош I, Урош II и Стефан Немања, који је крајем 12. века под својом влашћу објединио готово све српске земље. Почетком 13. века, великожупанска Србија је заслугом Стефана Немањића уздигнута на степен краљевине, чиме је започело ново раздобље у њеној историји.

Списак српских великих жупана

Стари град Рас

Стари град Звечан

Списак великих жупана Србије обухвата велике жупане који су владали овом српском државом од времена њеног формирања крајем 11. века у доба краља Константина Бодина (1081—1101), до њеног прерастања у Краљевину Србију под Стефаном Првовенчаним (1217). Сви су припадали породици Вукановића, али се последњи жупани из њеног бочног низа по Стефану Немањи (1166—1196) називају Немањићи.

• Вукан, жупан (1091—1112), велики жупан (1112—1118)
• Грађански рат (1106–1120)
• Урош I Вукановић, велики жупан (1143—1146), синовац Вуканов
• Урош II Примислав, велики жупан (1146—1155)
• Деса, жупан (1155—1162), велики жупан (1162—1165)
  • (?) Урош II Примислав, велики жупан (1156–1162)
  • (?) Белош Вукановић, велики жупан (1162)
• Тихомир Завидовић, велики жупан (1165—1166/1168)
• Стефан Немања, велики жупан (1166/1168—1196)
• Стефан Првовенчани, велики жупан (1196—1202) и (1204—1217), краљ (1217—1228)
• Вукан Немањић, велики жупан (1202—1204)

Види још

• Вукановићи
• Немањићи
• Српске земље
• Историја Србије у средњем веку
• Рашани (Срби)
• Рашка (област)
• Санџак

Извори и литература

Извори

• Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог. 
• Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга. 
• Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska. 
• Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1966). Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт. 
• Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1971). Византијски извори за историју народа Југославије. 4. Београд: Византолошки институт. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 
• Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија. 

Литература

• Благојевић, Милош (1983). „Преглед историјске географије средњовековне Србије”. Зборник Историјског музеја Србије. 20: 45—126. 
• Благојевић, Милош (1997). Државна управа у српским средњовековним земљама. Београд: Службени лист СРЈ. 
• Благојевић, Милош (2004). Немањићи и Лазаревићи и српска средњовековна државност. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
• Благојевић, Милош (2011). Српска државност у средњем веку. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. 1. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Богдановић, Димитрије (1981). „Почеци српске књижевности”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 212—229. 
• Ђурић, Војислав Ј. (1981). „Почеци уметности код Срба”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 230—248. 
• Живковић, Тибор (2004а). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. 
• Живковић, Тибор (2004б). „Рама у титулатури угарских краљева”. Зборник радова Византолошког института. 41: 153—164. 
• Живковић, Тибор (2005). „Два питања из времена владавине краља Бодина”. Зборник радова Византолошког института. 42: 45—59. 
• Живковић, Тибор (2006). „Дукља између Рашке и Византије у првој половини XII века”. Зборник радова Византолошког института. 43: 451—466. 
• Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
• Калић, Јованка (1970). „Рашки велики жупан Урош II”. Зборник радова Византолошког института. 12: 21—39. 
• Калић, Јованка (1981а). „Српски велики жупани у борби с Византијом”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 197—211. 
• Калић, Јованка (1981б). „Борбе и тековине великог жупана Стефана Немање”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 251—262. 
• Калић, Јованка (1986). „Кнегиња Марија”. Зограф: Часопис за средњовековну уметност. 17: 21—35. 
• Калић, Јованка (1997). „Жупан Белош”. Зборник радова Византолошког института. 36: 63—81. 
• Калић, Јованка (1998). „Европа и Срби у XII веку”. Глас САНУ. 384 (10): 95—108. 
• Калић, Јованка (2007). „Српска држава и Охридска архиепископија у XII веку”. Зборник радова Византолошког института. 44: 197—208. 
• Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт. 
• Коматина, Ивана; Коматина, Предраг (2018). „Византијски и угарски Срем од X до XIII века”. Зборник радова Византолошког института. 55: 141—164. 
• Komatina, Ivana (2018). „On the attack of the Hungarian king Bela III on Serbia in light of the letter of emperor Isaac II to pope Celestine III”. Facta Universitatis: Philosophy, Sociology, Psychology and History. 17 (2): 105—110. Архивирано из оригинала 01. 09. 2020. г. Приступљено 06. 06. 2024. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Коматина, Ивана (2020). „Неколико запажања о бици на Морави” (PDF). Историјски часопис. 69: 39—60. Архивирано из оригинала 16. 07. 2021. г. Приступљено 06. 06. 2024. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Коматина, Предраг (2012). „Појам Бугарске у XI и XII веку и територија Охридске архиепископије” (PDF). Византијски свет на Балкану. 1. Београд: Византолошки институт САНУ. стр. 41—56. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 03. 2021. г. Приступљено 22. 05. 2019. 
• Коматина, Предраг (2018). Прве српске династије и порекло Немањића. Београд: Liber Novus. 
• Крсмановић, Бојана (2012). „О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије” (PDF). Византијски свет на Балкану. 1. Београд: Византолошки институт САНУ. стр. 17—39. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 03. 2021. г. Приступљено 22. 05. 2019. 
• Laurent, Vitalien (1941). „La Serbie entre Byzance et la Hongrie, à la veille de la quatrième Croisade”. Revue historique du sud-est européen. 18: 109—130. 
• Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing. 
• Мишић, Синиша, ур. (2010). Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља: Према писаним изворима. Београд: Завод за уџбенике. 
• Мишић, Синиша (2014). Историјска географија српских земаља од 6. до половине 16. века. Београд: Магелан Прес. 
• Новаковић, Реља (1958). „Кад се родио и кад је почео да влада Стеван Немања?”. Историски гласник. 11 (3-4): 165—192. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Острогорски, Георгије (1970). Византија и Словени. Београд: Просвета. 
• Пириватрић, Срђан (2020). „Брак Стефана Немањића и Евдокије Анђелине Комнине: Хронологија и историјски контекст уговарања и раскидања једног династичког савеза”. Стефан Првовенчани и његово доба. Београд: Историјски институт. стр. 139—158. 
• Радић, Радивој (2002). „Од Евдокије Анђео до Ане Кантакузине: Византијске невесте у средњовековним српским земљама”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 507—514. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge. 
• Ћоровић, Владимир (1933). Историја Југославије. Београд: Народно дело. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.