Сонгај
Царство Сонгај било је једно од највећих царстава 16. века у западној Африци. Усмена предаја каже да је краљевство Сонгај у 7. веку основао ел Јаман, хришћанин, но у 11. веку његови владари су прешли на ислам. У 14. веку краљевством је завладало Царство Мали, но 1464. ратнички краљ именом Сони Али побунио се и заузео главни град Малија Тимбукту, те је тако Сонгај поново постао независан. Царство Сонгај наставило је затим да повећава своје богатство и моћ све док унутрашње поделе уз мароканску инвазију нису довеле ово царство до пропасти 1591. године.[2] Initially, the Songhai Empire was ruled by the Sonni dynasty (c. 1464–1493), but it was later replaced by the Askia dynasty (1493–1901).
Songhai Царство Сонгај | |||
|---|---|---|---|
 Царство Сонгај око 1500. | |||
| Географија | |||
| Престоница | Гао[1] | ||
| Друштво | |||
| Религија | ислам | ||
| Облик државе | апсолутна монархија | ||
| Историја | |||
| Постојање | |||
| — Оснивање | око 1340. | ||
| — Укидање | 1591. | ||
| Догађаји | |||
| — рађање државе у граду Гау | око 1000. | ||
| — независност од Царства Мали | 14. век | ||
| — пропаст царства | 1591. | ||
| Земље претходнице и наследнице Сонгаја | |||
| Претходнице: | Наследнице: | ||
Границе царства
уредиЦарство Сонгај било је на врхунцу од 1464. до 1591. године, а у почетку је заузимало исту површину као и претходно западноафричко царство мали. Главни град Сонгја био је Гао и отуда се ширио према истоку заузимајући територије држава Хауса у данашњој Нигерији.
Сонгајски владари
уреди
Један од два највећа сонгајска владара био је Сони Али (1464—1528). Након што је Сони Али утемељио Царство низом освајачких похода, Аски Мухамед га учврстио и проширио.
Аскиа Мухамед
уредиКад је Сони Али умро 1492. године, наследио га је његов син Сони Баре. Међутим, Баре је био слаб владар и 1493. свргнуо га је Аски Мухамед, бивши генерал у војсци Сонија Алија. Мухамед је проширио царство до његових највећих граница и контролисао трговачке путове у северној Африци. Утемељио је ефикасну управу и све што је стекао заштитио сталном војском и флотом ратних кануа.
Култура
уредиНа свом врхунцу, Тимбукту је постао напредан културни и комерцијални центар. Арапски, италијански и јеврејски трговци су се окупљали ради трговине. На универзитету у Тимбуктуу дошло је до оживљавања исламске науке[3]
Економија
уреди
Из трговачких центара у Царству Сонгај, као што је био Валата, град у оази, роба је пустињом Сахаром путовала на караванама камила до земаља на северу Африке, посебно у Мароко, Алжир и Либију. Оданде је пут могла да настави према Европи, Арабији и Кини. Африка је одувек била богата природним богатствима, као што су бакар, со и злато. Богатство Царства Сонгај темељило се на трговини златом с Арабијом и Европом. Сонгајски трговци трговали су и с другим домаће узгојеним производима као што су смокве, датуле, кола ораси (стимуланс) и слоновача. Заузврат су куповали грнчарију, свилу, бисерје и каури шкољке. Река Нигер пролазила је Сонгајским царством у смеру исток — запад. Имала је пресудну улогу у успону царства, као и у време доминације Царства Мали у раздобљу од 12. до 15. века. Трговци су поседовали флоте кануа за превоз робе између различитих трговачких центара дуж реке Нигер, нпр. Џене, Тимбукту и Гао.
Копнена трговина у Сахелу и речна трговина дуж Нигера били су примарни извори богатства Сонгаја. Трговина дуж западноафричке обале била је могућа тек крајем 1400-их.[4] Неколико насипа је изграђено током владавине Сони Алија, што је побољшало наводњавање и пољопривредне приносе царства.[5][6]
На копнену трговину утицала су четири фактора: камиле, припадници берберског племена, ислам и структура царства. Злато је било лако доступно у западној Африци, али со није, тако да је трговина златом и сољу била окосница копнених трговачких путева у Сахелу. Слоновача, нојево перје и поробљени људи послати су на север у замену за со, коње, камиле, тканину и уметност. Док су коришћени многи трговачки путеви, Сонгај је у великој мери користио пут кроз Фезан преко Билме, Агадеса и Гаа.[4]
Река Нигер је била неопходна за трговину у царству.[4] Роба је истоварена са камила на магарце или чамце у Тимбукту.[4] Одатле је премошена дуж коридора од 500 миља узводно до Дјенеа или низводно до Гаоа.[4]
Џула (трговци) су формирали партнерства, и држава је штитила трговце и лучке градове дуж Нигера. Аскија Мухамед I је успоставио универзални систем тежина и мера широм царства.[7][8][9]
Религија и образовање
уредиСонгај се поносио великим учењацима, међу којима је био и Ахмад Баба (р. 1556) који је написао више од 50 књига о исламској традицији и обиман речник. Најважније религијски и образовни центар у овом царству био је Тимбукту.
- Тимбукту
Познат као свети град Судана, Тимбукту је имао три велике џамије: Џингеребер, Сиди Јаја и Санкоре у којима су се налазиле величанствене копије Курана. Имао је и универзитет, те 180 школа.
Пад царства
уредиМароканци су желели да контролишу изворе западноафричког злата. Године 1591, марокански султан Ахмед ел Мансур (1578—1603) послао је велику војску да заузме Сонгајско царство. Мароканци су заузели Тимбукту којим су владали више од сто година. Убрзо након тога Мароко је преузео и остатак царства[10].
Хронологија
уреди| Година | Историјски догађаји |
|---|---|
| 1464. | Сони Али осваја Тимбукту, некоћ средиште Царства Мали. |
| 1473. | Сони Али осваја трговачки град Џене. |
| 1492. | Сони Баре, син Сонија Алија, одбија да се преобрати на ислам. |
| 1493. | Грађански рат; Сонија Бареа свргава с власти муслиман Аски Мухамед. |
| 1496. | Аски Мухамед ходочасти у Меку. |
| 1528. | Аскију Мухамеда свргава с власти његов старији син Муса. |
| 1588. | У време борбе Аскијиних наследника за наслеђе, избија грађански рат. |
| 1591. | Мароканска војска наноси пораз сонгајској војсци у битки код Тондибе недалеко од града Гаа. |
Референце
уреди- ^ Bethwell A. Ogot, Africa from the Sixteenth to the Eighteenth Century, (UNESCO Publishing, 2000), 303.
- ^ Hunwick, John O. (2003-01-01). Timbuktu and the Songhay Empire: Al-Saʿdi's Taʾrīkh Al-Sūdān Down to 1613, and Other Contemporary Documents (на језику: енглески). BRILL. ISBN 978-90-04-12822-4.
- ^ Owen Jarus (21. 1. 2013). „Timbuktu: History of Fabled Center of Learning”. Live Science.
- ^ а б в г д Willard, Alice (1993-04-01). „Gold, Islam and Camels: The Transformative Effects of Trade and Ideology”. Comparative Civilizations Review. 28 (28): 88—89. ISSN 0733-4540.
- ^ „Songhai Empire”. World History Encyclopedia (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-15.
- ^ Unesco. International Scientific Committee for the Drafting of a General History of Africa (1998), стр. 79
- ^ Shillington, Kevin (2013). Encyclopedia of African History 3-Volume Set. Routledge. стр. 1589. ISBN 9781135456702.
- ^ Hunwick, John (1976). "Songhay, Borno, and Hausaland in the sixteenth century," in The History of West Africa. New York: Columbia University Press. стр. 264—301.
- ^ Festus, Ugboaja Ohaegbulam (1990). Towards an Understanding of the African Experience from Historical and Contemporary Perspective. University Press of America. стр. 79. ISBN 9780819179418.
- ^ http://www.historyfiles.co.uk/KingListsAfrica/AfricaNiger.htm History Files
Литература
уреди- Dalgleish, David (април 2005). „Pre-Colonial Criminal Justice In West Africa: Eurocentric Thought Versus Africentric Evidence.” (PDF). African Journal of Criminology and Justice Studies. 1 (1). Архивирано из оригинала (PDF) 27. 09. 2011. г. Приступљено 26. 6. 2011.
- Haskins, James; Benson, Kathleen; Cooper, Floyd (1998). African Beginnings. New York City: HarperCollins. стр. 48 Pages. ISBN 978-0-688-10256-2.
- Iliffe, John (2007). Africans: the history of a continent. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-68297-8.
- Hunwick, John (1988). Timbuktu & the Songhay Empire: Al-Sa'dis Ta`rikh al-sudan down to 1613 and other Contemporary Documents. Leiden: BRILL. стр. 480 pages. ISBN 978-90-04-12822-4.
- Lady Lugard, Flora Louisa Shaw (1997). „Songhay Under Askia the Great”. A tropical dependency: an outline of the ancient history of the western Sudan with an account of the modern settlement of northern Nigeria / [Flora S. Lugard]. Black Classic Press. ISBN 978-0-933121-92-8.
- Malio, Thomas A. Hale. by The epic of Askia Mohammed / recounted by Nouhou (1990). Scribe, griot, and novelist : narrative interpreters of the Songhay Empire. Gainesville: University of Florida Press. ISBN 978-0-8130-0981-0.
- Taagepera, Rein (1979). Social Science History, Vol. 3, No. 3/4 "Size and Duration of Empires: Growth-Decline Curves, 600 B.C. to 600 A.D.". Durham: Duke University Press.
- Isichei, Elizabeth. A History of African Societies to 1870. Cambridge: Cambridge University Press, 1997. Print.
- Shillington, Kevin. History of Africa . 2nd . NY: Macmillan, 2005. Print.
- Cissoko, S. M., Timbouctou et l'empire songhay, Paris 1975.
- Lange, D., Ancient Kingdoms of West Africa, Dettelbach 2004 (the book has a chapter titled "The Mande factor in Gao history", pp. 409–544).
- Gomez, Michael A., African Dominion: A New History of Empire in Early and Medieval West Africa. Princeton Universoty Press, 2018.
- Ibn Khaldun, Kitāb al-ʿIbar wa-dīwān al-mubtadaʾ wa-l-khabar fī ayyām al-ʿarab wa-ʾl-ʿajam wa-ʾl-barbar, translated in Levtzion & Hopkins 2000
- al-Sadi, Taʾrīkh al-Sūdān, translated in Hunwick 1999
- Hunwick, John (1980). „Gao and the Almoravids: a hypothesis”. Ур.: Swartz, B.; Dumett, R. West African Culture Dynamics. The Hague. стр. 413–430. ISBN 90-279-7920-0.
- Hunwick, John (1994), „Gao and the Almoravids revisited: ethnicity, political change and the limits of interpretation”, Journal of African History, 35 (2): 251—273, JSTOR 183219, doi:10.1017/s0021853700026426.
- Hunwick, John O. (1999), Timbuktu and the Songhay Empire: Al-Sadi's Tarikh al-Sudan down to 1613 and other contemporary documents, Leiden: Brill, ISBN 90-04-11207-3.
- Hunwick, John O. (2003), Timbuktu and the Songhay Empire: Al-Sadi's Tarikh al-Sudan down to 1613 and other contemporary documents, Leiden: Brill, ISBN 9789004128224.
- Insoll, Timothy (1997). „Iron age Gao: an archaeological contribution”. Journal of African History. 38: 1—30. JSTOR 182944. doi:10.1017/s0021853796006822.
- Kâti, Mahmoûd Kâti ben el-Hâdj el-Motaouakkel (1913), Tarikh el-fettach ou Chronique du chercheur, pour servir à l'histoire des villes, des armées et des principaux personnages du Tekrour (на језику: French), Houdas, O., Delafosse, M. ed. and trans., Paris: Ernest Leroux. Also available from Aluka but requires subscription.
- Lange, Dierk (1991). „Les rois de Gao-Sané et les Almoravides”. Journal of African History (на језику: French). 32: 251—275. JSTOR 182617. doi:10.1017/s002185370002572x.
- Lange, Dierk (1994), „From Mande to Songhay: Towards a political and ethnic history of medieval Gao”, Journal of African History, 35 (2): 275—301, JSTOR 183220, doi:10.1017/s0021853700026438.
- Moraes Farias, Paulo F. de (1990), „The oldest extant writing of West Africa: medieval epigraphs from Essuk, Saney, and Egef-n-Tawaqqast (Mali)”, Journal des Africanistes, 60 (2): 65—113, doi:10.3406/jafr.1990.2452. Link is to a scan on the Persée database that omits some photographs of the epigraphs.
- Levtzion, Nehemia (1973), Ancient Ghana and Mali, London: Methuen, ISBN 0-8419-0431-6.
- Levtzion, Nehemia; Hopkins, John F.P., ур. (2000), Corpus of Early Arabic Sources for West Africa, New York, NY: Marcus Weiner Press, ISBN 1-55876-241-8.
- Sauvaget, Jean (1950). „Les épitaphes royales de Gao”. Bulletin de l'IFAN. series B. 12: 418—440.
- Cissé, M.; et al. (2013). „Excavations at Gao Saney: New Evidence for Settlement Growth, Trade, and Interaction on the Niger Bend in the First Millennium CE”. Journal of African Archaeology. 11 (1): 9—37. doi:10.3213/2191-5784-10233.
- Insoll, Timothy (1996). Islam, Archaeology and History: Gao Region (Mali) ca. AD 900–1250. Oxford: Tempus Reparatum. ISBN 0-86054-832-5.
- —— (2004a). Ancient Ancient Kingdoms of West Africa. Dettelbach. стр. 495—544.
- —— (2004b). „Review of P. Moraes Farias, Medieval Inscriptions (2003)” (PDF). Afrika und Übersee. 87: 302—5.
- Moraes Farias, Paolo de (2003). Arabic Medieval Inscriptions from the Republic of Mali. Oxford. (for the three kings see pp. 3, 7-8, 15).
Спољашње везе
уреди
- The Story of Africa: Songhay
- African Kingdoms has a section about the Songhai Empire
- The Story of Africa: Songhay — BBC World Service
- Askiyah's Questions and al-Maghili's Answers is an essay about the rule of the Songhai Empire from the 15th century.