Сликарство барока
У барокном сликарству су карактеристичне јаке боје, снажни светлосни контрасти и илузија дубоког простора која се добија применом радикалних перспективних решења. Тематски преовлађују сакралне и митолошке композиције у којим се преплићу религиозно патетични занос и сензуалност нагих актова. Пејзажи и мртве природе постају самосталне сликарске теме, а одређеним графичким делима се постиже савршенство ликовног израза.
Карактеристике
уредиБарокни начин изражавања најлакше је објаснити у његовој супротности с ренесансом. За ренесансу је типично јасно оцртавање линија (линеарност) док се то у бароку замењује стапањем и меканим обрисима и ренесансно површинско обликовање се мења у барокно дубинско, са затвореним и многоликим композицијама а отворено и јединствено, јасно обликовање постаје нејасно.
Најпознатији представници Барокног сликарства
уреди
Италија
- Каравађо (Caravaggio)
- породица Карачи (Carraci)
- Артемизија Ђентилески (Artemisa Gentileschi)
- Ђовани Батиста Гаули (Giovanni Battista Gaulli)
- Ђовани Батиста Пјацета (Giovanni Battista Piazzetta)
- Франческо Гварди (Francesco Guardi)
- Пјетро да Корона (Pietro da Cortona)
Француска
- породица Ле Нен (Le Nain)
- Жан Кајо (Jean Callot)
- Никола Пусен (Nicolas Poussin)
- Клод Лорен (Claude Lorain)
- Жорж де Латур (Georges de la Tour)
Шпанија
- Дијего Веласкез (Diego Velázquez)
- Бартоломео Муриљо (B. E. Murillo)
- Хусепе де Рибера (Jusepe de Ribera)
- Франсиско Зурбаран (Francisco Zurbarán)
Фландрија и Холандија
- Рембрант (Rembrandt)
- Петер Паул Рубенс (Peter Paul Rubens)
- Франс Халс (Frans Hals)
- Антонис ван Дајк (Anthonis van Dyck)
- Јоханес Вермер (Jan Vermeer)
- Јакоб ван Ројсдал (Jacob van Ruisdael)
- Хермен Стенвик (Hermen Steenwyck)
Немачка и Аустрија
- породица Асам (Asam)
- Адам Елсхајмер (Adam Elsheimer)
- Јохан Михаел Ротмаир (Johann Michael Rottmayr)
Барокно сликарство се развило најприје у Италији, а за нагло ширење зидног сликарства најзаслужнији су били Исусовци који су, борећи се за победу противреформације, оснивали бројне манастире и градили уз њих блиставе и раскошне цркве по целој Европи. Чак, Ватикан и католичка црква су одредили строга иконографска правила у сликарству и захтевали су да се на сликама изрази снажан верски занос или скрушена побожност.
Илузионизам
уредиПрво правило су за идеал узели сликари илузионистичких композиција на сводовима цркава. То су биле слике које су тежиле за покретом, сензуалношћу и спектакуларношћу; слике које су „отварале“ зидове, сводове и куполе и сугерисале су да се унутрашњи простор цркве или двора прелива и стапа са спољашњим просторима. Уз комбинацију одговарајуће архитектуре и сликаних скулптура и понекад је тај илузионизам био тако успешан да је код посматрача изазивао оптичку варку, као да се меша стварност и насликано.
Врхунац илузионистичког сликарства налазимо у делу Пјетра да Кортоне „Величање владавине Урбана VIII”. у палати Барберини у Риму. Насликана и стварна архитектура се мешају, све је узнемирено вртлогом ликова који се уздижу ка бесконачном небу. Неки ликови као да лебде унутар дворане. Да Кортонино сликарство је епска поезија покрета, геста и израза који се лако читају.
Интимизам
уреди
Уметник којег зовемо првим барокним сликаром, Микеланђело Мериси да Каравађо, пристао је уз други принцип – скрушену побожност. Каравађо је унео крајњи реализам у сликарство – његове ликове на сликама оцртава необично светло и тама интимне сенке у које су уроњени. Библијске ликове је приказивао као обичне људе, обично на основу посматрања људи са улице, па и у случају ликова апостола и самог Христа, што је производило негодовање и презир римске публике према његовим делима.
Такви ликови су и на његовим првим религиозним радовима: Позивање Св. Матеја и Свети Матеј и анђео. На првој слици су ликови Матеја и пријатеља чак приказани у одећи из времена кад је слика настала, а светост Христовог лика постигао је приказом светлосне траке која као да долази с неког прозора поред слике. Управо та лежерна религиозност је одговарала Против- реформаторским тежњама (као код Француза Жорж де Латура), али и протестантским сликарима као што је био Низоземац Рембрант. Слике су му често биле и аутобиографске (Голијат на слици Давид с Голијатовом главом). Својим сликама је унео својеврсну револуцију у сликарство која се проширила изван граница Италије, до Шпаније, Француске и наравно Фландрије и Холандије.
Индивидуализам
уреди
У Бароку особито важан постаје субјективни утисак, тако се лични стилови неких уметника разликују и управо је у томе богатство барокне уметности. То је најочитије у сликама двојице сликара који су пореклом из истог подручја и сликали су у готово исто време, али потпуно различитим стилом.
Тако је велики фламански сликар Петер Паул Рубенс, сликар барокне покренутости, неумереног богатства и раскоши, јарких боја, усмерен ка спољашњим и ка често претрпаним композицијама историјских, алегоријских, митолошких или религијских тема. Последицом живописног пута, Рубенс, дете из протестантске породице, постао је ревностан католик који је сваким својим делом величао веру. Истински против- реформатор, Рубенс је свет доживљавао као позорницу и његове слике су препуне драме. Тако његово дело Подизање крста изгледа као пирамида тела која таласају и као да излазе изван слике, укључујући и посматрача у своју драму.
Док Холанђанин Рембрант, највећи је геније низоземског сликарства, истражује унутрашње духовно богатство, вечиту људску драму, подједнако у портретима и аутопортретима, као и у библијским призорима, а његово главно изражајно средство су племените златно- смеђе боје и драматичан однос пробијања зрака свјетлости у претежно мрачан простор слике. Један од најплодоноснијих сликара свих времена сликао је небројене теме из Библије, израдио многа графичка дела, а занимљиви су и његови бројни аутопортрети по којима тачно можемо видети како се човек мења од младости до најдубље старости. Његова највећа слика Ноћна стража је једно од најуспелијих барокних дела с покретом и светлошћу које му даје никад пре виђену драму. Управо по тој тами и сензуалној светлости се увелико разликовао од свог савременика Рубенса којег је доживљавао као ривала. Пред крај живота слика најдирљивије слике, као што је Повратак блудног сина која је тако јака у осјећају њежне тишине да се посматрач спонтано интимно веже са групом на слици. У овој слици богатство људског разумевања кроз целокупно животно искуство сликара се претаче у јединствен израз туге и опроштаја. Можда најинтимније дело у историји уметности до тога времена.
Самосталност
уреди
У бароку се осамостаљују бројне сликарске теме, као што су портрет, акт, пејзаж или мртва природа. Чак се неки сликари опредјељују и специјализују за само једну од тих тема, или унутар њих још уже. Тако се Француз Жорж де Латур базирао на контрастну игру светлости и сенке у ноћној расвети, Холанђанин Франс Халс је хватао људске емоције на лепршавим портретима, а Јоханес Вермер је опевао лепоту интимности људског дома.
Најпознатији Шпански сликар је Дијего Веласкез. Његова рана „жанровска дела“ (нпр. Водоноша из Севиље) која су приказивала сиромашне поседовала су више духа и емоција од његових касних дела када је постао краљевски сликар у Мадриду. Ипак је био најбољи сликар светла, што се види на његовим течним и богатим сликама (нпр. Лас менинас - Принцеза и слушкиње).
