Славонци

Појам Славонци је полисемични (вишезначни) термин, који се јавља у две основне функције, као демоним или етноним. У функцији демонима, појам означава све становнике Славоније, било у њеном данашњем или историјском опсегу, као и особе које су родом или пореклом са славонских простора, тако да представља израз регионалне, односно завичајне припадности. На другој страни, у функцији етнонима, појам је током старије историје употребљаван и као назив за јужнословенско становништво на просторима средњовековне Посавске кнежевине и потоње Бановине Славоније.

Славонски великаш, гравира из средине 18. века

Не поистовећивати са Словенци.

Историја

Словенске области у Панонији у другој половини 9. века

За више информација погледајте: Историја Славоније, Панонски Словени и Кајкавски језик

Крајем 6. века, на шире подручје некадашње римске Паноније доселило се словенско становништво, које је у северним областима Паноније припадало посебној скупини панонских Словена, док су се у суседним балканским областима настанила племена Јужних Словена. У средњовековним латинским изворима, за разне земље настањене Словенима често је употребљаван општи назив Sclavonia, односно Slavonia (дословно: Славонија), а тај појам се временом усталио и као ужи регионални назив за словенску област која је обухватала шири простор средње Посавине, између Подравине на северу и Покупља на југу. Домаћи становници су ту област називали Словиње, а себе Словинцима.

Положај Бановине Славоније у оквиру Краљевине Угарске у 13. веку

Њихова првобитна држава, која је у историографији позната као Посавска кнежевина, била је вазал Франачког царства, а најпознатији владар поменуте кнежевине био је Људевит Посавски. Током 10. и 11. века, Славонци су постепено потпали под власт угарских владара, који су касније (почетком 13. века) на славонском подручју успоставили посебну Бановину Славонију, која је временом уздигнута на степен краљевине (лат. Regnum Sclavoniae).

За разлику од већине панонских Словена, који су у прекодравским областима током раздобља угарске власти постепено мађаризовани, средњовековни Славонци су успели да очувају своју народну посебност, тако да су у историјским изворима разликовани у односу на Хрвате, и Србе. Све до 18. века, поред свести о народној посебности, код старих Славонаца се очувала и свест о посебности њиховог језика, који се тек од 19. века назива кајкавским, а изворно се називао славонским (енд. slovinski или једноставно slovenski). Ти изворни називи су се све до 18. века користили за именовање језика на коме су стварали истакнути славонски аутори, који су за собом оставили знаменита књижевна и стручна дела.

Током раног нововековног раздобља, за време хабзбуршке власти, стари Славонци, односно Словинци потпали су под удар хрватизације, која је отпочела на просторима тадашње Горње Славоније (између река Сутле и Илове), а потом се проширила и на просторе Доње Славоније (данашња ужа Славонија). Током 18. и 19. века, поједини славонски прваци су се залагали за очување славонске народне и земаљске посебности, али њихова настојања су била сузбијана од стране хрватских националиста. У међувремену, тежиште славонства се након похрваћивања горње Славоније пренело у доњу Славонију, на коју је сведен и сам појам Славоније у његовом новом значењу. Иако се старо славонство у областима горње Славоније угасило, на дугој страни се развило ново славонство у областима доње Славоније. Носиоци тог новог славонства су били представници доњославонског шокачког становништва. Средином 19. века, на подручју (доње) Славоније уобличена су два концепта "славонства" од којих се први (етничко славонство) заснивао на истицању народне посебности шокачких Славонаца и њиховој равноправности са Хрватима и Србима, док се други (регионално славонство) заснивао на залагању за очување земаљске посебности Славоније у односу на Хрватску.

Ова настојања је крајем 19. века покушао да искористи угарски државник Карољ Куен-Хедервари, који је као хрватско-славонски бан (1883-1903) пружао подршку свим поборницима славонства. Иако је славонски покрет имао извесно упориште у делу политичке и културне елите на подручју Славоније, а првенствено у Осијеку, отворена подршка мађарских званичника се показала као мач са две оштице, пошто је почетком 20. века (а поготово током Првог светског рата) довела до политичке компромитације славонства, чиме је на просторима Славоније убрзан процес хрватске националне интеграције.

Славонски идентитет је све до 1918. године имао симболично упориште у званичном називу Краљевине Хрватске и Славоније, али недуго након стварања Краљевине Југославије славонско име је изгубило тај статус пошто се није нашло у називу новостворених области и бановина, што је дошло до посебног изражаја 1939. године, када се Славонија није нашла у званичном називу новостворене Бановине Хрватске. Тиме је појам Хрватске по први пут у историји протегнут на читаву Славонију, а такво стање је озваничено након Другог светског рата, када је створена Народна Република Хрватска, као федерална јединица у саставу ФНРЈ. До краја 20. века, процес хрватизације је највећим делом био довршен. Према попису становништва из 2011. године, у Републици Хрватској живело је свега 133 грађана који су се изјаснили као Славонци.

Хрватска национална историографија је дуго негирала народну посебност старих Славонаца, тврдећи да је словенско становништво, које се у раном средњем веку настанило на просторима позноримске покрајине Паноније Савије, било хрватске народности. Теза о наводном хрватству средњовековних Славонаца уобличена је током 19. века и одмах је наишла на отпор, првенствено у мађарској историографији, што је било последица тадашњих хрватско-мађарских спорења око политичке припадности славонских жупанија, који су разрешени тек након склапања Хрватско-угарске нагодбе (1868).

Суочена са научним резултатима страних истраживача, како европских, тако и америчких, новија хрватска историографија је постепено почела да прихвата резултате савремених истраживања, што је довело до појаве хрватских историографских радова у којима се признаје народна посебност старог славонског становништва. Поред тога, део хрватске научне историографије је заузео критички став према даљим покушајима подвођења средњовекове Славоније под појам Хрватске и средњовековних Славонаца под Хрвате.

Види још

• Славонија
• Панонски Словени
• Посавска кнежевина
• Бановина Славонија
• Славонски сабор
• Краљевина Славонија
• Славонска војна крајина
• Краљевина Хрватска и Славонија
• Кајкавски језик
• Шокци
• Хрватизација

Литература

• Blagec, Ozren (2012). „Slavonski i hrvatski sabori u Križevcima”. Cris: Časopis Povijesnog društva Križevci. 14: 365—373. 
• Gračanin, Hrvoje (2008). „Slaveni u ranosrednjovjekovnoj južnoj Panoniji”. Scrinia Slavonica. 8: 13—54. 
• Gračanin, Hrvoje (2008). „Od Hrvata pak koji su stigli u Dalmaciju odvojio se jedan dio i zavladao Ilirikom i Panonijom: Razmatranja uz DAI c. 30, 75-78”. Povijest u nastavi. 6 (11): 67—76. 
• Gračanin, Hrvoje (2010). „Zagrebačko područje u kasnoj antici i ranom srednjovjekovlju”. Vjesnik Arheološkog muzeja u Zagrebu. 43 (1): 143—151. 
• Gračanin, Hrvoje (2011). Južna Panonija u kasnoj antici i ranom srednjovjekovlju (od konca 4. do konca 11. stoljeća). Zagreb: Plejada. 
• Gračanin, Hrvoje (2014). „Povijest Slavonije koja to nije: Stari vijek i rani srednji vijek”. Scrinia Slavonica. 14: 528—532. 
• Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ. 
• Iveljić, Iskra (1987). „O nekim vidovima slavonstva u časopisu »Slavonac«” (PDF). Historijski zbornik. 40: 139—156. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 12. 2018. г. Приступљено 04. 06. 2024. 
• Klaić, Nada (1971). Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku (1. изд.). Zagreb: Školska knjiga. 
• Kordić, Snježana (2010). Jezik i nacionalizam (PDF). Zagreb: Durieux. 
• Крестић, Василије (1969). Хрватско-угарска нагодба 1868. године. Београд: САНУ. 
• Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies. 
• Petrić, Hrvoje (2007). „Tko su "Slovenci" ili Slavonci u Hrvatsko-slavonskoj Vojnoj krajini tijekom 17. stoljeća”. Radovi Zavoda za hrvatsku povijest. 39: 23—38. 
• Petrić, Hrvoje (2009). „O Kranjcima i "Slovencima" ili Slavoncima (Slovincima) u Križevačkoj županiji te Varaždinskom generalatu od kraja 16. do početka 18. stoljeća”. Cris: Časopis Povijesnog društva Križevci. 11: 30—47. 
• Petrić, Hrvoje (2012). Pogranična društva i okoliš: Varaždinski generalat i Križevačka županija u 17. stoljeću. Zagreb: Meridijani. 
• Petrić, Hrvoje (2014). „Predavci - prilog poznavanju podrijetla stanovništva u Varaždinskom generalatu”. Cris: Časopis Povijesnog društva Križevci. 16: 43—55. 
• Richards, Ronald O. (2003). The Pannonian Slavic Dialect of the Common Slavic Proto-language: The View from Old Hungarian. Los Angeles: University of California. 
• Рокаи, Петер (2002). „Историја Мађара од најстаријих времена до Мохачке битке 1526. године”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 7—183. 
• Szoldos, Attila (1998). „Hrvatska i Slavonija u kraljevstvu Arpadovića”. Povijesni prilozi. 17: 287—296. 
• Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византиски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (2005). When Ethnicity did not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.