Силен

Силен (грч. Σειληνός) у грчкој митологији био је пратилац и учитељ бога вина, Диониса.

Пијани Силен, Римска скулптура из 2. в. п. н. е. (Лувр)

Првобитни Силен представљао је човјека народне културе, који је био из шуме и имао је уши коња, а некада и реп и ноге коња. Каснији Силени били су пијани пратиоци Диониса, углавном ћелави и дебели, са широким уснама и здјепастим носем, а ноге су им биле људске. Касније је множина „Силени“ изашла из употребе, и користила се само за учитеља и вјерног пратиоца бога вина, Диониса. Озлоглашена пијаница, најчешће је био пијан, па су сатири морали да га придржавају или га је носио магарац. Силен је описан као најстарији, најмудрији и најпијанији пратилац Диониса. У Орфичким химнама се каже да је он учитељ младог бога. Ово га ставља у групу полуживотиња учитеља богова, која обухвата и Пријапа, Хермафродита, Кедалиона и Хирона, као и Паланта, Атениног учитеља.

Сматрало се да је Силен имао нарочита знања, као и способности предвиђања судбине када је био пијан. Фригијски краљ Мида је желио да учи од Силена, па га је заробио. Силен је краљу упутио песимистичне ријечи: „За човјека је најбоље да се никад не роди, а ако је већ рођен, да умре што прије.“

Силен, римски барељеф, крај 1. в. (Cabinet des Médailles, Париз)

Друга верзија овог мита каже да се Силен одвојио од Дионисовње дружине, лутао и изгубио се у Фригији. Пронашли су га сељаци, који су га одвели код краља Миде, који га је добро угостио. У знак захвалности, Силен је приповиједао приче Миди, који је био одушевљен Силеновим маштаријама, па га је гостио пет дана и ноћи. Дионис је понудио награду Миди за његову љубазност према Силену, а Мида је одабрао „златни додир“ – моћ да све што додирне претвори у злато.

Силен би такође могао бити латински израз за злоупотребу око 211. године п. н. е, кога је употијебио Плаут у својој комедији Конопац да би описао Лабракса, превртљивог подвођача као "... Силен са стомаком у облику лонца, ћелав, дебео, са густим обрвама, мрког погледа, криминалац заборављен од бога"

Силен у умјетности

Саркофаг из Античког Рима (2. в): Силен окружен Менадама које играју

Књижевност

У Еурипидовој драми Киклопи, Силен је насукан са Сатирима у Сицилији, гдје су их поробили Киклопи. У драми Силен се обраћа сатирима као својој дјеци.

Силен се појевљује и у сатири римског цара Флавија Клаудија Јулијана, Цареви, гдје сједи поред богова и износи коментаре на разне владаре. Он у суштини служи као Јулијанов критички глас, усмјерен против Александра Великог, Јулија Цезара, Августа, Марка Аурелија (кога има дубоко поштује као колегу краља-мудраца), и Константина првог.

У четвртој књизи серијала Перси Џексон и богови Олимпа, бици за лавиринт, Силен је члан Савјета сатира. На крају књиге Савјет бива распуштен. Силен је антагониста, јер се сукабљава са Гровером Андервудом, најбољим другом Персија Џексона.

Силен и Бахус су ликови у фантастичном роману К. С. Луиса, Принц Каспијан, који је друга књига у серијалу Љетописи Нарније.

Мартин Силен је лик налик сатиру, који је пјесник-ходочасник који воли алкохол, у Спјеву о Хипериону, серијалу романа Дена Симонса.

Силен се појављује као заљубљиви сатир у дјечјој причи Одисеј у Змијском лавиринту, аутора Џејн Јолен и Роберта Ј. Хариса.

У роману Слика Доријана Греја, Силен се помиње као тријезни пратилац Диониса.

Скулптура

Силен је чест лик у римским барељефима као дио Дионисове пратње на саркофазима, који садрже узвишене завјете дионизијског култа. Поново се појављује у Ренесанси: дворски патуљак је позирао за фигуру налик Силену који јаше корњачу на улазу у Giardino di Boboli, у Фиренци. Пијани Силен, слика Петера Паула Рубенса настала 1616. – 1617, налази се у Старој пинакотеци, у Минхену.

Литература

• Плаут (1964). Конопац и друге драме. London: Penguin Classics. ISBN 978-0-14-044136-9. 
• Риордан, Рик (2010). Битка за лавиринт. Превела: Татјана Милосављевић. Нови Сад: Stylos Art. ISBN 978-86-7473-482-7. 
• Грејвс, Роберт (1987). „83: Мида”. Грчки митови. Нолит, Београд; Јединство, Приштина. ISBN 978-86-19-00412-1. 
• Kerényi, Karl (1951). The Gods of the Greeks. Thames and Hudson. ISBN 978-0-500-27048-6.