Сао Франсиско (река)
Сао Франсиско (порт. São Francisco) је ријека у Бразилу, укупне дужине од 3.160 km.[1] Некада је била позната као Опара од стране староседелачког становништва пре колонизације, а данас је познат и као „Вељо Чико”.[2] Слив ове ријеке је четврти по величини у Јужној Америци. Извор ријеке се налази у држави Минас Жераис. Одатле тече на сјевер кроз унутрашњост Бразила, са сливом од 630.000 km², прије него што скрене на исток, творећи границу између Баије, Пернамбука и Алагоајса. При увирању у Атлантски океан чини границу између Сержипија и Алагоајса.
| Сао Франсиско Rio São Francisco (португалски) | |
|---|---|
 Сао Франсиско | |
 Слив ријеке Сао Франсиско | |
| Опште информације | |
| Дужина | 2.830 km |
| Басен | 641.000 km2 |
| Пр. проток | 2.943 m3⁄s |
| Водоток | |
| Извор | Планине Канастра, држава Минас Жераис |
| Коор. извора | 20° 13′ 49″ Ј; 46° 26′ 35″ З / 20.2302° Ј; 46.443° З |
| В. извора | 1.450 m |
| Ушће | Атлантски океан |
| Коор. ушћа | 10° 29′ 59″ Ј; 36° 23′ 44″ З / 10.49960341381051° Ј; 36.39546430246904° З |
| В. ушћа | 0 m |
| Географске карактеристике | |
| Држава/е |  Бразил |
| Река на Викимедијиној остави | |
Веће притоке су: Параопеба, Абаете, Дас Вељас, Жекитај, Паракату, Урукуја, Верде Ганде, Карињања, Коренте, Гранде. Област којом протиче ова ријека је ненасељена или слабо насељена, уз изузетак градова на њеним обалама: Пирапора (Pirapora), Сао Франсиско (São Francisco), Жануарија (Januária), Бом Жесус да Лапа, Петролина, Жуазеиро, и Пауло Алфонсо. Након изградње бране Собрадињо, којом је омогућено наводњавање и производња воћа, градови Петролина и Жуазеиро су се почели брзо развијати.
Историја
уредиУ сливу реке Сао Франциско говорили су се језици такса, трука, нату, карири, источни максакалијански језици, је језици и различити некласификовани изумрли језици.[3]
Италијански истраживач Америго Веспучи први је пут угледао реку 4. октобра 1501. Године 1865, британски истраживач и дипломата Ричард Френсис Бартон пребачен је у Сантос у Бразилу. Истраживао је централно горје, возећи се кануом низ реку Сао Франциско од њеног извора до водопада Пауло Афонсо.[4]
Пловност
уреди
Сао Франциско је природно плован током целе године између Пирапоре (Минас Жераис) и градова близанаца Петролине (Пернамбуко) и Жуазеира (Баија), дужине од 1.371 km. Међутим, постоје велике варијације у дубини у зависности од падавина. Због разноликости физичких карактеристика током пловног дела, он се може поделити на три пододсека, како следи:
- Од Пирапоре до Пилао Аркадо (Бахиа), дужине од 1.015 km могу се појавити разлике у висини до 6 m због кише и суше.
- Од Пилао Аркадо до бране Собрадинхо; ова акумулација је дуга 314 km, са површином од 4.214 km² и адекватном дубином.
- Од бране Собрадинхо до Петролине/Жуазеиро, са дужином од 42 km и просечном дубином од 2 m, коју одржава проток од 1.500 m³/s.
До последњих година, Сао Франциско је био редовно плован типом путничког брода који се звао gaiola (на португалском за „кавез”). То су били пароброди са лопатицама, од којих су неки били речни бродови Мисисипија и датирају из времена Америчког грађанског рата. Након што је изграђена брана Собрадинхо у Баији, услови пловности су значајно измењени, пошто је велика величина резервоара омогућавала формирање кратких таласа значајне висине. Иако брана има навигациону преводницу, таласи и струје отежали су гајолама прелазак преко језера. Истовремено, крчење шума и прекомерна пољопривредна употреба вода горњег тока Сао Франциска и његових притока увелико је смањила проток воде у средњем току, стварајући пешчане обале и острва која су ометала пловидбу.
За кратко време услови су били такви да је пловидба постала немогућа за велике гајоле, иако је још увек била могућа за мање бродове. Олупине тих старих бродова још увек се могу видети на реци код Пирапора. Од 2009. године, један брод, Бенџамим Гуимараес, и даље је активан, правећи туристичка крстарења на кратке удаљености од Пирапоре до Сао Ромаоа и назад.[5]
Риболов
уреди
Више од 200 врста риба познато је из слива реке Сао Франциско и очекује се да ће у будућности бити откривено још неколико врста, посебно из релативно слабо познатих горњих делова реке.[6] Око 10% рибљих врста из слива је угрожено, а око 13% је важно у рибарству.[7] Око 64% врста риба познатих из слива су ендемичне,[6] укључујући Conorhynchos conirostris (сом неизвесних таксономских афинитета),[8] Lophiosilurus alexandri (спљоштени сом),[6] Franciscodoras marmoratus (оклопљени сом),[6] Pygocentrus piraya (највећа врста пиране),[9] Orthospinus franciscensis (харацин и једини члан његовог рода),[6] Hasemania nana (мала тетра која се често држи у акваријумима),[10] i Salminus franciscanus (сродник златног дорада).[11] У сливу реке Сао Франциско налази се више од 40 годишњих врста морских риба, посебно из родова Cynolebias и Hypsolebias.[6] Бране (спречавање миграције риба на реци) и загађење представљају проблем врстама у реци, а забележена су и масовна угинућа рибе.[12]
Хидроелектране
уредиХидроелектрични потенцијал реке је почео да се искориштава 1955. године, када је изграђена брана Пауло Афонсо између Баије и Алагоаса.[13][14][15][16] Постројење Пауло Афонсо сада обезбеђује електричну енергију за цео североисточни Бразил. Касније су изграђене још четири велике хидроелектране: Трес Маријас у Минас Гераису, изграђена 1961. године, Собрадинхо у Баији, изграђена 1977. године, Луиз Гонзага (Итапарика), између Баије и Пернамбука, 1988. године и Ксинго код Пиранхаса 1994. године.[17][18][19] Акумулација Собрадињо је једно од највећих вештачких језера на свету, са површином од 4.214 km².
Део драматичних кањона између брана Пауло Афонсо и Шинго, укључујући део резервоара Шинго, заштићени је споменик природе Рио Сао Франциско од 26.736 ha.[20]
Референце
уреди- ^ „São Francisco River - river, Brazil”. britannica.com.
- ^ Planet, Lonely. „Velho Chico: The River of National Unity in Brazil”. Lonely Planet (на језику: енглески). Приступљено 2021-05-01.
- ^ Loukotka, Čestmír (1968). Classification of South American Indian languages
. Los Angeles: UCLA Latin American Center.
- ^ Wright (1905), vol. 1, p. 200 Архивирано 24 август 2008 на сајту Wayback Machine.
- ^ „Vapor Benjamim Guimarães” (на језику: португалски). Paradiso Turismo. Архивирано из оригинала 06. 07. 2011. г. Приступљено 2009-10-01.
- ^ а б в г д ђ Reis, R.E.; J.S. Albert; F. Di Dario; M.M. Mincarone; P. Petry; and L.A. Rocha (2016). „Fish biodiversity and conservation in South America”. doi:10.1111/jfb.13016/full.. Journal of Fish Biology 89(1): 12–47.
- ^ Guia da Pesca (8 March 2010). Belo Horizonte ganha o maior aquário de água doce do Brasil. Retrieved 9 March 2013
- ^ Ferraris, Carl J., Jr. (2007). Checklist of catfishes, recent and fossil (Osteichthyes: Siluriformes), and catalogue of siluriform primary types. Zootaxa 1418: 1–628.
- ^ Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2013). Pygocentrus piraya” на FishBase-у. [верзија на датум: March 2013]
- ^ Froese, Rainer; Pauly, Daniel; ур. (2018). Hasemania nana” на FishBase-у. [верзија на датум: December 2018]
- ^ Lima, F. C. T., and H. A. Britski (2007). Salminus franciscanus, a new species from the rio São Francisco basin, Brazil (Ostariophysi: Characiformes: Characidae). Neotrop. Ichthyol. 5(3).
- ^ Hackett, J. (2005). Investigation into fish mortality on the Sao Francisco River, Minas Gerais, Brazil, September 17 to October 10, 2005. Technical Report, World Fisheries Trust. Retrieved 9 March 2013.
- ^ „Paulo Afonso Hydroelectric Complex - Generation System” (на језику: Portuguese). CHESF. Архивирано из оригинала 06. 07. 2011. г. Приступљено 10. 9. 2010.
- ^ Campos Ferreira, Omar (јун 2002). „The Brazilian Electric System”. Economy & Energy. Приступљено 10. 9. 2010.
- ^ Muccini, Sandra (август 2007). „UMA CONTRIBUIÇÃO À HISTORIOGRAFIA DE BASE LOCAL E” (PDF). Rios Eletrônica – Revista Científica da FASETE (на језику: Portuguese). 1 (1). Архивирано из оригинала (PDF) 2012-03-12. г.
- ^ Cabral, Paulo (3. 7. 2003). „Blogging in Brazil: Day nine”. BBC News. Приступљено 10. 9. 2010.
- ^ „Description of Utilization of Luiz Gonzaga”. CHESF. Архивирано из оригинала 19. 11. 2015. г. Приступљено 9. 9. 2010.
- ^ „Luiz Gonzaga”. BBC Music. Приступљено 9. 9. 2010.
- ^ „A Dance For All”. Municipality of Recife - Brazil. Приступљено 9. 9. 2010.
- ^ Unidade de Conservação: Monumento Natural do Rio São Francisco (на језику: португалски), MMA: Ministério do Meio Ambiente, Приступљено 2016-05-21
Литература
уреди- Loukotka, Čestmír (1968). Classification of South American Indian languages . Los Angeles: UCLA Latin American Center.
- Nikulin, Andrey; Silva, Mário André Coelho da (2020). „As línguas Maxakalí e Krenák dentro do tronco Macro-Jê”. Cadernos de Etnolingüística. 8 (1): 1—64.
- Martins, Andérbio Márcio Silva. 2007. Revisão da Família Lingüística Kamakã Proposta por Chestmir Loukotka. MA thesis, University of Brasília
- Nikulin, Andrey and Mário André Coelho da Silva. As línguas Maxakalí e Krenák dentro do tronco Macro-Jê. Cadernos de Etnolingüística (ISSN 1946-7095), (8)1:1-64.
- „About the Flag of Paulo Afonso”. CRW Flags. Приступљено 10. 9. 2010.
- „Description Advantage Paulo Afonso I” (на језику: Portuguese). CHESF. Архивирано из оригинала 23. 11. 2015. г. Приступљено 10. 9. 2010.
- „Description Advantage Paulo Afonso II” (на језику: Portuguese). CHESF. Архивирано из оригинала 24. 11. 2015. г. Приступљено 10. 9. 2010.
- „Description Advantage Paulo Afonso III” (на језику: Portuguese). CHESF. Архивирано из оригинала 10. 12. 2015. г. Приступљено 10. 9. 2010.
- „Description Advantage Appolonius Sales” (на језику: Portuguese). CHESF. Архивирано из оригинала 23. 11. 2015. г. Приступљено 10. 9. 2010.
- „Description Advantage Paulo Afonso IV” (на језику: Portuguese). CHESF. Архивирано из оригинала 23. 11. 2015. г. Приступљено 10. 9. 2010.
- Cernea, Michael M. „Hydropower Dams and Social Impacts: A Sociological Perspective” (PDF). World Bank. Приступљено 10. 9. 2010.
- Fernandes, Adriana (16. 12. 2005). „Hydroelectric power plants are built into the vegetation”. Ecotourism. Архивирано из оригинала 7. 7. 2012. г. Приступљено 10. 9. 2010.
- „Hydroelectric Plants in Brazil - other states”. Indust Cards. Архивирано из оригинала 30. 6. 2012. г. Приступљено 9. 9. 2010.
- Horgan, John (април 1999). „The Itaparica Dam Project in north-eastern Brazil: models and reality” (PDF). FORCED MIGRATION review. Архивирано из оригинала (PDF) 2011-07-19. г. Приступљено 9. 9. 2010.
- „Regional Consultations São Paulo, Brazil”. Dams.org. Архивирано из оригинала 2010-06-13. г. Приступљено 9. 9. 2010.
- „World Bank Approaches to the Environment in Brazil”. World Bank. Архивирано из оригинала 21. 02. 2018. г. Приступљено 9. 9. 2010.
Спољашње везе
уреди
- Main Brazilian Hydrographic Basins Map and brief description Архивирано на сајту Wayback Machine (28. децембар 2007)
- Organization of American States' document on the river
- Course of the São Francisco River and the Navigation Along It from São Paulo to the Pitangui Mines is a map from 1700
- CHESF - Paulo Afonso Hydroelectric Complex Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јул 2011)