Радозналост
Радозналост је особина коју поседују људи и животиње која их тера да сазнају нешто ново или добију неку нову информацију значајну за њих путем истраживања, испитивања и учења.[1][2] То је почетна фаза сваког човековог нагона за учењем и жеље да се стекне неко ново знање или вештина.[3] Код човека је радозналост најизраженија у детињству, али се наравно појављује и касније.
Синоними за радозналост су знатижеља, љубопитљивост и куриозитет (од латинског cūriōsus).[4][5][6][7]
Узроци
уреди
Радозналост се може посматрати као урођени квалитет многих различитих врста. То је уобичајено за људска бића у свим узрастима од детињства[8] до одраслог доба,[1] и лако га је приметити код многих других животињских врста; ово укључује човеколике мајмуне, мачке и глодаре.[2] Ране дефиниције наводе радозналост као мотивисану жељу за информацијама.[9] За ову мотивациону жељу се каже да потиче из страсти или апетита за знањем, информацијама и разумевањем. motivation
Ове традиционалне идеје радозналости су се недавно прошириле да сагледају разлику између перцептивне радозналости као урођеног истраживачког понашања које је присутно код свих животиња и епистемичке радозналости као жеље за знањем које се посебно приписује људима.[10]
Данијел Берлин[11] је препознао три главне променљиве које играју улогу у изазивању радозналости; наиме, психофизичке, еколошке и колативне варијабле. Психофизичке променљиве одговарају физичком интензитету, а еколошке променљиве мотивационом значају и релевантности задатка. Колативне променљиве се називају „колативне“ јер укључују поређење између различитих стимуланса или карактеристика, који се заиста могу приметити или које се могу призвати из меморије. Берлин је споменуо четири колативне променљиве; наиме, новина, сложеност, неизвесност и конфликт. Истовремено, он је сугерисао да све колативне променљиве вероватно укључују конфликт. Поред тога, он је разматрао три променљиве које су допунске за новину, наиме промену, изненађење и несклад. Коначно, радозналост може бити изазвана не само перцепцијом неког стимулуса који је повезан са горе наведеним варијаблама („специфично истраживање“), већ и недостатком стимулације, из „досаде“ („диверзивно истраживање“).[11]
Понашање вођено радозналошћу
уредиПонашање вођено радозналошћу се често дефинише као понашање кроз које се стиче знање, и стога треба да обухвати сва понашања која омогућавају приступ или повећавају сензорне информације. Берлин[11] је поделио понашање вођено радозналошћу у три категорије; наиме, оријентациони одговори, локомоторно истраживање и истражни одговори, или истражна манипулација. Раније је Берлин[12] већ сугерисао да радозналост такође укључује вербалне активности, као што је постављање питања, и симболичке активности, које се састоје од менталних процеса подстакнутих изнутра, као што је размишљање („епистемичко истраживање“).
Теорије
уредиКао и друга стања жеља и потреба која попримају апетитивни квалитет (нпр. храна), радозналост је повезана са истраживачким понашањем и искуствима награде. Радозналост се може описати као позитивне емоције и стицање знања; када је нечија радозналост пробуђена сматра се да је сама по себи награђивана и пријатна. Откривање нових информација такође може бити корисно јер може помоћи у смањењу непожељних стања неизвесности подстицањем стимулативног интересовање. Теорије су се појавиле у покушајима да се боље разуме ова потреба за исправљањем стања неизвесности и жеље да се учествује у пријатним искуствима истраживачког понашања.
Теорија радозналости
уредиПодскупови теорије нагона радозналости разликују се по томе да ли је радозналост примарни или секундарни нагон, и да ли је овај нагон настао због нечије потребе да осмисли и регулише своје окружење, или је изазван спољним стимулусом.[13] Узроци могу варирати од основних потреба које треба задовољити (нпр. глад, жеђ) до потреба у ситуацијама изазваним страхом.[13] Свака од ових теорија подскупова наводи да било да је потреба примарна или секундарна радозналост је развијена из искустава која стварају осећај неизвесности или перципиране непријатности. Радозналост тада делује као средство за отклањање ове неизвесности. Показивањем радозналог и истраживачког понашања, човек је у стању да стекне знање о непознатом и тако смањи стање неизвесности или непријатности. Ова теорија се, међутим, не бави идејом да се радозналост често може показати чак и у одсуству нових или непознатих ситуација.[14] Ова врста истраживачког понашања је уобичајена код многих врста. Узмите пример људског малишана који ће, ако му је досадно у својој тренутној ситуацији без побудних стимулуса, ходати док се не пронађе нешто занимљиво. Уочавање радозналости чак и у одсуству нових стимуланса указује на један од главних недостатака у моделу нагона радозналости.
Теорија когнитивне конзистентности
уредиТеорије когнитивне конзистентности претпостављају да „када су две или више истовремено активних когнитивних структура логички неконзистентне, узбуђење се повећава, што активира процесе са очекиваном последицом повећања доследности и смањења узбуђења.“[15] Слично теорији оптималног узбуђења, теорија когнитивне конзистентности сугерише да постоји тенденција да се узбуђење одржи на жељеном или очекиваном нивоу, али такође експлицитно повезује количину узбуђења са количином доживљене неконзистентности између очекиване ситуације и стварно перципиране ситуације. Када је ова недоследност мала, користи се истраживачко понашање изазвано радозналошћу да би се прикупиле информације са којима се очекивање може ажурирати учењем да се усклади перцепција, чиме се смањује недоследност.[9][15][16] Овај приступ ставља радозналост у ширу перспективу, укључујући агресију и страх. Односно, ако је недоследност већа, страх или агресивно понашање могу бити употребљени да би се променила перцепција како би се ускладила са очекивањем, у зависности од величине недоследности као и специфичног контекста. Претпоставља се да агресивно понашање мења перцепцију тако што њоме насилно манипулише тако да одговара очекиваној ситуацији, док неспутани страх резултира бекством, чиме се уклања недоследан стимуланс из перцептивног поља и решава недоследност.[15]
Интеграција пута награђивања у теорију
уредиУзимајући у обзир недостатке теорије о покретању радозналости и теорије оптималног узбуђења, учињени су покушаји да се интегришу неуробиолошки аспекти награде, жеље и задовољства у свеобухватнију теорију радозналости. Истраживања сугеришу да чин жеље и жеље за новим информацијама директно укључује мезолимбичке путеве мозга који директно доприносе активацији допамина. Употреба ових путева и активација допамина може објаснити приписивање вредности новим информацијама, а затим тумачење као награде.[13][17][18] Овај аспект неуробиологије може да прати теорију нагона радозналости у мотивисању истраживачког понашања.
Улога неуролошких аспеката и структура
уредиИако је феномен радозналости широко прихваћен, његови основни узроци су релативно непознати изван теорије. Међутим, недавне студије су пружиле известан увид у неуролошке механизме који чине оно што је познато као пут награђивања[19] који може утицати на карактеристике повезане са радозналошћу, као што су учење, памћење и мотивација. Због сложене природе радозналости, истраживање које се фокусира на специфичне неуронске процесе са овим карактеристикама може помоћи у стварању бољег разумевања феномена радозналости у целини. Следе карактеристике радозналости и њихове везе са неуронским аспектима који се могу сматрати суштинским у креирању истраживачког понашања.
Мотивација и награда
уреди
Нагон да се науче нове информације или изврши нека радња може бити подстакнут ишчекивањем награде. Дакле, оно што се научи о мотивацији и награди може помоћи да се разуме радозналост.[17]
Награда се дефинише као позитивно појачање радње, појачање које подстиче одређено понашање путем емоционих сензација олакшања, задовољства и сатисфакције који су у корелацији са срећом. Многа подручја у можданом подручју награђују и делују заједно како би формирала оно што се зове пут награђивања. На овом путу многи неуротрансмитери играју улогу у активацији осећаја награде, укључујући допамин, серотонин и опиоиде.[17]
Допамин је повезан са радозналошћу, јер додељује и задржава наградне вредности добијених информација. Истраживања сугеришу и да је стимулус непознат, у поређењу са активацијом допамина када је стимулус познат.[17]
Nucleus accumbens
уредиNucleus accumbens је формација неурона која је важна у активацији пута награђивања — као што је ослобађање допамина у истраживању одговора на нове или узбудљиве стимулусе. Брзо ослобађање допамина примећено током детињства и адолесценције је важно у развоју, пошто су радозналост и истраживачко понашање највећи фактори за учење током раних година.
Осећајно задовољство „свиђања“ може се јавити када се опиоиде ослобађа nucleus accumbens. Ово помаже особи да процени непознату ситуацију или окружење и прида вредност новом објекту. Ови процеси жеље и допадања играју улогу у активирању система награђивања мозга, а можда и у стимулацији тенденција радозналости или тенденција тражења информација.[14][18][20]
Каудатно језгро
уредиКаудатно језгро је регион мозга који је веома респонсиван на допамин и још је једна компонента пута награђивања. Истраживања сугеришу да каудатно језгро предвиђа могућност и награду за истраживачко понашање и прикупљене информације, доприносећи тако факторима радозналости.[20][21]
Предњи кортекси
уредиРегиони предњег инсуле и предњег сингулатног кортекса су у сукобу и надражају, и као такви изгледа да појачавају одређене истраживачке моделе радозналости.[22]
Кортизол
уредиКортизол је хемикалија позната по својој улози у регулацији стреса. Међутим, кортизол такође може бити повезан са радозналим или истраживачким понашањем. Студије које сугеришу улогу кортизола у радозналости подржавају теорију оптималног узбуђења. Оне сугеришу ослобађање мало кортизола, изазивајући одређени стрес, подстичу радознало понашање, док превише стреса може да покрене одговор „повлачења“.[21][23]
Референце
уреди- ^ а б Berlyne DE (август 1954). „A theory of human curiosity”. British Journal of Psychology. 45 (3): 180—191. PMID 13190171. doi:10.1111/j.2044-8295.1954.tb01243.x.
- ^ а б Berlyne DE (август 1955). „The arousal and satiation of perceptual curiosity in the rat”. Journal of Comparative and Physiological Psychology. 48 (4): 238—246. PMID 13252149. doi:10.1037/h0042968.
- ^ Zuss, M. (2012) The Practice of Theoretical Curiosity. New York, N.Y.: Springer Publishing. [недостаје ISBN]
- ^ Речник српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2011. стр. 603.
- ^ Речник српскога језика. Нови Сад: Матица српска. 2011. стр. 1085.
- ^ „Šta znači Radoznalost”. staznaci.com.
- ^ „Šta znači Kuriozitet”. staznaci.com.
- ^ Ofer G, Durban J (1999). „Curiosity: reflections on its nature and functions”. American Journal of Psychotherapy. 53 (1): 35—51. PMID 10207585. doi:10.1176/appi.psychotherapy.1999.53.1.35
.
- ^ а б Loewenstein G (1994). „The psychology of curiosity: a review and reinterpretation”. Psychological Bulletin. 116 (1): 75—98. CiteSeerX 10.1.1.320.1976 . doi:10.1037/0033-2909.116.1.75.
- ^ Kidd C, Hayden BY (новембар 2015). „The Psychology and Neuroscience of Curiosity”. Neuron. 88 (3): 449—460. PMC 4635443 . PMID 26539887. doi:10.1016/j.neuron.2015.09.010.
- ^ а б в Berlyne DE (1960). Conflict, arousal, and curiosity. New York, NY: McGraw-Hill.
- ^ Berlyne DE (новембар 1957). „Uncertainty and conflict: a point of contact between information-theory and behavior-theory concepts”. Psychological Review. 64, Part 1 (6): 329—339. PMID 13505970. doi:10.1037/h0041135.
- ^ а б в Edleman, S. 1997. Curiosity and Exploration. California State University, Northridge. Retrieved from „Curiosity and Exploration”. Архивирано из оригинала 2011-12-30. г. Приступљено 2011-12-28.
- ^ а б Litman J (2005). „Curiosity and the pleasures of learning: Wanting and liking new information”. Cognition & Emotion. 19 (6): 793—814. ISSN 0269-9931. S2CID 144976076. doi:10.1080/02699930541000101.
- ^ а б в van Kampen HS (фебруар 2019). „The principle of consistency and the cause and function of behaviour”. Behavioural Processes. 159: 42—54. PMID 30562561. S2CID 56478466. doi:10.1016/j.beproc.2018.12.013.
- ^ Inglis IR (1983). „Towards a cognitive theory of exploratory behaviour”. Ур.: Archer J, Birke LI. Exploration in Animals and Humans. Wokingham, England: Van Nostrand Reinhold. стр. 72–112.
- ^ а б в г Costa VD, Tran VL, Turchi J, Averbeck BB (октобар 2014). „Dopamine modulates novelty seeking behavior during decision making”. Behavioral Neuroscience. 128 (5): 556—566. PMC 5861725 . PMID 24911320. doi:10.1037/a0037128.
- ^ а б Kakade S, Dayan P (2002). „Dopamine: generalization and bonuses”. Neural Networks. 15 (4–6): 549—559. PMID 12371511. doi:10.1016/s0893-6080(02)00048-5. Архивирано из оригинала 2017-09-13. г.
- ^ „How Curiosity Changes Your Brain | for Better | US News”. Архивирано из оригинала 2017-08-04. г. Приступљено 2017-08-04.
- ^ а б Kang MJ, Hsu M, Krajbich IM, Loewenstein G, McClure SM, Wang JT, Camerer CF (август 2009). „The wick in the candle of learning: epistemic curiosity activates reward circuitry and enhances memory”. Psychological Science. 20 (8): 963—973. PMID 19619181. S2CID 11719012. doi:10.1111/j.1467-9280.2009.02402.x. Архивирано из оригинала 11. 03. 2023. г. Приступљено 19. 07. 2024.
- ^ а б Lehrer J. „The Itch of Curiosity”. Wired. Архивирано из оригинала 24. 7. 2015. г. Приступљено 21. 7. 2015.
- ^ Jepma M, Verdonschot RG, van Steenbergen H, Rombouts SA, Nieuwenhuis S (2012). „Neural mechanisms underlying the induction and relief of perceptual curiosity”. Frontiers in Behavioral Neuroscience. 6: 5. PMC 3277937 . PMID 22347853. doi:10.3389/fnbeh.2012.00005 .
- ^ Parker KJ, Rainwater KL, Buckmaster CL, Schatzberg AF, Lindley SE, Lyons DM (август 2007). „Early life stress and novelty seeking behavior in adolescent monkeys”. Psychoneuroendocrinology. 32 (7): 785—792. PMC 2716798 . PMID 17604913. doi:10.1016/j.psyneuen.2007.05.008.
Литература
уреди- Edelman, Susan (Spring 1997). "Curiosity and Exploration". California State University, Northridge
- Manguel, Alberto (2015). Curiosity
. New Haven, CT: Yale University Press. ISBN 978-0-300-18478-5. - Livio, Mario (2017). Why?: What Makes Us Curious. Simon & Schuster. ISBN 978-1476792095.
- „The Morbid the Merrier? Alas, No More.”.</ref>[1]
- „Death Equinox '99 Features”.
- „Morbid Curiosity: Why by M. Parfitt”. Архивирано из оригинала 28. 04. 2023. г. Приступљено 28. 04. 2023.
- Goth Bible: A Compendium for the Darkly Inclined. OCLC 973651938.
- „The Pale Fox by Camile Henrot”.
- „San Francisco Bay Guardian” (PDF).
- Angluin, Dana (1989), "Learning with Hints", pp. 167–181 in David Haussler and Leonard Pitt (eds.), Proceedings of the 1988 Workshop on Computational Learning Theory, MIT, 3–5 August 1988, Morgan Kaufmann, San Mateo, CA, 1989.
- Aristotle, "Prior Analytics", Hugh Tredennick (trans.), pp. 181–531 in Aristotle, Volume 1, Loeb Classical Library, William Heinemann, London, UK, 1938.
- Awbrey, Jon, and Awbrey, Susan (1995), "Interpretation as Action : The Risk of Inquiry", Inquiry : Critical Thinking Across the Disciplines 15, 40–52. Eprint.
- Delaney, C.F. (1993), Science, Knowledge, and Mind: A Study in the Philosophy of C.S. Peirce, University of Notre Dame Press, Notre Dame, IN.
- Dewey, John (1910), How We Think, D.C. Heath, Lexington, MA, 1910. Reprinted, Prometheus Books, Buffalo, NY, 1991.
- Dewey, John (1938), Logic: The Theory of Inquiry, Henry Holt and Company, New York, NY, 1938. Reprinted as pp. 1–527 in John Dewey, The Later Works, 1925–1953, Volume 12: 1938, Jo Ann Boydston (ed.), Kathleen Poulos (text. ed.), Ernest Nagel (intro.), Southern Illinois University Press, Carbondale and Edwardsville, IL, 1986.
- Haack, Susan (1993), Evidence and Inquiry: Towards Reconstruction in Epistemology, Blackwell Publishers, Oxford, UK.
- Hanson, Norwood Russell (1958), Patterns of Discovery, An Inquiry into the Conceptual Foundations of Science, Cambridge University Press, Cambridge, UK.
- Hendricks, Vincent F. (2005), Thought 2 Talk: A Crash Course in Reflection and Expression, Automatic Press / VIP, New York, NY. ISBN 87-991013-7-8
- Maxwell, Nicholas (2007) From Knowledge to Wisdom, Pentire Press, London.
- Maxwell, Nicholas (2017), In Praise of Natural Philosophy: A Revolution for Thought and Life, McGill-Queen's University Press, Montreal.
- Misak, Cheryl J. (1991), Truth and the End of Inquiry, A Peircean Account of Truth, Oxford University Press, Oxford, UK.
- Peirce, C.S., (1931–1935, 1958), Collected Papers of Charles Sanders Peirce, vols. 1–6, Charles Hartshorne and Paul Weiss (eds.), vols. 7–8, Arthur W. Burks (ed.), Harvard University Press, Cambridge, MA. Cited as CP volume.paragraph.
- Stalnaker, Robert C. (1984), Inquiry, MIT Press, Cambridge, MA.
Спољашње везе
уреди
Медији везани за чланак Радозналост на Викимедијиној остави
