Раде Вилотијевић Вића
Раде Вилотијевић Вића (Краљево, 13. јул 1910 — Заваит, код Фоче, јун 1943), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
| раде вилотијевић вића | |
|---|---|
 Раде Вилотијевић Вића | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 13. јул 1910. |
| Место рођења | Краљево, Краљевина Србија |
| Датум смрти | јун 1943. |
| Место смрти | Заваит, код Фоче, НД Хрватска |
| Професија | студент права |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | пре рата |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| Служба | НОВ и ПО Југославије 1941—1943. |
| Херој | |
| Народни херој од | 20. децембра 1951. |
Биографија
уредиРођен је 1910. године у Краљеву. Основну школу и шест разреда гимназије завршио је у Краљеву, а седми и осми разред гимназије и матуру у Чачку, где се и упознао с револуционарним омладинским покретом и постао један од најзапаженијих средњошколаца Чачанске гимназије. Потом се 1930. године уписао на Правни факултет у Београду.[1]
Током студија издржавао се разносећи млеко по београдским улицама, утоваром и истоваром вагона на железничкој станици, давањем часова млађим и слабијим ученицима. Неуредан живот, тежак рад и велико напрезање, погоршало је његово од рођења слабо здравље. Добио је туберкулозу — тада болест гладних и сиромашних, захватила му је оба плућна крила. Због тога је морао да напусти Београд и оде на лечење.[1]
После двогодишњег лечења, вратио се на студије, али и активном револуционарном раду. Године 1935. је био ухапшен у Краљеву и после седмомесечног злостављања у истражном затвору, изведен пред Државни суд за заштиту државе и осуђен на 18 месеци робије, коју је издржао у затвору у Сремској Митровици. После издржане казне, вратио се у родно место.[1]
Током његове револуционарне активности у Београду био је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[1]
После окупације Југославије, 1941. године Раде се одмах укључио у рад на организовању оружаног устанка у Краљеву и околини. Радио је на прикупљању оружја и политичкој агитацији. Крајем јуна 1941. године је напустио Краљево и учествовао у формирању Краљевачког партизанског одреда „Јован Курсула“ на планини Гочу, 27. јула 1941. године. Вића је са овим Одредом учествовао у рушењу објеката на комуникацијама Краљево—Крушевац, Краљево—Крагујевац, Краљево—Чачак и Краљево—Рашка; уништавању општина и њихове архиве; нападима на непријатељима и уништавању његових посада и у садејству с Чачанским партизанским одредом, нападу на Краљево.[1]
Почетком децембра 1941. године, пред надмоћнијим снагама 113. немачке дивизије са главнином Одреда се повукао преко Ивањице у Санџак. Док се Одред пробијао кроз четничке заседе, без везе с осталим партизанским снагама, и када се у појединаца појавила малодушност, Раде се, иако тешко болестан, залагао да сачува јединство Одреда и да поврати борбени морал. Главнина одреда је 21. децембра 1941. у Рудом, ушла у састав Прве пролетерске ударне бригаде, као њен Четврти батаљон.[1]
Иако га је поново напала туберкулоза, није желео да изостаје из војне јединице, али је почетком 1942. године као тешки туберкулозни болесник био упућен у Централну болницу НОВЈ. Раде је овде као болесник вршио дужност политичког комесара болнице. Развијао је политички рад међу болесницима и организовао разне облике сарадње између болнице, оперативних јединица и становништва. У многим критичним ситуацијама, учествовао је организацији извлачења и повлачења болнице и рањеника. У време Четврте непријатељске офанзиве, из Босанске крајине према Црној Гори евакуисано је око 4.000 рањеника у неколико великих болничких ешалона, у крајње тешким временским и транспортним условима, и под ватром непријатеља са земље и из ваздуха.[1]
У току Пете непријатељске офанзиве, јуна 1943. године, добио је задатак да Централну болницу пребаци с територије Санџака и Црне Горе, преко Таре, Рудина, Пиве и Зеленгоре, у источну Босну. После пристизања болнице у Рудине, Раде је извршио смотру и утврдио да је неколико товара кукуруза за исхрану рањеника и болесника остало у Челебићу. Пошто је ионако слаба исхрана рањеника и болесника у тим тешким данима Пете офанзиве била jош додатно отежана, Раде је oдлучио да се, са групом другова, врати по кукуруз у Челебић. На повратку, при прелазу преко Таре, у месту Заваит, код Фоче, Раде је наишао на четничку заседу, која је отворила ватру и смртно га погодила.[1]
Указом Президијума Народне скупштине ФНР Југославије 20. децембра 1951. проглашен је за народног хероја Југославије.[1][2]
Референце
уредиЛитература
уреди- Војна енциклопедија. Београд. 1973.
- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
