Позориште Њеног величанства
Позориште Њеног величанства (енгл. Her Majesty’s Theatre) је вест енд позориште, смештено у Хејмаркету у Граду Вестминстеру, у Лондону. Садашњу зграду дизајнирао је Чарлс Џ. Фипс и саграђена је 1897. године за глумца-менаџера Херберта Бирбома Трија, који је основао Краљевску академију драмске уметности у оквиру позоришта. У раним деценијама XX века, Три је спровео спектакуларна извођења Шекспира и других класичних дела, а у Позоришту су одржане премијере великих писаца позоришних комада, као што су Џорџ Бернард Шоу, Џ. М. Сајџи, Ноел Кауард и Џ. Б. Присли. Од Првог светског рата, због широке бине, у позоришту су могла да се изводе већа музичка издања, а позориште је специјализовано за гостовање мјузикала. Неке од поставки музичког театра су забележене, од којих је значајна сензација Првог светског рата „Чу Чин Чоу“[1] и тренутно извођење Ендру Лојд Веберовог „Оперског фантома“, који се играо без прекида у Позоришту од 1986. године.
 Спољашњи део Позоришта Њеног величанства, 2010. године. | |
| Локација | Хејмаркет Лондон Уједињено Краљевство |
|---|---|
| Дезигнација | Класификовано као степен II* |
| Тип | Вест енд позориште |
| Макс. број гледалаца | 1.216 на 4 нивоа |
| Продукција | „Оперски фантом“ (од 27. септембра 1986. године) |
| Конструкција | |
| Отворено | 1705. |
| Архитекта | Чарлс Џ. Фипс |
| Власник | Група веома корисних позоришта (изнајмљено од Крунских поседа) |
| Веб-сајт | |
| http://www.hermajestystheatre.co.uk | |
Позориште је основао архитекта и аутор позоришних комада, Џон Ванбург, 1705. године, као Краљичино позориште. Драма праћена музиком била је забрањена законом у свим осим у два лондонска опште позната позоришта, тако да је ово позориште убрзо постала опера.[2] Између 1711. године и 1739. године, више од 25 опера од Џорџа Фредерика Хандела премијерно су приказане овде.[3] У раном XIX веку, у позоришту је гостовала оперска компанија која је требало да буде премештена у позориште Ројал код Ковент гардена, 1847. године, и у њему су била приказана прва лондонска извођења Моцартових “La clemenza di Tito, Così fan tutte” и “Don Giovanni”.[4] Такође је био домаћин Балета Позоришта Њеног величанства средином XIX века, пре него што је наставио да буде домаћин лондонским премијерама познатих опера, као што су Бизетов “Carmen” и “Ring Cycle”.
Име позоришта се мења с полом монарха. Прво је било Краљево позориште 1714. године по доласку Џорџа I. Преименовано је у Позориште Њеног величанства 1837. године. У најскорије време, позориште је било познато као Позориште Његовог величанства од 1901. до 1952. године, и постало је Њеног величанства по доласку Елизабете II. Капацитет позоришта је 1.216 места, и грађевина је била класификована као степен II* од Енглеског наслеђа 1970. године. Група веома корисних позоришта поседује зграду од 2000. године. Земљиште испод њега је на дуги рок изнајмљено од Крунских поседа.
Историја
уреди
Крај 17. века био је период интензивног ривалства међу лондонским глумцима, а 1695. године десио се раскол у компанији Јунајтед, која је имала монопол над извођењем драме у њена два позоришта. Драматург и архитекта, Џон Ванбург, у овоме је видео прилику да разбије дуополизам општепознатих позоришта, он је прибавио земљиште на коме се некада налазила штала, по цени од 2000 £, за прављење новог позоришта на Хејмаркету. У новом послу, надао се да ће побољшати расподелу профита који би отишли писцима позоришних комада и глумцима. Прикупио је новац преко претплате, вероватно међу члановима Кит-кет клуба.
Да опорави њих [што су Томас Бетертонова компанија], због тога, услед њихове Процене, нови Пројекат је формиран од њих отмено позориште на Хеј-маркету, од Сера Џона Ванбурга, за који је подигао Претплату од тридесет Особа од Квалитета, од којих је свако дао стотину фунти, у Разматрању, о чему сваког Претплатника, за његов сопствени Живот, приложен је у сврху свих забава које требају бити јавно изведене тамо, без даљег Плаћања за његов Улаз.
—Џон Ванбургова напомена о претплати за ново позориште[5]
У овом подухвату му се придружио његов главни сарадник, Вилијам Конгрив и глумачко друштво које је предводио Томас Батертон.[6] Позориште је обезбедило прву алтернативу позоришту Ројал, Друри Лејн, које је саграђено 1663. године и Ројал, Ковент гарден, које је саграђено 1728. године. Место на коме је смештено Позориште, је друго најстарије такво место које је остало у употреби. Ова три пост-интерегнум позоришта дефинисала су облик и сврху модерних позоришта.[7]
Фусноте
уреди- ^ Larkin, Colin (ed). Guinness Who's Who of Stage Musicals (Guinness Publishing, ). 1994. ISBN 978-0-85112-756-9.
- ^ theatrical monopoly in Banham, Martin The Cambridge guide to theatre pp. 1105 (Cambridge University Press, ). 1995. ISBN 978-0-521-43437-9.
- ^ Handel's Compositions Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јануар 2009) GFHandel.org, accessed 21 December 2007
- ^ Einstein, Alfred. Mozart: His Character, His Work (NY: Oxford University Press, 1945)
- ^ The Haymarket Opera House, Survey of London: volumes 29 and 30: St James Westminster, Part 1 (1960), pp. 223-50, accessed 18 December 2007
- ^ Downes, Kerry. Sir John Vanbrugh: A Biography (London: Sidgwick and Jackson ). 1987. ISBN 978-0-283-99497-5.
- ^ Earl, John and Michael Sell. Guide to British Theatres 1750–1950, pp. 117 (Theatres Trust, ). 2000. ISBN 978-0-7136-5688-6. Sadler's Wells Theatre was founded as a music room in 1683, and a theatre was built on the site in 1765.
Референце
уреди- Adams, William Davenport (1904). A Dictionary of the Drama: A Guide to the Plays, Play-wrights, Players, and Playhouses of the United Kingdom and America, from the Earliest Times to the Present. Chatto & Windus.
- Theatre History with much archive material (Arthur Lloyd)
- Profile of the theatre and other Victorian theatres (Victorian Web)
- Earl, John and Michael Sell. Guide to British Theatres 1750–1950, pp. 116–17 (Theatres Trust, ). 2000. ISBN 978-0-7136-5688-6.
- Larkin, Colin (ed). Guinness Who's Who of Stage Musicals (Guinness Publishing, ). 1994. ISBN 978-0-85112-756-9.
- Parker, John (ed). Who's Who in the Theatre, tenth edition, revised, London, 1947, p. 1184.
