Архимандрит Пимен (Милић)

Пимен (световно Пејча Милић; Ораовица, код Грделице, 4. септембар 1920 — Манастир Прохор Пчињски, 15. децембар 1990) био је српски православни архимандрит и игуман Манастира Прохора Пчињскога и народни трибун.

Пимен (Милић)
Основни подаци
Помесна црква	Српска православна црква
Епархија	Епархија врањска
Чин	архимандрит
Титула	игуман Манастира Прохора Пчињскога
Седиште	Манастир Прохор Пчињски код Бујановца
Наследник	Јелена Стевановић
Године службе	1943—1987
Лични подаци
Световно име	Пејча Милић
Датум рођења	(1920-09-04)4. септембар 1920.
Место рођења	Ораовица код Грделице, Краљевина Југославија
Датум смрти	15. децембар 1990.(1990-12-15) (70 год.)
Место смрти	Манастир Прохор Пчињски код Бујановца, СФРЈ

Биографија

Игуман Пимен Милић рођен је од мајке Ђурће и оца Димитрија, земљорадника. Његово световно име је Пејча Милић.

Основну школу завршио је у родној Ораовици где је живео до другог светског рата. У априлу месецу 1942. године у склопу репресивних мера које је бугарска окупаторска власт вршила над српским становништвом, интернирала га је у Бугарску на присилни рад. У јужном делу Бугарске под врло тешким условима, на непрекидном физичком раду провео је до месеца новембра 1942. Пошто је због лошег здравственог стања пуштен на слободу вратио се у дом својих родитеља. Овде је провео шест месеци у размишљању како да остави родитеље и три сестре и да се замонаши.

Са благословом својих родитеља и са упутом црквених власти дошао је 14. маја 1943. године у манастир Св. Прохор Пчињски где се посветио Богу. Замонашен је 4. јула 1943. године у истом манастиру.

У чин ипођакона призведен је 27. марта 1945. године. Већ 3. јуна на дан Св. цара Констатина и Јелене рукоположен је у чин јерођакона у придворном храму Св. Симеона Мироточивог у Патријаршији у Београду. У истом храму рукоположен је 16. октобра у чин јеромонаха.

Од септембра 1943. до 25. јануара 1948. године вршио је дужност старешине манастира Св. Прохора Пчињског . За сталног старешину манастира постављен је 26. јануара 1948. године уочи Св. Саве. Одлуком Св. Архијерејског Синода, а на предлог надлежног митрополита именован је за члана Епархијског савета/

Одликован је за ревносну службу црвеним појасом на Ускрс, 24. априла 1949. године. Произведен је у чин игумана у цркви Св. Тројице у Краљеву 25. априла 1952. године. Сва рукоположења, одликовања и производства примио је од ондашњег митрополита Скопског Јосифа Цвијовића.

Игуман Пимен преминуо је 1990. Године, сахрањен је на монашком гробљу у манастирској порти.

Улога игумана Пимена Милића у очувању манастира Св. Прохора Пчињског

Игуман Пимен Милић је провео свој монашки живот и био старешина у манастиру Св. Прохора Пчињског у изузетно дугом периоду од 1943. године до своје смрти 1990. У тешким ратним временима, сукобљен са непријатељима са свих страна, бугарска окупациона зона и присуство качачких албанских банди, игуман Пимен пре свега је бринуо о опстанку манастира и очувању његове имовине. У томе је успевао, захваљујући својој оданости овој светињи, али и свом односу према народу коме она припада. Пре доласка бугарских окупационих снага у манастир мудро ће окречити две фреске на којима су четници и четнички добротвори из четничке акције по Старој Србији и Македонији, као и фреске српских краљева како их не би уништили окупатори.

Фотографија манастира св. Прохор Пчињски из 1944. год,

Ни поратна времена у којем је манастир био руиниран и без икаквих материјалних средстава није био ништа лакши. Важио је за свештено лице које је у најтежим тренуцима по манастир својим принципијелним ставовима и захваљујући дару прилагођавања успео да сачува манастирски идентитет. У народу је био изузетно поштован и радо виђен гост у многим кућама.

Након неканонског проглашења аутокефалности Македонске православне цркве, уследио је притисак и на игумана Пимена и верни народ Пчиње да се приклоне новоформираној организацији и иступе из Српске православне цркве. Клеветан и мучен издржао је све невоље са вером у Бога и у веку када се од Србије само одвајало успео је да сачува манастир. Остало је забележено да када су комунистички промакедонски агитатори подговарали верни народ Пчиње на промену народ је одговарао: "Ће да буде како каже калуђер"! А калуђер је рекао не!