Петер Биргер (нем. Peter Bürger; Хамбург, 6. децембар 1936Берлин, 11. август 2017) био је немачки теоретичар књижевности. Предавао је на катедри за романистику на Универзитету у Бремену. Његови теоријски радови били су под снажним утицајем Теодора Адорна и франкфуртске школе. Најпознатији је по књизи „Теорија авангарде” (Theorie der Avantgarde) из 1974, која је извршила велики утицај на разумевање појма авангарде и њеног значаја за развој уметности.

Петер Биргер
Лични подаци
Датум рођења(1936-12-06)6. децембар 1936.
Место рођењаХамбург,, Немачка
Датум смрти11. август 2017.(2017-08-11) (80 год.)
Место смртиБерлин, Немачка
Књижевни рад
Најважнија дела„Теорија авангарде“ (1974)

Теорија авангарде

уреди

Биргер је најпознатији по књизи „Теорија авангарде”, која је објављена 1974. Он у њој прави разлику између историјске авангарде и неоавангарде. Историјску авангарду одређује као историјски завршен пројекат, специфичан за рани двадесети век, у којем су се јавиле различите уметничке праксе (дадаизам, надреализам, футуризам, итд). У средиштву авангардних покрета била су два принципа „напад на институцију уметности” и „револуционизовање целине живота”. Под синтагмом институција уметности Биргер подразумева. „уметнички производни и дистрибутивни апарат, као и владајуће представе о уметности које у једној епохи суштински одређују рецепцију“,[1] тако да је напад авангардиста на институцију уметности био усмерен „против апарата дистрибуције, којем је уметничко дело подређено и против статуса уметности у грађанском друштву, статуса описаног појмом аутономије”.[1] Напад на институцију уметности коју су авангардисти спровели, не сме се разумети као захтев за укидање уметности и самог естетског, већ како то Биргер истиче, ослањајући се на Хегела, за њеним превладавањем (Aufhebung).[2]

Експерименталне тенденције уметности након Другог светског рата често покушавају да се надовежу на наслеђе историјске авангарде те се неретко називају неоавангардом. Међутим, контекст у којима се неоавангарда јавља је битно другачији. Биргер истиче да неоавангарда није усмерена ни на напад институцује уметности, ни на враћање уметности у оквире животне праксе, већ је интегрисана у капиталистичке обрасце и подржава грађанско схватање уметности, која је временом успешно интегрисала све авангардне стратегије шока као легитимне облике уметничке праксе.

Референце

уреди
  1. ^ а б Биргер 1998, стр. 33.
  2. ^ Брадић 2014, стр. 41-50.

Литература

уреди
  • Биргер, Петер (1998). Теорија авангарде. Београд: Народна књига. 
  • Брадић, Стеван (2014). Авангарда између делатности и аутономије,. текст са ауторовог блога, који је првобитно са мањим разликама објављен у часопису Златна греда 155/156. 

Спољашње везе

уреди