Петар Љубојев

Петар Љубојев
Петар Љубојев
Датум рођења	1938
Место рођења	Обровац, Краљевина Југославија
Датум смрти	2000
Место смрти	Нови Сад, СР Југославија

Петар Љубојев (Обровац, 1938 − Нови Сад, 2000) је био филмски и ТВ редитељ и теоретичар, социолог уметности и масовних комуникација, професор универзитета. Рођен је у Обровцу код Бачке Паланке, а умро у Новом Саду. Објавио је више од сто стручних и научних радова и режирао велики број документарних филмова.

Школовање

Љубојев је дипломирао право (1960. године) и магистрирао у Сарајеву. Постдипломске студије из филмске и телевизијске режије похађао је у Варшави (1970). Докторирао је из социологије културе на Факултету политичких наука у Београду (1993).

Каријера

У Сарајеву је био уредник недељног студентског листа „Наши дани“ (1959), као и ревије за културу и науку „Одјек“ (1963), а такође је радио као уредник документарног програма у ТВ Сарајево. На Радио-Сарајеву водио је програм о филму, а писао је и режирао и радио-драме. У сарајевском „Ослобођењу“ писао је телевизијску критику. Био је уметнички директор сарајевског филмског предузећа „Сутјеска филм“ (1965−1970).

Након преласка у Нови Сад 1976. године, био је уредник образовног и научног програма и две године се налазио на месту директора Телевизије Нови Сад (1990−1991).

На Универзитету у Новом Саду изабран је 1994. за ванредног професора, а 1998. за редовног, за Масовне комуникације и Филмску и телевизијску културу. Предавања је држао на Учитељском факултету у Сомбору, на Филозофском факултету у Новом Саду и на ФПН у Београду.

Филмови

Љубојев је режирао следеће филмове и драме:

„Црне баште“ (1972)
„Љубим ти модро сунце, да ти љубим“ (1972)
„Процес“ (1973)
„Летилица на поду барака“ (1973)
„Станарско право лагумаша Сафера“ (1975)
„Воз“ (1975)
„Мисија Исмета Козице“ (1977)
„Лица и судбине“ (1985)
„Дописно позориште Младена Дражетина“ (1986)
„Рам за слику браће Рамић“ (1988)
„Процес или обустава штрајка у два чина“ (1989)
„Време ликвидатора“ (1992)

Награде

За филм о рударима „Црне баште“ добио је награду „Златни змај“ у Кракову, као и признања фестивала у Фиренци, Београду и Тузли (1972).

За филм „Љубим ти модро сунце, да ти љубим“ из 1972. добио је наградну диплому у Оберхаузену.

Филм „Станарско право лагумаша Сафера“ награђен је 1975. на фестивалу у Београду, а припале су му и награде Музеја модерне уметности у Њујорку и специјална награда за двадесетогодишњицу фестивала у Оберхаузену.

У Београду су му награђени филмови „Мисија Исмета Козице“ (1977), „Рам за слику браће Рамић“ (1988), „Процес или обустава штрајка у два чина“ (1989) и „Време ликвидатора“ (1992). За филм „Рам за слику браће Рамић“ добио је и Гран при у Тулузу.

Телевизијски филм „Дописно позориште Младена Дражетина“ добио је у Монте Карлу Гран при „Арман Лану" (1986).

Књиге

Љубојев је аутор следећих књига:

„Филмска читанка“ (1970)
„Изазов непоновљивог филма“ (1973)
„Стваралаштво на прагу и рубу сазнања“ (1988)
„Свет покретних слика“ (1994)
„Европски филм и друштвено насиље“ (1995)
„Масовне комуникације - штампа, филм, радио, телевизија“ (1996)
„Етика и естетика екрана“ (1997)

Литература

Владо Мићуновић, „Трагови времена“, Нови Сад, 1990.
Др Радослав Лазић, „Естетика ТВ режије“, Београд, 1997.
Младен Дражетин, „Љубојев др Петар“, Енциклопедија Новог Сада, књига 13, Нови Сад, 1999.
„Умро Петар Љубојев“, ПОЛИТИКА, 13. јун 2000.
Младен Дражетин, „Сећања - Теоретичар и стваралац“, ДНЕВНИК, 4. септембар 2002.
Владо Мићуновић, „Први ромски театри у Србији и Војводини“, Нови Сад, 2014.