Масакр у јужној Бачкој

Масакр у јужној Бачкој, познат и као Рација у јужној Бачкој, је назив за ратни злочин и масакр који су над цивилним становништвом јужне Бачке, претежно Србима и Јеврејима, извршили припадници оружаних снага и војске Краљевине Мађарске (Хонвед) за време Другог светског рата током мађарске окупације.

Масакр у јужној Бачкој
Део Другог светског рата
Мађарски војници са својим жртвама
Место	Бачка, Мађарска окупациона зона, данашња Србија
Датум	4-29. јануар 1942.
Врста напада	Масовно убиство
Убијено	3.809
Починиоци	Војска Краљевине Мађарске

Рација је спроведена на Божић у насељима Шајкашке - Чуругу, Госпођинцима, Шајкашу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Локу, Гардиновцима, Вилову, Жабљу, као и у градовима Бечеју, Србобрану, Темерину и нешто касније у Новом Саду (од 21. до 23. јануара 1942. године). За три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 1300 (2000) Новосађана. Поред Срба и Јевреја, у рацији је убијен и један број припадника других етничких група: Рома, Русина и Руса. Рација је спроведена између 4. и 29. јануара 1942. Отпочела је у Шајкашкој (4-19. јануар), наставила се у Новом Саду (21-23. јануар), а завршила у Бечеју (25-29. јануар).

Данас у Новом саду постоји Споменик жртвама рације, где се одржавају и комеморације. Српска православна црква је канонизовала жртве, те су за светитеље проглашени Свети новомученици новосадски.

Позадина

За више информација погледајте: Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату и Мађарска окупација Бачке, Барање, Прекомурја и Међимурја

Велика Мађарска, 1941.

Мапа места захваћених рацијом у јануару 1942. године у јужној Бачкој, у којој су мађарске окупационе снаге убиле 3.809 цивила претежно српске, јеврејске и ромске националности (према историчару Звонимиру Голубовићу)

Мађарске окупационе власти су после масовних хапшења комуниста, скојеваца и њихових симпатизера у јесен 1941. године веровали да пред партизанима предстоји друга фаза револуције, када Црвена армија заустави немачки продор и помогне југословенским партизанима да дођу на власт рушењем буржоаског поретка. Међу мађарским становништвом, нарочито у Шајкашкој, намерно су ширене вести о могућем "српском устанку" за православни Божић у коме ће доћи до освете за злочине над Србима из априла 1941. године. Циљ је био решење српског питања и пацификација Бачке. Кампања продубљивања међунационалне нетрпељивости је имала свој врхунац пред католички Божић, када су ширене лажне вести да ће Срби тог дана вршити диверзије и оружане нападе на цркве, општинске и школске зграде и жандармеријске станице.Наводни повод за погром ширих размера пронађен је у откривеном притајеном Шајкашком партизанском одреду у Жабаљском риту на Пустајићевом салашу. Код ове групе пронађено је 17 пушака. Одред је откривен 4. јануара 1942. године од стране патроле мађарских жандарма и граничних ловаца, који су их напали. У самоодбрани, партизани су убили два граничара ловца и два жандарма, а неколико их ранили. Дејством великих окупаторских снага овај одред је у потпуности разбијен у току истог дана, 4. јануара 1942. године, приликом чега је страдао политички комесар одреда Ђула Молнар. Овај догађај званична клика прогласила је за „устанак“. Мађарске окупационе власти искористиле су овај мањи инцидент како би наставиле са спровођењем своје политике у Бачкој. Прави циљ рације је била кампања етничког чишћења усмерена против српских и јеврејских цивила (укључујући жене, децу и старе), као и пљачка њихове имовине. Према историчару Звонимиру Голубовићу, рација је планирана знатно раније и напад на партизане у Шајкашкој је само искоришћен као изговор за спровођење планираног геноцида.

Начелник генерал-штаба мађарске војске Ференц Сомбатхељ је 5. јануара наредио казнене рације на партизане у Бачкој. Наређење је дошло у исто време када је немачки министар спољних послова Јоахим фон Рибентроп посетио Будимпешту 6. јануара. Неколико дана касније, фелдмаршал Вилхелм Кајтел, начелник Врховне команде Вермахта, је дошао у Будимпешту да затражи да се цела Мађарска краљевска војска пребаци на Источни фронт. Мађарски премијер Ласло Бардоши је одбио, и да би оправдао своју одлуку, тражио је да покаже да су мађарски војници преко потребни на окупираним територијама. Мађарски генералштаб је затражио да окупационе власти доставе доказ од предстојећем великом партизанском устанку у Бачкој да покаже Немцима. Мађарске вође су можда такође биле мотивисане да воде оштру кампању да покажу да су у стању да се носе са српским отпором и јеврејском "субверзијом", и да тако убеде Немачку да је Мађарска довољно способна да контролише и Банат, који је био део Угарске пре Првог светског рата. Стога су окупационе власти глумиле нападе партизана да би увећали јачину партизанског отпора. Жандармима су дељени завоји и говорено им је да их носе на главама и рукама те да глуме како су рањени. Ово је рађено због јавности.

Рација у Шајкашкој

Чуруг

Истог дана када су се десиле борбе на Пустајићевом салашу, мађарски становници Жабља и Чуруга су наоружани. У недељу 4. јануара 1942. отпочело је пушкарање по улицама Чуруга, у жабаљском срезу. Чурушки петоколонаши, наоружани пушкама, почели су убијати мирно становништво по улицама. У исти мах, добошем је наређено да се сви становници повуку у своје куће. Два сата по овом наређењу, стигли су у Чуруг хонведи из Сенте и Сегедина у јачини од 3.000 људи. Прво су стигли тенковски одреди, затим пешадија у камионима па онда и артиљерија. Истовремено са хонведима стижу у жабаљски срез и жандарми из Темерина, Бачког Градишта и других места. Један део сегединских хонведа упутио се у чурушки рит, где је, пролазећи кроз салаше, убијао и клао цивилно становништво, док је други део остао у граду где је, залазећи од куће до куће, изводио укућане, мушкарце, жене и децу. Чурушки становници, овако одвођени из својих кућа, убијани су без милости и без суда. Убијани су где су се затекли и где је то разбојницима било згодно: пред кућама, на улици, у општинској згради, у полицији, у основној школи. Један део похватаних становника одведен је у два житна магазина Дитриха и Омиљанског, па су ту убијени из митраљеза. Највише је ових мученика страдало на самој реци Тиси, где су убијани, па бацани под лед који је, као што је познато, услед изузетно оштре зиме године 1941/42, био необично дебео. У рупе на Тиси бацани су и они који су убијани на другим местима, па су ту довожени у заједничку ледену гробницу. У Чуругу је побијено тада, од 4. до 9. јануара 1942. године, неких 1800 душа, људи, жена и деце. Убиства и масакрирања вршена су по дану и по ноћи.

Жабаљ

Спомен-комплекс Црна Ћуприја код Жабља

У Жабљу је такође извршен масован покољ. Ту су Срби довођени на жабаљску скелу. Прво су морали у једном магацину скинути одело и онако голи, само са доњим вешом, па и без њега, по незапамћеној зими, одвођени су на Тису и ту убијани. Насред Тисе биле су проваљене рупе на леду, па су око тих рупа постројаване жртве, митраљеском ватром убијане и бацане под лед. Неки су натеривани да сами скачу под лед. Неки који нису хтели скочити, одвођени су до једног стрводера који их је ударао секиром по глави, па их онда полуживе бацао под лед. Било је случајева да су људи пробадани бајонетом и бацани у Тису. Мајке су натериване да саме, својом руком, бацају своју децу под лед. Оне који су били убијени на обали, сами Срби морали су превући и гурнути под лед да би затим и они били убијени.

Госпођинци

У Госпођинцима, у срезу жабаљском, убијено је у време јануарских покоља 80-100 душа.

Ђурђево

У Ђурђеву, срез Жабаљ, убијено је око 300 душа.

Мошорин

У Мошорину и околини: 7. јануара на сам православни Божић, чета од 150 хонведа, увече између 8 и 9 сати, отишла је у село и почела из кућа изводити мирне становнике, који су прослављали Божић. Све ухапшене одводили су у општинску коњушницу и у школу, где су их, по претходном мучењу, убијали. Многе су водили на Тису, па их убијали код мошоринске пумпе. Делом су их убијали и по улицама. Убијене су претходно злостављали и мучили, тако да су сви лешеви били унакажени: очи извађене, носеви одсечени, језици ишчупани, руке и ноге пребијене. Жене су силовали па им груди секли. Имовина убијених је пљачкана, разношена, упропашћивана и уништена.

Лешеви у Тиси

Кад је лед на Тиси почео да се отапа, лешеви су стали пловити. У времену од 2. маја до 25. јуна 1942, на подручју Окружног суда у Петровграду, судским путем прегледано је и сахрањено 292 леша, од којих је било 227 мушких и 65 женских. Идентитет ни код једног леша није се могао утврдити, јер ни код једног нису нађене исправе. Сви лешеви имали су жицом везане руке на леђима. Сви су били само у доњем рубљу или голи. Од тога броја лешева било је 16 деце до 15 година, а 15 од 15 до 20 година. Било је неколико лешева деце до 5 година, а био је и један леш мушког детета између три и по и четири године, Утврђено је да је дете било прободено бајонетом и да је од тога наступила смрт. Нађен је у води и један џак, у коме је било завезано троје деце од једне до четири године. На подручју Среског суда у Перлезу сахрањено је у исто време 144 леша, од којих је било 109 мушких, 27 женских и 3 дечја.

Рација у Новом Саду

Споменик жртвама рације у Новом Саду

Почетак погрома

Рација је почела 21. јануара 1942. око 6 часова ујутро. По целом граду излепљени су плакати који су објављивали почетак рације: „Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“

Блокада улица

Рано ујутру 21. јануара, хонведске снаге блокирале су све улице и почеле вршити „претрес“.

У Руменачкој улици резултат претреса станова и легитимисања био је тај да је већина становништва камионима одведена на „Штранд“. Неке су убијали већ на улици.

Породицу Коларов затрли су готово потпуно, убивши 9 чланова, остала је само мала Александра. Један од официра узео је из недара једне жртве 250.000 динара.

Дана 23. јануара упало је пет жандарма у кућу Јелене Јовандић и запитали њене синове, недораслу децу, које су вере. Кад је једно дете одговорило да су православне вере, они су све петоро деце истерали у двориште, а мајку су затворили у кућу и поставили војника да је чува. Она је чула дечје запомагање: „Мама, не дајте нас!“ Затим су одјекнули пушчани плотуни, па је наступила тишина. Мајка је истрчала у двориште и скаменила се видевши пет лешева својих синова. Војници су јој тада ставили нож под грло и затражили новац.

Милетићева улица

На углу Милетићеве и Грчкошколске улице вршена су масовна убиства Срба и Јевреја из Милетићеве и околних улица. Ту су жандарми и војници доводили групе људи, којима је наређивано да клекну у снег. После тога им је пуцано у леђа, а жртве су падале лицем у снег. Новодоведени су морали да стану испред побијених жртава па су и они убијани.

На ово место довођени су не само одрасли мушкарци него и жене и деца, па и одојчад у наручју мајки.

Дунавска обала

Масовно стрељање у Новом Саду

Дана 23. јануара спроведена је већа група људи, жена и деце од санаторијума др Јаковљевића до краја трамвајске пруге, према санаторијуму др Узелца, и ту су убијани пуцњима из пушака и митраљеза.

Све ово гледали су морнари са брода Корона који је пловио између једне и друге обале.

Касарна XVI батаљона пограничних ловаца

Једна велика група људи доведена је 23. јануара из околних улица у двориште касарне, где су их војници све побили.

Док су лешеви лежали на земљи, један од официра се издрао војницима: „Склоните ове цркотине да их не гледам“. Кад су лешеви однесени, на дворишту је остало много крви и делова човечијег тела.

Штранд

Већи број Срба и Јевреја из свих делова града довожен је камионима или су под стражом, пешке, спроведени до пред сам улаз у новосадску плажу Штранд.

Масовна убиства на самој обали Дунава, поред Штранда, почела су 22. јануара у 4 сата ујутру и трајала су до 4 сата поподне. Жртве су падале у воду, а оне које су пале на обалу, војници су гурали под лед. Један посматрач са друге обале установио је да је убијано 15 особа на минут. У 4 сата дошао је официр и наредио да се преостали „заробљеници“ одведу у Спомен-дом.

Успенско гробље

На православно Успенско гробље Мађари су доводили становнике околних улица, већином Јевреје, и убијали их или на улазу у гробље или на самом гробљу.

Игралиште НАК-а

На игралишту НАК-а жртве су довођене из свих делова града и ту убијане 22. и 23. јануара.

Дана 24. јануара дошли су на игралиште радници градског поглаварства да уклоне трагове крвавог злочина.

Извршиоци

Шандор Кепиро, оптужен за учешће у Рацији

У извршењу страховитог погрома највише су се ангажовале војска и жандармерија, које су се распоредиле у граду већ у рано јутро 21. јануара 1942. Покољима су руководили штабови појединих скупина, смештени у појединим мађарским кућама. Судбина Срба и Јевреја зависила је тако не само од мађарске војске и жандармерије, него и од самих суседа Мађара, код којих је био штаб дотичне формације.

За спровођење „рације“ окупатор је изабрао најкрволочније људе. На пример, ђак жандармеријске школе у Сексарду, Кењереш Јанош је рекао: „Убио сам 20 људи из Шосбергерове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је причињавало задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камион“. Кад су наочиглед мајке војници убили њено петоро мушке деце (од 15-28 година), мајка је у страховитом болу плакала. Један од убица, гурајући је кундаком, издрао се на њу: „Не смеш плакати“. Дана 23. јануара 1942. у стан Јована Татовића ушли су један жандарм, један жандармеријски поручник и један војник. Жандарм је ухватио домаћина, а официр је прислонио на ухо жртве цев револвера и опалио.

Број жртава

Таблица која приказује жртве рације према полу, старости и националности (према књизи Звонимира Голубовића):

Место	Укупно	Мушкарци	Жене	Деца	Стари	Срби	Јевреји	Роми	Русини	Мађари	Руси
Бечеј	215	111	72	13	19	102	110	-	-	-	-
Вилово	64	44	6	8	6	64	-	-	-	-	-
Гардиновци	37	32	3	-	2	37	-	-	-	-	-
Госпођинци	85	47	19	15	4	73	10	-	2	-	-
Ђурђево	223	107	60	41	15	173	22	-	27	-	-
Жабаљ	666	355	141	101	69	614	28	23	-	1	-
Лок	47	46	-	-	1	46	-	-	-	1	-
Мошорин	205	94	41	44	26	170	-	34	-	1	-
Нови Сад	1.246	489	415	165	177	375	809	-	2	18	15
Србобран	3	3	-	-	-	2	2	-	-	-	-
Темерин	48	14	15	7	12	6	42	-	-	-	-
Тител	51	45	-	1	5	49	1	-	-	-	-
Чуруг	893	554	153	82	104	842	44	7	-	-	-
Шајкаш	26	24	2	-	-	25	1	-	-	-	-
Сва места	3.809	1.965	927	477	440	2.578	1.068	64	31	21	15

Одговорност за рацију

Ференц Фекетехалми-Цајднер, генерал-потпуковник мађарске војске, осуђен и погубљен

Рација је била резултат добро смишљене и дуго припремане акције, у којој су учествовали многи највиши војни и цивилни функционери Мађарске. Виновници овог злочина били су: начелник Мађарског краљевског генералштаба Ференц Сомбатхељи, министар унутрашњих послова Ференц Керестеш Фишер, министар народне одбране Карољ Барта, председник мађарске владе др Ласло Бардоши и регент и врховни командант свих оружаних снага Мађарске Миклош Хорти. Непосредни извршиоци планова мађарског државног врха били су: генерал-потпуковник Ференц Фекетехалми-Цајднер, врховни руководилац рације (и потписник наређења за рацију), пуковник Ласло Деак, руководилац рације у местима Шајкашке и Бечеју и пуковник Јожеф Граши, командант снага које су вршиле рацију у Новом Саду.

У одговорна лица спада и велики жупан у Новом Саду, др Петер Фернбах, који је затражио од војних власти да се упути казнена експедиција ради уништења комуниста у Шајкашкој, у ствари, ради „прочешљавања“ Срба и успут Јевреја. Захтев је упућен по савету Одбора деветорице. Поред свих напред регистрованих злочинаца, у овој крвавој и разбојничкој „рацији“ издавали су наређења или иначе узимали учешћа потпуковник Гунде Геза, потпуковник Петерди - командант 16 хатарвадаш батаљона, адвокат и јавни бележник др. Лех Тибор, председник новосадске општине витез Нађ Миклош, Пап Ђорђе.

Споменичка комеморација

Представници СПЦ на обележавању 70. годишњице масакра 2012.

У Новом Саду, на кеју који данас носи име "Кеј Жртава рације", на том месту подигнута је бронзана композиција „Породица“, висока четири метра, посвећена жртвама палим у рату од 1941. до 1945. године.

Почетком 1992. године споменик је употпуњен са још 78 бронзаних плоча које је израдио исти вајар. На четири плоче (три са текстом на српском и једна на хебрејском језику) исписане су основне информације о догађају, а на 66 плоча имена убијених личности.

Испод споменика се налазе плоче са текстовима на српском, мађарском, словачком и хебрејском језику. Реконструкција насилно уклоњених плоча је извршена 2004. године.

На Алмашком гробљу у Новом Саду, уз западну ограду је смештен спомен-крст који је првобитно био у граду, а који је поставила црквена општина.

Публикације

О новосадском покољу је написано неколико књига и организовано неколико јавних изложби у Новом Саду када су биле округле годишњице.

Новинар Александар Вељић је 2007. године објавио књигу Рација - заборављен геноцид у коме се на 665 страница налазе не само исповести преживелих и родбине жртава већ и низ занимљивих и деценијама дуго скриваних информација од јавности.

У фебруару 2015. године јавности је презентован играни филм Аврамов пас, у коме се говори о страдању Јевреја у Новом Саду за време новосадског погрома.

Види још

• Шандор Кепиро
• Споменик жртвама рације у Новом Саду

Литература

• Kasaš, Aleksandar (1996). Mađari u Vojvodini 1941-1946. Novi Sad: Filozofski Fakultet u Novom Sadu. 
• Голубовић, Звонимир (2004). Рација 1942. Нови Сад: Енциклопедија Новог Сада књига 23. 
• Звонимир Голубовић, Рација у Јужној Бачкој, 1942. године, Нови Сад, 1992.
• Документи из историје Југославије, Београд, 1996.
• Звонимир Голубовић, Рација 1942, Енциклопедија Новог Сада, књига 23, Нови Сад, 2004.
• Александар Вељић, Рација - Заборављен геноцид, Београд, 2007.
• Александар Вељић, Истина о Новосадској рацији, Сремска Каменица, 2010.
• Јован Радосављевић, Рација и логори у Бачкој за време Другог светског рата, Нови Сад, 2012.

Спољашње везе

• Под ознаком Ф-183: Пронађен документ који на нов начин осветљава трагичну новосадску рацију
• Шандор Кепиро оптужен за егзекуције
• „Кепиро оптужен за злочине над Србима („Курир“, 14. фебруар 2011)”. 
• У новосадској рацији 1942. породицу су ми убили на улици („Блиц“, 20. јул 2011)
• Злочини Новосадске рације не смеју бити заборављени („Политика“, 24. јануар 2012)
• Како сам преживео „Новосадску рацију“ - Иван Ивањи
• „Последњи ход до губилишта („НС репортер“, 15. јануар 2014)”. 
• Још ме прогоне сенке крвника („Вечерње новости“, 21. јануар 2015)
• „Мађарска рација у Новом Саду и Јужној Бачкој 1942. („Вечерње новости“, фељтон, јануар 2016)”.  Архивирано на сајту Wayback Machine (4. јануар 2016)