Википедија

Наша Нива

Наша Нива (блр. Наша Ніва, „Наше поље“) једна је од најстаријих белоруских недељних новина, основана 1906. године и поново успостављена 1991. године. „Наша Нива“ је постала културни симбол, због важности новина као издавача белоруске књижевности и као пионир новинарства белоруског језика; године пре Октобарске револуције често се називају „периодом Наше Ниве“.[1] [2] [3]

Наша Нива
Наша Нива
Типдруштвено-политички, књижевни, културни
Главни уредникЈахор Марцинович [be]
Оснивање1906.
Језикбелоруски (Тарашкијевица пре 2008)
ЗемљаБелорусија
Тиражпреко 6 000
Веб-сајтnashaniva.by

У периоду између 1906. и 1915. новине су излазиле недељно. Од 1991. до 1995. године појављивале су се једном месечно, враћајући се на недељне публикације 1996. године, а затим сваке две недеље у годинама 1997–1999. 1999. лист је поново постао недељник.[4] [5]

„Наша Нива“ Online основана је 1997. Од 2017. године постала је најчешће посећени вебсајт на белоруском језику.[6]

Према процени Медија IQ, „Наша Нива“ је слободна од државне пропаганде и задржава једну од највиших оцена у новинарској етици међу белоруским медијима.[7] [8] Будући да су били у отвореној опозицији режиму Александра Лукашенка, влада је много пута провалила, добили су огромне новчане казне и изузети из државне продаје. Уреднике и новинаре су хапсили, испитивали и тукли полиција и службеници КГБ-а.[9]

Од 2020. главни уредник је Јахор Марцинович, који је наследио Андреја Динка.[10] [11]

Историја

уреди
 
Логотип „Наша Нива“ почетком 20. века (написан белоруском латиницом)
 
Уредништво након полицијске потраге, 2010

1906–1915

уреди

"Наша Нива" је инспирисана "Искром", политичким новинама, које је уређивала РСДЛП (Руска социјалдемократска радничка партија) од 1901. На конференцији БСА (Белоруска социјалистичка партија) у јуну 1906. белоруски новинар Антон Луцкевич објавио је своју намеру да направи партијске новине. Суоснивачи су били његов брат Иван и Алаксандар Уласав, земљопоседник са имања Михаука код Минска, који је дуго година био издавач и уредник новина.[12] Назив публикације преузет је из песме Јанка Лучине „Роднай старонцы“ („Отаџбини“).[13] Прво издање објављено је 23. новембра 1906,[14] под уредништвом титуларног саветника Зигмунда Волског.[15] Од петог броја од 8. децембра 1906, главни уредник био је Александар Власов.[16]

У прве три године новине су објавиле 960 извештаја из 489 области, 246 песама 61 аутора и 91 чланак 36 специјалних извештача. Само је 1910. „Наша Нива“ објавила 666 разних преписки од 427 људи.[1] „Наша Нива“ је покривала широк спектар политичких, економских и културних питања. Свако издање је обухватало следеће одељке: владине акције, политички преглед, живот на селу, живот града, фељтони, најновија књижевна дела на белоруском језику, преписка, вести из Русије и Литваније, сажетак књига, белешке о историји, белешке о пољопривреди, примењена механика, лични огласи.[17] [18]

Новине су као главни задатак виделе консолидацију белоруске политичке нације. То је такође био - као што је примећено у то време - први извор информација који је био слободан од мешања владе. Уредништво се такође трудило да очува и промовише белоруску културу. Национално цивилно друштво окупило се око новина; бројне пољопривредне иницијативе, омладинске групе и издавачке куће користиле су га као глас за промоцију својих активности. 1911. тираж му је био око 3000. До октобра 1912. новине су се штампале и ћирилицом и латиницом. Од 43. броја од 24. октобра 1912. публикација је у потпуности прешла на ћирилицу.[19] Претплата на годину дана коштала је 5 рубаља, цена једног издања била је 5 копејки.[1] [15]

Одбрана националних интереса новина изазивала је нападе руске цензуре током свог постојања. Чак је и дискусија о аграрним темама организована 1907. године, укључујући чланак под насловом „Питање земље на Новом Зеланду“, утврђена као „побуна“ и „непоштовање владе“. Уреднику Алаксандару Уласаву суђено је и затворен је. У неколико наврата је заплењен читаво одређено издање и уредници су били приморани да плаћају казне.[20] [21]

Уредништво

уреди
 
Уредништво, 1907

Претплатници и дописници новина постали су централне личности националног политичког и интелектуалног живота, нпр. Цишка Хартни (псеудоним Змициер Жилунович), један од првих лидера Белоруске Совјетске Социјалистичке Републике, или Бранислав Тарашкиевич, политички лидер у западној Белорусији и аутор прве штампане граматике белоруског језика.[22]

Једна од главних личности иза формулисања политичких циљева новина био је Иван Луцкевич из Минска, оснивач чувеног белоруског музеја у Вилњусу и спонзор бројних политичких и културних пројеката. Заједно с њим радио је његов брат Антон Луцкевич, чије су идеје биле пресудне у формирању програма Белоруске социјалистичке партије (Храмада). На крају је постао премијер Белоруске народне републике. Вацлав Ластовски, још један будући премијер Белоруске народне републике, постао је секретар новина 1909. године, а у годинама 1912—1913. деловао је као његов фактички уредник. Био је задужен за историјску агенду, која је била једна од главних тема у Нашој Ниви.[1] Јанка Купала, познати песник, постао је уредник листа у марту 1914. Уредништво је било смештено у улици Виленска бр. 14.[23] Купала је наставио да ради на овој функцији све до јесени 1915. године када су Немци окупирали Виљнус и нормалан живот у Белорусији је прекинут.[24] [3] [16]

Почетком 1909. године у уредништву је било шест стално запослених - браћа Луцкевич, Алаксандар Уласав, Вацлав Ластовски, Јанка Купала и Јадвихин Ш.[25] У лето 1909. године придружио им се Сиархиеј Палујан. Међутим, група је била подељена на два дела. Браћа Луцкевич и Уласав били су такозвани „Горњи дом парламента“, користили су одвојену собу и са другима комуницирали белешкама које су остављане кроз прорез испод врата. „Горњи парламент“ настојао је да публикација остане жива и прима хонораре, док је „доња комора“ обављала све свакодневне задатке. Њихови чланци објављивани су под псеудонимима, вето „Горњег дома“ могао би поништити све њихове одлуке. Напети односи међу сарадницима вероватно су главни разлог самоубиства Сиархиеја Палујана 1910. године.[26] Према архивима, 1909. године новине су имале претплатнике чак у Прагу, Паризу, Лавову и САД.[27]

Антон Луцкевич, Алаксандар Уласав, Бранислав Тарашкиевич,[28] Змициер Зилунович и Вацлав Ластовски су сви жртве совјетске репресије 1930-их.[29]

Белоруски језик

уреди
 
Прво издање новина, 1906

Према неким истраживањима, почетком 20. века белоруски језик углавном је користило сељаштво, а интелигенција и виши слојеви су га занемаривали.[30] „Наша Нива“ је увела стандарде употребе у белоруски књижевни језик. Била је активно укључена и у стварање класичне белоруске књижевности и у еволуцију идеје белоруске државности.[31] Једна од карактеристика новина био је снажан интерактивни однос који су изградили са читаоцима. Било је више од три хиљаде сталних и привремених дописника који су уреднику достављали информације. Велики број сарадника из различитих региона Белорусије био је укључен у објављивање новинарских дела и књижевних дела. Ово је пружило јединствену прилику за поновно успостављање књижевног језика успостављањем норми употребе које су биле најраспрострањеније у целој земљи у целини. Новине су тиме имале непроцењиву улогу у поправљању правописа, граматике и образаца изградње речи савременог белоруског језика. Јакуб Колас, класик белоруске књижевности, био је активни сарадник „Наше Ниве“.[32] Такође је „Наша Нива“ открила дела Максима Богдановича и Змитрока Биадуле. У њој су објављени списи многих истакнутих интелектуалних личности, укључујући Јанка Купалу, Антона Чукевича, Максима Богдановича[33] и Вацлава Ластовског.[2] [1]

Наша Нива схватила је непопуларност белоруског језика међу сеоским становништвом. Као главни корак ка побољшању овог питања, промовисала је образовање на белоруском језику и залагала се за право људи да користе матерњи језик у школама и цркви.[21]

У издањима од 1906. до 1912. истовремено су коришћени и ћирилица и латиница (са поднасловом: Штампа се недељно руским и пољским словима (на латиничном писму: Wychodzić szto tydzień ruskimi i polskimi literami)).

Издаваштво

уреди

Новине су постале средиште интелектуалног живота, деловале су као жариште независних културних и друштвених пројеката. Од 1907. уредништво се бави издавањем књига.[34] „Наша Нива“ је вршила координациону функцију издавачког центра. Посебно су били популарни годишњи белоруски календари, алманаси у којима су читаоци могли пронаћи не само уобичајене врсте свакодневних информација, већ и књижевна дела.[35] Издавачки центар такође је објављивао књиге, оригиналне и у преводу. Сатирични часопис „Крапива“ (Коприве) објављен је у Вилњусу 1912. године, а пољопривредно одељење „Наша Нива“ прерасло је у независни часопис „Sacha“ (дрвени плуг) који је излазио у Минску од краја 1913. године. [36]

Под покровитељством новина, један од оснивача „Наше Ниве“ Иван Луцкевич почео је да сакупља предмете за будући белоруски национални музеј. Већина тога тренутно се чува у Националном историјском музеју Литваније.[37] Особље новина помогло је Ихнату Бујницком да формира прву белоруску позоришну компанију.[2] Више од милион примерака новина објављено је између 1906-1915.[27] Обим посла који је постигла „Наша Нива“ омогућио је историчарима и истраживачима културе да белоруску културу с почетка 20. века дефинишу као „период наше Ниве“ када се позивају на квантитативне и квалитативне промене у развоју савремене културе и друштва.[38]

Први светски рат

уреди

1914. Наша Нива више није могла да критикује владу која је ратовала, јер се такво противљење могло схватити као нелојалност држави. Новине су објављивале чланке и извештаје о патриотским поступцима обичних Белоруса, али њихов уреднички став није показивао никакву подршку руској војсци. Руска војска је описана туђа као и немачка.[39]

Избијањем рата обим Наше Ниве је преполовљен. Од јесени 1914. празна места појављивала су се на њеним страницама, а остављала их је државна цензура. Последњи број објављен је лета 1915. године када је већина особља била позвана у активну војну службу.[40]

Покушај препорода 1920

уреди

Први покушај оживљавања новина предузео је Максим Харецки у Вилњусу 1920. године.[41] Прво издање оживљене Наше Ниве, која се сада описује као друштвено-политички и књижевни дневни лист, излази 28. октобра 1920. године, убрзо након почетак побуне Желиговског. Од четвртог броја главни уредник био је Вјачаслав Знамијаровски. У децембру 1920. новине су поново забрањене, овог пута пољском војном цензуром.[42] [43]

1991. Препород у Вилњусу

уреди

Распад Совјетског Савеза и брзи раст покрета за независност у Белорусији омогућили су поновно успостављање новина. Објављивање Наше Ниве је спровео новинар Сиархиеј Дубавијец у Виљнусу у мају 1991.[44] [45] [46]

Оживљене новине заузеле су посебно место међу осталим белоруским часописима. „Наша Нива“ је напустила „одбрамбену стратегију“ и самонаметнуту изолацију својствену већини белоруских медија совјетског доба. Новине су отвориле своје странице за расправе о универзалним темама и објавиле бројне преводе стране литературе. У раду се посебно разговарало о две теме: наслеђе Велике кнежевине Литваније и могући модел односа Белорусије и других народа у региону. 2000. Сиархиеј Дубавијец дао је оставку, Андреј Динко је постао нови главни уредник.[47]

1996. године редакција новина преселила се у Минск, Белорусија. Теме које покрива „Наша Нива“ прешле су са књижевности и културе на политичка и социјална питања. 1999. новине су поново постале недељник.[4] 2002. обим се повећавао са 12 на 16 страница недељно, а 2005. на 24. На свом врхунцу тираж је достигао 8.000. После притиска државе и ускраћивања приступа националном систему дистрибуције штампе, „Наша Нива“ је прешла у џепни формат и повећала број страница на 48. Тираж се смањио на 2.200 примерака.[5]

2006. године „Наша Нива“ је одлучила да прошири своју онлајн верзију, Андреј Скурко је водио веб одељење, а Андреј Динко је постао нови шеф новинског издања.[48] Деведесетих је започео рад на издавању факсимилног издања издања новина које су излазиле између 1906. и 1915. године.[6] У исто време прикупљен је материјал за састављање речника језика који се користио у тим раним годинама „Наше Ниве“.[29]

Притисак државе

уреди

Од 1995. године, а посебно током 2000-их, „Наша Нива“ се суочила са притиском ауторитарног режима Александра Лукашенка. Лист је био прогоњен због употребе традиционалне белоруске ортографије (Тарашкијевица). Године 1998. новине су победиле на суђењу и добиле дозволу да наставе да користе класични правопис. „Наша Нива“ користила је класични правопис до 2008. године; затим се пребацила на правопис који се учи у школама како би се „побољшала комуникација између интелектуалаца и јавности“.[49]

Власти су 2005. године забраниле дистрибуцију новина путем белоруског поштанског система и званичне дистрибутивне агенције која је достављала новине трговинама и киосцима. Тираж је опао са 3500 на 2000 примерака.[24] 2006. године публикација је добила четири званична упозорења због ненавођења легалне адресе. У ствари, четири различита закупца раскинула су уговоре са уредништвом без икаквог обавештења или објашњења чим је „Наша Нива“ обавестила Министарство информисања о њиховим договорима.[50]

Између 2006. и 2008. новине су морали да дистрибуирају волонтери. Из тог разлога су новине прешле на формат А4, па их је било лакше ставити у торбе и коверте.[51] [52]

„Нашој Ниви“ је у више наврата суђено и новчано су кажњаване, а КГБ је претресао и канцеларије новина и лично новинаре.[53] [54] 2006. године главни уредник новина Андреј Динко ухапшен је и провео је 10 дана у затвору.[55] [56] После његовог хапшења власти Минска издале су званично саопштење да је дистрибуција "Наше Ниве" у граду „била непримерена“.[57] 29. априла 2006. године 300 активиста организовало је скуп подршке "Нашој Ниви" на тргу Октјабрскаја, ухапшено је 10 људи.[58] [59] [60] У марту 2008. полиција је напала и ухапсила новинаре Сиамион Печанка и Андреја Лианкевича, док су извештавали са скупа у Минску. Печанко је оптужен за организацију скупа и добио је 15 дана затвора.[9]

2008. године белоруска влада је кренула ка либерализацији медија, пратећи захтеве Европске уније.[61] Крајем 2008. „Нашој Ниви“ и „Народној Вољи“ било је дозвољено да се врате у државну претплату и малопродају путем киоска. Убрзо је „Наша Нива“ прешла на штампу у боји, њен тираж је порастао на 6000.[24] Међутим, већ 2010. влада је запленила и уништила готово половину јулског тиража. Цензурисано издање имало је чланак о документарном филму руске НТВ „Кум“ о Александру Лукашенку, који се сматрао „пропагандним штрајком“ против белоруског председника.[62] У децембру 2010. године КГБ је претражио уредништво, одузета је сва канцеларијска опрема. Претреси су обављени и у стану Андреја Скурка.[63]

2010-е

уреди

До 2010. године веб-портал "Наша Нива" постао је најпопуларнији интернет ресурс на белоруском језику. Према статистикама које је израдила Google аналитика, у 2017. месечни посетиоци су премашили 600.000, прегледано је више од 7.000.000 страница. Отприлике 84% посета било је из Белорусије, 49% из Минска.[4]

2011. године, Жмициер Панкавиец именован је за уредника недељног издања у новинама. „Наша Нива“ је имала тираж око 8000,[64] 50% је дистрибуирано претплатом.[65] 11. априла 2011. године, терористичко бомбардовање догодило се у подземној железници у Минску. „Наша Нива“ је извештавала о догађајима и последицама. Касније је Министарство информисања оптужило публикацију за лажне изјаве. Претресали су уредништво, приватне станове особља, новинари су испитивани у главном тужилаштву и белоруској служби безбедности, познатој као КГБ.[54] „Наша Нива“ је писала да је једна од жртава остала у станици до касних вечерњих сати, власти су сматрале да су те информације лажне и компромитујуће.[66] 27. априла 2011. године, Министарство информисања покренуло је правни поступак за затварање новина „Наша нива“ и Народне воље. Међународниа утицај приморава власти да затворе случајеве почетком јуна. Министарство је покренуло тужбе за административне прекршаје против новина, обе истраге су завршене новчаном казном у износу од 14 милиона белоруских рубаља.[67] Према заменику директора БАЈ (Белоруско удружење новинара) Андреју Бастуниецу, ситуација са слободом говора и медија у Белорусији од 2012. године стагнирала је на врло ниском нивоу.[68]

Андреју Динку је 2012. године забрањено путовање у иностранство, тек након шест формалних жалби властима искључен је са црне листе.[69]

2017. „Наша Нива“ постала је трећа међу најпопуларнијим медијима у Белорусији и покренула веб пројекат „Наша Нина“ за женску публику (наслов је заснован на игри речи - Нина је женско име).[70] 1. марта 2017. главни уредник Андреј Скурко дао је оставку, а његов положај заузео је Јахор Марцинович. Скурко је остао заменик главног уредника.[71] До 2018. године у уредништву је било 12 новинара. "Наша Нива" на папиру излазила је месечно у 3000 примерака. Цена једног листа износила је 2,5 белоруске рубље.[72]

Online новине

уреди

Дана 11. маја 2016. године, уредништво је најавило да ће се „Наша Нива“ концентрисати на Интернет верзију, док ће се она папирна издавати месечно.[4] Међутим, прикупљање средстава за подршку новинском издању није успело. Дана 6. јуна 2018. године, уредништво је најавило затварање новина и потпун пренос на мрежу.[73] Према статистикама „Наше Ниве“, у мају 2018. године њен веб портал посетило је 475 000 јединствених корисника, прочитано је 7,1 милион страница.[51] Публику су углавном чинили људи старости 25-35 година, 60% посетилаца су мушкарци.[72]

У фебруару 2018. веб страницу су напали ботови,[74] у марту 2019. налози друштвених медија „Наша Нива“ нападнути су са белоруске ИП адресе.[75] У јуну 2020. године „Наша Нива“ је изгубила име домена због кашњења у плаћању. Према државном закону, неплаћени домени иду на аукцију следећег дана по истеку исплате.[76] Новине су наставиле са радом на веб адреси Nashaniva.by. Оригинални домен је враћен 30. јуна 2020.[77] [78]

Као и многе друге веб странице независних медија, налог је угашен 8. августа 2020. године, када су се одржавали председнички избори у Белорусији.[79] [80] Током анти-Лукашенкових нереда у Минску, полиција је устрелила новинарку "Наше Ниве" Наталу Лубниеускају.[81] Јахор Марцинович ухапшен је 11. августа на повратку кући са протестног скупа у Минску. [10]

Галерија

уреди
 
1906 №2
 
1907 №23
 
1908 №21
 
1909 №11
 
1909 №12
 
1909 №40
 
1909 №6&7

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д Belozorovich 2018, стр. 11.
  2. ^ а б в Labintzev & Shavinskaya 2017, стр. 509.
  3. ^ а б Unuchak 2017, стр. 51-56.
  4. ^ а б в г „Новый этап: газета "Наша Нива" будет выходить раз в месяц” (на језику: руски). Nasha Niva. 2016-05-11. Архивирано из оригинала 2020-08-02. г. Приступљено 2020-08-08. 
  5. ^ а б „Сегодняшний номер еженедельника "Наша Нива" — последний” [Last Issue of "Nasha Niva"] (на језику: руски). Camarade Online. 2016-05-11. Архивирано из оригинала 08. 05. 2021. г. Приступљено 2020-08-08. 
  6. ^ а б „История "Нашей Нивы" c 1906 года до наших дней” [History of Nasha Niva Since 1906 to Our Days] (на језику: руски). Nasha Niva. 2017-08-18. Приступљено 2020-08-08. 
  7. ^ „"Самый сложный в истории независимой Беларуси год". Как беларусские СМИ нарушали стандарты в июне” [The Most Difficult Year in History of Independent Belarus. How Belarusian Press Violated Journalism Standards in June] (на језику: руски). Media IQ. 2020-07-17. Архивирано из оригинала 27. 07. 2020. г. Приступљено 2020-08-04. 
  8. ^ „Лидер по пропаганде в мае — "СБ. Беларусь сегодня"” [Belarus Today Leads in State Propaganda in May] (на језику: руски). Media IQ. 2019-06-28. Архивирано из оригинала 03. 10. 2020. г. Приступљено 2020-08-04. 
  9. ^ а б „Authorities crack down on independent journalists” (на језику: енглески). Committee to Protect Journalists. 2008-03-27. Приступљено 2020-08-08. 
  10. ^ а б „Минская милиция задержала главреда газеты "Наша нива"” [Minsk Police Detains "Nasha Niva" Editor Martinovich] (на језику: руски). Interfax. 2020-08-11. Приступљено 2020-08-08. 
  11. ^ „Главред газеты "Наша нива" задержан после освещения акций протеста в Минске”. Газета.Ru (на језику: руски). Приступљено 2020-09-05. 
  12. ^ „10 фактаў пра першага рэдактара "Нашай Нівы" і донжуана Аляксандра Ўласава” [10 facts from Life of Alexander Vlasov] (на језику: руски). Radio Freedom. 2019-08-28. Приступљено 2020-08-04. 
  13. ^ Unuchak 2011, стр. 172-173.
  14. ^ „Исполнилось 100 лет со дня выхода газеты "Наша доля"” [100 Anniversary of "Nasha Dolya" Newspaper] (на језику: руски). Naviny.by. 2006-09-14. Архивирано из оригинала 27. 11. 2020. г. Приступљено 2020-08-08. 
  15. ^ а б „"Дата генератор": 23 ноября 1906 — начало издания газеты "Наша Ніва"” (на језику: руски). 23 November 1906 — Launch of "Nasha Niva". 2019-11-23. Приступљено 2020-08-02. 
  16. ^ а б Dovnar 2009, стр. 203.
  17. ^ Unuchak 2011, стр. 175.
  18. ^ Sorkina 2014, стр. 46.
  19. ^ Dovnar 2009, стр. 206.
  20. ^ Tsumareva 2012, стр. 46.
  21. ^ а б Volzhenkov 2009, стр. 34.
  22. ^ „Дмитрий Жилунович. Товарищ песняр” [Zmicier Zhylunovich. Tovarisch Pesnyar] (на језику: руски). Zvyazda. 2018-11-14. Приступљено 2020-08-08. 
  23. ^ „В Вильнюсе открыта новая мемориальная доска Янке Купале” [Janka Kupala Memorial Plate Unveiled in Vilnius] (на језику: руски). BelTA. 2013-01-27. Приступљено 2020-08-04. 
  24. ^ а б в „У независимой прессы Беларуси растут тиражи и надежды” [Circulations and Hopes Raise among Belarusian Independent Media] (на језику: руски). Deutsche Welle. 2009-01-13. Приступљено 2020-07-24. 
  25. ^ „ДОСЬЕ: К 150-летию со дня рождения Ядвигина Ш.” [Profile: 150 Anniversary of Yadvigin Sh.] (на језику: руски). belTA. 2019-01-04. Приступљено 2020-08-08. 
  26. ^ Lougovtsova 2015, стр. 65-68.
  27. ^ а б Sorkina 2014, стр. 47.
  28. ^ „125 лет назад родился Бронислав Тарашкевич. Жизнь и смерть гения” [Bronislav Tarashkevich 125 Anniversary] (на језику: руски). Belsat. 2017-01-20. Приступљено 2020-08-08. 
  29. ^ а б „В Вильнюсе проходит выставка, посвящённая юбилею руководителя правительства Беларуси” [Vilnius: Exhibition in Honour of First Belarusian Premier] (на језику: руски). DELFI. 2018-10-11. Приступљено 2020-08-08. 
  30. ^ Gronsky 2006, стр. 175-180.
  31. ^ Samusevich 2006, стр. 44–45.
  32. ^ „К 125-летию со дня рождения Якуба Коласа (1882-1956)” [125 Anniversary of Jakub Kołas (1882-1956)] (на језику: руски). The National Library of Belarus. Архивирано из оригинала 16. 01. 2012. г. Приступљено 2020-08-04. 
  33. ^ „Максим Богданович был анархистом и почти что "террористом". Интересные факты о поэте в день его 125-летия” [Maksim Bahdanovič was an Anarchist and almost ‘Terrorist’: Interesting Facts on Poet at his 125 Anniversary] (на језику: руски). BelSat. 2016-12-09. Архивирано из оригинала 08. 05. 2021. г. Приступљено 2020-08-04. 
  34. ^ Alexandrovich 1967, стр. 218.
  35. ^ Trachuck 2016, стр. 142-143.
  36. ^ Motulsky 2012, стр. 43.
  37. ^ „Сделал Купалу классиком, тайно вернул Статут ВКЛ и заставил провозгласить независимость БНР” [Made Kupala a Classic, Secretly Returned Statutes of Lithuania and Proclaimed Belarus Independence] (на језику: руски). Komsomolskaya Pravda. 2019-09-06. Приступљено 2020-08-08. 
  38. ^ Morozova, Sosno & Panov 2011, стр. 147-150.
  39. ^ Gronsky 2014, стр. 189-192.
  40. ^ Gronsky 2014, стр. 192.
  41. ^ Laminskaya 2009, стр. 56-57.
  42. ^ Lis 1999.
  43. ^ „Обнаруженные в Шутовичах картины оказались культурными ценностями. Их авторы — Сергиевич и Знамеровский” [The Discovered Paintings Turned Out to Be Cultural Heritage, Created by Sergievich and Znamerovsky] (на језику: руски). Nasha Niva. 2017-02-06. Архивирано из оригинала 2020-07-28. г. Приступљено 2020-08-08. 
  44. ^ „Газете "Наша Нива" сегодня исполнилось 105 лет” [Nasha Niva Turns 105] (на језику: руски). EuroRadio. 2011-11-23. Приступљено 2020-08-08. 
  45. ^ „Вышел последний номер еженедельника "Наша Нива"” [The Last Paper Issue of Nasha Niva] (на језику: руски). EuroRadio. 2016-05-11. Приступљено 2020-08-08. 
  46. ^ „Адлюстраваньне аблокаў” (на језику: белоруски). Nasha Niva. 1998-06-01. Архивирано из оригинала 2020-07-22. г. Приступљено 2020-08-08. 
  47. ^ „22 сентября — Акудович и Дубовец на "Коле"” (на језику: руски). Mspring.online 2019. 2016-09-19. Архивирано из оригинала 29. 11. 2020. г. Приступљено 2020-08-08. 
  48. ^ „Новым главным редактором "Нашай нівы" стал Андрей Скурко” [Andrew Skurko to Become ‘Nasha Niva’ Chief Editor] (на језику: руски). Naviny.by. 2006-11-24. Архивирано из оригинала 2020-07-05. г. Приступљено 2020-08-08. 
  49. ^ „"Наша нива" стала цветной и отказалась от "тарашкевицы"” ["Nasha Niva" Refuses Taraškievica and Starts Publishing in Colour] (на језику: руски). EuroRadio. 2008-12-04. Приступљено 2020-08-08. 
  50. ^ „Исполнилось 100 лет со дня выхода первого номера газеты "Наша Ніва"” [100 Anniversary of "Nasha Niva" Newspaper] (на језику: руски). Naviny.by. 2006-11-23. Архивирано из оригинала 27. 11. 2020. г. Приступљено 2020-08-08. 
  51. ^ а б „"Нам удалось всё": "Наша Нива" полностью переходит в интернет” [‘We’ve Achieved Everything’: "Nasha Niva" Goes Web Only]. Nasha Niva (на језику: руски). 2018-06-06. Приступљено 2020-08-04. 
  52. ^ „В Минске торжественно отметили 100-летие газеты "Наша ніва"” [Celebration of "Nasha Niva" 100 Anniversary] (на језику: руски). Belarus Partisan. 2006-11-24. Архивирано из оригинала 2020-07-22. г. Приступљено 2020-08-08. 
  53. ^ „Непридворных журналистов вызвали в КГБ Беларуси” [Independent Journalists Questioned by Belarusian KGB] (на језику: руски). Deutsche Welle. 2011-04-01. Приступљено 2020-08-04. 
  54. ^ а б Civil Society Forum 2011, стр. 56.
  55. ^ „Выборы президента республики Беларусь: результаты независимого наблюдения” [Belarus Presidential Elections: Independent Monitoring Results] (на језику: руски). Belarusian Helsinki Committee. 2006. Приступљено 2020-08-08. 
  56. ^ Belyatsky & Labkovich 2006, стр. 52.
  57. ^ „Власти Минска закрывают старейшее издание Белоруссии накануне его столетия” [Minsk Authorities Ban Oldest Belarusian Newspaper On the Eve of Anniversary] (на језику: руски). Radio Freedom. 2006-04-18. Приступљено 2020-08-08. 
  58. ^ „В Минске задержаны участники акции в защиту газеты” (на језику: руски). Radio Freedom. 2006-04-29. Архивирано из оригинала 2020-08-08. г. Приступљено 2020-08-08. 
  59. ^ „В Минске задержаны участники акции в защиту оппозиционной газеты "Наша нива"” (на језику: руски). Obzor City. 2006-04-29. Архивирано из оригинала 2020-07-09. г. Приступљено 2020-08-08. 
  60. ^ „В Минске задержаны участники акции в защиту оппозиционной газеты "Наша нива"” (на језику: руски). Newsru. 2006-04-29. Приступљено 2020-08-08. 
  61. ^ „Как борется за выживание независимая белорусская пресса” [How Independent Press in Belarus Fights for Survival] (на језику: руски). Deutsche Welle. 2011-07-18. Приступљено 2020-08-04. 
  62. ^ „Давление на независимые СМИ остается актуальной для Беларуси проблемой” [Independent Press in Belarus Still Under Pressure] (на језику: руски). Deutsche Welle. 2010-07-13. Приступљено 2020-08-04. 
  63. ^ „"Под обыски может подпасть вся страна"…” [the Whole Country Can Be Searched...] (на језику: руски). Naviny.by. 2010-12-29. Архивирано из оригинала 2020-06-11. г. Приступљено 2020-08-08. 
  64. ^ Nesterenko 2011, стр. 161.
  65. ^ „Скурко: бренд "Нашай Нівы" старше бренда мининформа” [Nasha Niva Brand is Older than Ministry of Information Itself] (на језику: руски). Telegraph.by. 2011-04-27. Архивирано из оригинала 08. 05. 2021. г. Приступљено 2020-08-04. 
  66. ^ „Two newspapers threatened with closure in Belarus” (на језику: енглески). Committee to Protect Journalists. 2011-04-29. Приступљено 2020-07-10. 
  67. ^ BAJ Report 2012, стр. 4-5.
  68. ^ „Беларусь: независимые СМИ под давлением” [Belarus:Independent Media under Pressure] (на језику: руски). Deutsche Welle. 2012-05-03. Приступљено 2020-08-04. 
  69. ^ „Андрея Дынько исключили из списка невыездных” [Andrej Dyńko Excluded from Travel Ban List] (на језику: руски). Committee for International Monitoring of the Human Rights Situation in Belarus. 2012-09-22. Архивирано из оригинала 12. 05. 2021. г. Приступљено 2020-08-08. 
  70. ^ „Известные медийщики подводят итоги года: The Village, "нативка", преследование "Белсата" и многое другое” [Media Professionals on Year Ending] (на језику: руски). BAJ. 2017-12-28. Архивирано из оригинала 08. 05. 2021. г. Приступљено 2020-08-02. 
  71. ^ „В "Нашей Ниве" сменился редактор” [New Chief Editor in Nasha Niva] (на језику: руски). Nasha Niva. 2017-02-28. Архивирано из оригинала 2017-02-28. г. Приступљено 2020-08-08. 
  72. ^ а б „Будущие интернет-журналисты посетили редакцию газеты "Наша Нiва"” (на језику: руски). Websmi.by. 2018-01-11. Приступљено 2020-08-08. 
  73. ^ „Старейшая белорусская газета "Наша Ніва" больше не будет выходить на бумаге” [Oldest Belarusian newspaper ‘Nasha Niva’ Cease Paper Runs] (на језику: руски). BAJ. 2018-06-06. Архивирано из оригинала 08. 05. 2021. г. Приступљено 2020-08-02. 
  74. ^ „Freedom on the Net 2018 - Belarus” (на језику: руски). RefWorld. 2018-11-01. Приступљено 2020-08-08. 
  75. ^ „Belarus” (на језику: енглески). Freedom house. Приступљено 2020-08-08. 
  76. ^ „Издание "Наша Нива" объявило о переезде на новый адрес и пояснило, почему потеряло старый домен” ["Nasha Niva" Newspaper Announces Transfer to New Domain] (на језику: руски). BAJ. Архивирано из оригинала 08. 05. 2021. г. Приступљено 2020-08-02. 
  77. ^ „"Наша ніва" вернула себе домен nn.by” ["Nasha Niva" Gets Back Its Domain] (на језику: руски). Reform. 2020-06-30. Приступљено 2020-08-02. 
  78. ^ „Независимая газета "Наша Ніва" в Беларуси вернула свой пропавший домен. Теперь официально” [Independent Newspaper Officially Returns to NN.by] (на језику: руски). Digital Report. 2020-06-29. Приступљено 2020-08-02. 
  79. ^ „Belarus Experiencing Internet Problems For Second Day In Row” (на језику: енглески). Charter97. 2020-08-10. Приступљено 2020-08-08. 
  80. ^ Maxim Edwards (2020-08-10). „Belarus shuts down internet as thousands protest election results” (на језику: руски). Global Voices. Приступљено 2020-08-08. 
  81. ^ „Amid an election and an uprising, Belarus cracks down on protesters and journalists” (на језику: руски). The Media Today. 2020-08-11. Приступљено 2020-08-08. 

 

Извори

уреди

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Наша_Нива&oldid=28493389”