Вилњус

главни град Литваније

Вилњус (литв. Vilnius, пољ. Wilno, блр. Вільня, рус. Вильнюс) је престоница и највећи град Литваније.[1] То је и други по величини град у Балтичким земљама. Вилњус чини истоимену општину у оквиру Вилњуског округа, који чини шире градско подручје, које са градом има око 800 хиљада становника.[2]

Вилњус
лит. Vilnius
Вилњус
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Литванија
ОкругВилњус округ
Основан1323.
Становништво
Становништво
 — 539.939
 — густина1.346,48 ст./km2
Географске карактеристике
Координате54° 41′ 00″ С; 25° 17′ 00″ И / 54.683333° С; 25.283333° И / 54.683333; 25.283333
Површина401 km2
Вилњус на карти Литваније
Вилњус
Вилњус
Вилњус на карти Литваније
Остали подаци
ГрадоначелникРемидијус Шимашијус
Поштански број01001
Позивни број5
Веб-сајт
vilnius.lt

Стари део града Вилњуса, једно од највећих очуваних градских језгара у источној Европи, је данас на списку светске баштине УНЕСКОа.

Одлуком Европског парламента Вилњус и Линц су проглашени културним престоницама Европе за 2009. године, што су успешно и остварили.

Овде постоји ФК Жалгирис.

Географија

уреди
 
Мост преко реке Нерис (Вилија) при току кроз град

Вилњус се налази у југоисточној Литванији, на свега 20 km од белоруске границе. Од Балтичког мора на западу земље град је удаљен око 320 km. Други по град у Литванији, Каунас, налази се на 102 km западно од Вилњуса.

Вилњус се налази у западном делу простране Источноевропске низије. Град је смештен на 112 м надморске висине, у долини реке Нерис. Подручје града је благо заталасано. Градско управно подручје заузима данас 402 km². Град Вилњус се образовао на месту ушћа реке Вилње у значајнију реку Нерис. Река меандрира кроз град. На подручју градске управе налази и низ малих језера ледничког порекла, око којих су данас смештени градски паркови.

Клима

уреди

Клима области Вилњуса је умерено континентална.[3]

Клима Виљнуса (1991–2020 нормале, сунчаност 1961–1990, екстреми 1777–садашњост)
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 12,3
(54,1)
14,4
(57,9)
19,8
(67,6)
29,0
(84,2)
31,8
(89,2)
34,2
(93,6)
36,4
(97,5)
34,9
(94,8)
33,1
(91,6)
24,5
(76,1)
15,5
(59,9)
10,5
(50,9)
36,4
(97,5)
Средњи максимум, °C (°F) 4,9
(40,8)
5,7
(42,3)
13,1
(55,6)
22,4
(72,3)
26,7
(80,1)
28,8
(83,8)
30,8
(87,4)
30,3
(86,5)
25,4
(77,7)
18,3
(64,9)
11,1
(52)
6,1
(43)
32,1
(89,8)
Максимум, °C (°F) −1,7
(28,9)
−0,5
(31,1)
4,4
(39,9)
12,6
(54,7)
18,4
(65,1)
21,7
(71,1)
23,8
(74,8)
23,1
(73,6)
17,4
(63,3)
10,2
(50,4)
3,7
(38,7)
−0,3
(31,5)
11,2
(52,2)
Просек, °C (°F) −3,9
(25)
−3,1
(26,4)
0,9
(33,6)
7,6
(45,7)
13,0
(55,4)
16,4
(61,5)
18,7
(65,7)
17,9
(64,2)
13,0
(55,4)
7,0
(44,6)
1,8
(35,2)
−2,2
(28)
7,3
(45,1)
Минимум, °C (°F) −5,9
(21,4)
−5,6
(21,9)
−2,7
(27,1)
2,6
(36,7)
7,5
(45,5)
11,1
(52)
13,6
(56,5)
12,7
(54,9)
8,5
(47,3)
3,7
(38,7)
−0,1
(31,8)
−4,1
(24,6)
3,5
(38,3)
Средњи минимум, °C (°F) −19,3
(−2,7)
−17,5
(0,5)
−10,8
(12,6)
−4,2
(24,4)
0,1
(32,2)
4,9
(40,8)
8,1
(46,6)
6,8
(44,2)
1,1
(34)
−3,8
(25,2)
−8,7
(16,3)
−14,1
(6,6)
−22,0
(−7,6)
Апсолутни минимум, °C (°F) −37,2
(−35)
−35,8
(−32,4)
−29,6
(−21,3)
−14,4
(6,1)
−4,4
(24,1)
0,1
(32,2)
3,5
(38,3)
1,0
(33,8)
−4,8
(23,4)
−14,4
(6,1)
−22,8
(−9)
−30,5
(−22,9)
−37,2
(−35)
Количина падавина, mm (in) 38,9
(1,531)
34,4
(1,354)
37,0
(1,457)
46,2
(1,819)
52,1
(2,051)
72,7
(2,862)
79,3
(3,122)
75,8
(2,984)
65,2
(2,567)
51,5
(2,028)
51,5
(2,028)
49,2
(1,937)
653,8
(25,74)
Дани са падавинама 21,7 18,4 17,5 10,2 12,4 11,7 11,4 10,5 9,7 13,5 16,7 21,2 174,9
Сунчани сати — месечни просек 37 70 117 165 242 231 220 217 141 93 33 25 1.591
UV индекс 0 1 2 3 5 6 6 5 3 2 1 0 2,8
Извор: WMO (avg high and low)[4] NOAA (sun, extremes, and mean temperatures),[5] Météo Climat,[6] Time and Date (dewpoints, 1985–2015)[7] and Weather Atlas[8]

Свега 20% градске површине је изграђено подручје, а остатак су паркови, шуме, поља и обрадиво земљиште. Због тога је Вилњус један од „најзеленијих“ главних градова у Европи.

Историја

уреди
 
Панорама старог града
 
Остробрамска улица у старом Вилњусу
 
Православна Богородичина црква у Вилњусу
 
Споменик Три крста

Насеље на месту Вилњуса је први пут спомиње 1252. год. под именом Ворута, легендарни главни град Миндаугас, а под данашњи називом 1323. године. Већ 1387. године насеље Вилњус добија градска права. У прво време град је био у оквиру Велике кнежевине Литваније. Почетком 16. века ова држава доживљава свој зенит, а средњовековни Вилњус свој процват. Град се обзиђује бедемима од 1503. до 1522. са чак девет градских врата и три куле. Владар Сигисмунд II Август је имао свој двор у Вилњусу 1544. Универзитет у Вилњусу је основао краљ Стефан Батори 1579. године. Међутим, стални ратови са Русима на истоку државе довели су до пада града под њихову власт и његовог пустошења крајем 17. века. Град се брзо опорављао и ускоро поново био један од највећих градова овог дела Европе.

Године 1795. Вилњус потпада под власт Царске Русије.[1] Град је и даље задржао положај важног привредног средишта, али су буне Литванаца довеле до низа мера, којима је бројност и значај литванског живља у граду сведена на минимум у корист Пољака, Јевреја и Белоруса.

У раздобљу од 1918—41. године. Вилњус је био део пољске државе.[1] Град је у ово време био један од највећих градова међуратне Пољске, а Пољаци су чинили претежно градско становништво. Вилњус је био познат као једно од најживљих места државе са јаком индустријом. Пред Други светски рат град је имао око 200 хиљада становника.

Други светски рат донео је бројне последице по слику дотадашњег Вилњуса.[1] Вилњус и већи део Литваније је прикључен 1939. г. Совјетском Савезу. Заправо, руководство Литваније је пристало на присуство војске Совјетског Савеза на својој територији у замену за прикључење Вилњуса Литванији. Већ 1941. године град заузимају Немци, који су веома брзо уништили јеврејско градско становништво. Одмах после рата већи део дотад претежних Пољака иселио се у матицу, а град је постепено добијао литвански карактер захваљујући наглој индустријализацији и урбанизацији, која привукла бројно литванско становништво из свих делова земље.

Године 1991. у Вилњусу је руководство дотадашње совјетске републике Литваније изгласало осамостаљење Литваније.[1] 2009. године град је био Европска престоница културе.

Становништво

уреди

У граду живи око 556.490 становника (2021.), док је густина насељености око 1560 ст./km².

По последњем попису већину становништва чине етнички Литванци са 67,1%, али град има веома хетерогену националну и верску структуру. Поред њих, значајан део становништва чине Пољаци (15,4%), Руси (10%) и Белоруси (4%). Пољаци су до Другог светског рата били претежно становништво у граду и околини. До тог рата у граду су живели и Јевреји (веома бројни) и Немци.

Од пада комунизма присутан је стални пад броја становника у Вилњусу (као и у целој Литванији). Иако је последњих година овај процес успорен, он је и даље присутан.

Привреда

уреди

Иако у Вилњусу живи око 15% становништва Литваније, он даје 35% државног дохотка. Данас је Вилњус главно економско средиште земље, иако је некадашња индустрија знатно мање заступљена у односу на пре 20 година. Са друге стране, терцијарни сектор доживео је прави процват, највише захваљујући добијању статуса престонице и туризму, заснованом на добром очуваном старом градском језгру.

Саобраћај

уреди

Знаменитости

уреди

Град Вилњус је препознатљив по добро очуваном старом градском језгру, једном од највећих у целој Европи (око 3,5 km²). стари град је и данас окружен старим зидинама са капијама, а у средишњем делу се налази катедрала и градска кућа. Посебно је занимљив доживљај сплета верских храмова (католичке, православне и протестантске цркве, синагоге), као одраза бурне прошлости, који су притом на веома малим растојањима.

Овде постоји Комплекс замкова у Вилњусу.

Партнерски градови

уреди

Вилњус је партнерски град са низом градова:[9]

Референце

уреди
  1. ^ а б в г д Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 56. ISBN 86-331-2112-3. 
  2. ^ „Statistinės suvestinės: Gyventojų skaičius pagal savivaldybes 2020 m. sausio 1 d.” [Statistical summaries: number of inhabitants in municipalities as of 1 January 2019]. Vilnius (на језику: литвански). Valstybės įmonė Registrų centras [State Enterprise Center of Registers of Lithuania]. 1. 1. 2020. Приступљено 8. 1. 2020. 
  3. ^ „Lithuanian Hydrometeorological Service”. meteo.lt. Приступљено 7. 8. 2020. 
  4. ^ „World Weather Information Service – Vilnius”. World Meteorological Organization. Архивирано из оригинала 23. 12. 2019. г. Приступљено 2. 2. 2013. 
  5. ^ „Vilnius Climate Normals 1961–1990”. National Oceanic and Atmospheric Administration. Приступљено 2. 2. 2017. 
  6. ^ „Météo Climat 1991–2020 averages for Lithuania”. Météo Climat. Приступљено 2. 12. 2020. 
  7. ^ „Climate & Weather Averages in Vilnius”. Time and Date. Приступљено 24. 7. 2022. 
  8. ^ „Vilnius, Lithuania – Detailed climate information and monthly weather forecast”. Weather Atlas. Yu Media Group. Приступљено 6. 4. 2021. 
  9. ^ „Miestai partneriai”. ivilnius.lt (на језику: литвански). Vilnius. Приступљено 28. 8. 2019. 

Литература

уреди
  • References from vle.lt stands for the Visuotinė lietuvių enciklopedija.
  • Briedis, Laimonas (2009). Vilnius. City of Strangers. Baltos Lankos Publishers. 
  • Brensztejn, Michał (1919). Spisy ludności m. Wilna za okupacji niemieckiej od d. 1 listopada 1915 r. (на језику: Polish). Warsaw. 
  • Mačiulis, Dangiras; Staliūnas, Darius (2015). Lithuanian Nationalism and the Vilnius Question, 1883-1940. 
  • Srebrakowski, Aleksander (2000). Polacy w Litewskiej SRR 1944-1989. Toruń. 
  • Srebrakowski, Aleksander (2020). „The nationality panorama of Vilnius”. Studia z Dziejów Rosji i Europy Środkowo-Wschodniej. LV (3). 
  • Weeks, T. R. (2015). Vilnius between Nations, 1795–2000. Northern Illinois University Press. 

Спољашње везе

уреди