Наредник Стаби
Наредник Стаби (енгл. Sergeant Stubby; 1916. или 1917 — 4. април 1926) је био пас и незванична маскота 102. пешадијског пука и распоређен је у 26. (јенки) дивизију у Првом светском рату. Служио је 18 месеци и учествовао у 17 битака и четири офанзиве на Западном фронту. Спасао је свој пук од изненадних напада иперитом, проналазио и тешио рањенике, а наводно је једном ухватио немачког војника за панталоне, држећи га док га амерички војници нису пронашли.[1] Његови поступци су добро документовани у савременим америчким новинама.[2][3][4]
Наредник Стаби | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 1916. |
Датум смрти | 16. март 1926. (старост 9–10) |
Место укопа | Институт Смитсонијан, Вашингтон, САД |
Војна каријера | |
Служба | САД 1917–18 |
Род | Војска САД |
Чин | Наредник |
Јединица | 102. пешадијски пук, 26. (Јенки) дивизија |
Учешће у ратовима | Први светски рат
|
Каснији рад | Маскота за Georgetown Hoyas |
Одликовања | Златна медаља (Друштво за хумано образовање) пруга ране Пурпурно срце (2) |
Стаби је назван најодликованијим ратним псом Великог рата и јединим псом који је номинован и унапређен у наредника.[5] Стабијеви остаци се налазе у Националном музеју америчке историје.[6] Он је итема анимираног филма из 2018. Sgt. Stubby: An American Hero.
Младост
уредиСтаби је био луталица расе пит бул који се појавио у Јејл Филду у Њу Хејвену, Конектикат док је група војника тамо била на тренингу. Пас се мотао око војника док су тренирали и један војник, каплар Роберт Конрој, је заволео пса. Када је дошло време да се крене у Европу, Конрој је сакрио Стабија на транспортном броду који је превозио војнике. По причи, када је пса открио Конројев командир, Стаби му је наводно салутирао како је дресиран док је био у кампу за обуку, и командир је био толико импресиониран да је допустио да пас остане.[7]
Војна служба
уреди[8]Стаби је служио у 102. пешадијској, 26. (Јенки) дивизије у рововима у Француској, где је провео 18 месеци и учествовао у четири офанзиве и 17 битака. Ступио је у борбу 5. фебруара 1918. код Шемин де Дама (фр. Chemin des Dames), северно од Соасона, и искусио је непрекидну ватру дан и ноћ дуже од месец дана. У априлу 1918, у нападу на Шипреј, Стаби је рањен у предњу ногу од гранате коју су бацили Немци који су се повлачили. Послат је у позадину да се опорави, и тамо је, као и на фронту, подизао морал. Када се опоравио од повреде, Стаби је враћен у ровове.
Након што је и сам претрпео напад отровним гасом, Стаби је научио да упозорава своју јединицу на нападе гасом, проналазио је рањене војнике на ничијој земљи, и — пошто је могао да чује звиждук артиљеријских граната пре него што су људи могли — научио да упозорава своју јединицу када да се сагну у заклон. Потпуно самостално је заробио једног немачког шпијуна. Након ослобађања Шато Тјерија, захвалне жене су му сашиле капутић на који су закачене његове бројне медаље. На крају рата, Конрој је прокријумчарио Стабија назад кући.
Након рата
уредиНакон што је враћен кући, Стаби је постао славан и марширао је у, и обично предводио многе параде широм Сједињених Држава. Упознао се са председницима Вилсоном, Кулиџом и Хардингом. Почев од 1921. је био на Универзитету у Џорџтауну са Конројем, где је био спортска маскота. На полувременима утакмица америчког фудбала му је давана лопта и забављао је публику гуркајући је по терену.
Референце
уреди- ^ Goldsmith, Connie (2017). Dogs at War: Military Canine Heroes. Minneapolis, MN: Twenty-First Century Books. стр. 23. ISBN 978-1512410129.
- ^ „Stubby, World War I Canine Hero 1921”. History wired. Smithsonian Institution. 16. 3. 2012. Архивирано из оригинала 17. 11. 2014. г. Приступљено 15. 7. 2014.
- ^ Kane, Gillian; Larson-Walker, Lisa, Illustrator (7. 5. 2014). „Sergeant Stubby: America's original dog of war fought bravely on the Western Front—then helped the nation forget the Great War's terrible human toll”. Slate.com. Архивирано из оригинала 13. 7. 2014. г. Приступљено 13. 7. 2014. Reprinted in Kane, Gillian (24. 5. 2014). „The story of Sergeant Stubby, WWI's most decorated dog”. Stars & Stripes. Архивирано из оригинала 1. 7. 2014. г. Приступљено 17. 7. 2014.
- ^ „Stubby's Obituary: Stubby of A.E.F. Enters Valhalla”. The New York Times. 4. 4. 1926 — 16. 7. 2003. Архивирано из оригинала 2. 8. 2014. г. Приступљено 15. 7. 2014.
- ^ „"The Price of Freedom" exhibition”. Smithsonian Institution. Архивирано из оригинала 24. 6. 2014. г. Приступљено 14. 7. 2014.
- ^ Kane, Gillian; Larson-Walker, Lisa, Illustrator (7. 5. 2014). „Sergeant Stubby: America's original dog of war fought bravely on the Western Front—then helped the nation forget the Great War's terrible human toll”. Slate.com. Архивирано из оригинала 13. 7. 2014. г. Приступљено 13. 7. 2014. Reprinted in Kane, Gillian (24. 5. 2014). „The story of Sergeant Stubby, WWI's most decorated dog”. Stars & Stripes. Архивирано из оригинала 1. 7. 2014. г. Приступљено 17. 7. 2014.
- ^ Irwin, Tanya (27. 5. 2013). „Canine soldiers earn accolades: Exhibit extols virtues of WWI’s Sgt. Stubby”. Toledo Blade. Приступљено 27. 5. 2013.
- ^ The Price of Freedom: Exhibition
Литература
уреди- Richmond, Derek (4. 11. 2003). From Mascot to Military, Stubby Left Pawprints on Hilltop and Beyond. Georgetown, Washington, D.C: The Hoya of Georgetown University.
- „The Price of Freedom: Americans at War – Stubby”. Smithsonian Institution. Архивирано из оригинала 08. 02. 2011. г. Приступљено 29. 06. 2013.
- „Stubby the Military Dog”. Connecticut Military Department. 16. 7. 2003. Приступљено 26. 3. 2010.
- „History Wired”. "Stubby", World War I Canine Hero 1921. Smithsonian Institution.
- Irwin, Tanya (May 27, 2013). Canine soldiers earn accolades: Exhibit extols virtues of WWI’s Sgt. Stubby. Toledo, Ohio: Toledo Blade http://www.toledoblade.com/local/2013/05/27/Canine-soldiers-earn-accolades.html