Википедија

Наоми Алдерман

Наоми Алдерман (енгл. Naomi Alderman; Лондон, Енглеска, 1974) је енглески романописац, писац игара и извршни телевизијски продуцент. [1] Најпознатија је по свом спекулативном научнофантастичном роману The Power (Моћ), који је освојио Женску награду за фикцију 2017.[2] и адаптиран је у телевизијску серију за Amazon Studios . [3]

Наоми Алдерман
Лични подаци
Датум рођења(1974-00-00)1974. (49/50 год.)
Место рођењаЛондон, Енглеска, Уједињено Краљевство
Књижевни рад
Најважнија дела'
Званични веб-сајт

Биографија

уреди

Алдерман је рођена у Лондону, ћерка Џефрија Алдермана, специјалисте за англо-јеврејску историју [4] који је себе описао као неконвенционалног ортодоксног Јеврејина. [5] Алдерман се школовала у средњој школи South Hampstead и Линколн колеџу у Оксфорду, где је читала филозофију, политику и економију. Након што је напустила Оксфорд, радила је у издаваштву за децу, а затим у адвокатској канцеларији, уређујући њихове публикације. Наставила је да студира креативно писање на Универзитету Источне Англије пре него што је постала романописац. The Sunday Times ју је 2007. прогласио за свог младог писца године. Waterstone је 2007. године прогласио за једног од 25 писаца будућности.[6]

Године 2012, Алдерман је именована за професора креативног писања на Bath Spa University у Енглеској. Године 2013. уврштена је на листу једном у деценији 20 најбољих младих писаца магазина Granta[7] [8] Пише месечну технолошку колумну за The Guardian.

Алдерман је постала заговорница феминизма у својим тинејџерским годинама и од тада подржава женска права, што је утицало на њене радове. Она је изјавила у интервјуу за Њујорк тајмс 2018: „Када сам била тинејџерка 1990-их, била је уобичајена ствар међу младим женама да кажу да су битке феминизма добијене. Сада мислим да је веома ужасно очигледно да то није случај.“ [9] Написала је The Power (Моћ) да се позабави тачкама феминистичког покрета четвртог таласа и цитира покрет Me Too као инспирацију и извор сличног дијалога. [9]

Дела

уреди

Алдерман је била главни писац за Perplex City, игру алтернативне реалности, у Mind Candy од 2004. до јуна 2007. [10] Затим је постала главни писац у апликацији за трчање Zombies, Run! који је покренут 2012.[11] и у апликацији за ходање The Walk која је лансирана у децембру 2013. [12] Године 2018. The Walk је претворен у подкаст и објављен преко Panoply Media.

Алдерманов књижевни деби дошао је 2006. године са Disobedience, добро прихваћеним, иако помало контроверзним, [13][14][15] роман о бисексуалцу рабину из северног Лондона[16][17] ћерки рабина из северног Лондона која живи у Њујорку, чиме је освојила награду Наранџаста награда за нове писце 2006, [18][2] награду Sunday Times Young Writer of the Year Award -а за младог писца године 2007. и један од Waterstones 25 писаца за будућност.[13] То ју је навело да одбаци свој живот као Јеврејка. „Ушла сам у роман религиозана и на крају то више нисам. Исписала сам себе из тога“, рекла је Claire Armitstead за The Guardian 2016. [15] Њен други роман,The Lessons (Лекције) објављен је 2010. године.

Њен трећи роман, The Liars' Gospel (Viking) (Јеванђеље лажова (Викинг)), са Исусом који је приказан као јеврејски проповедник Јехошуа, објављен је у меком повезу 2012. [15] Рецензирајући књигу, Shoshi Ish-Horowicz у часопису Јеврејска ренесанса описао ју је као „забавно, занимљиво штиво“, али је сматрао да је прича у њој „неугодна и проблематична“. Ваше уживање у роману зависиће од тога како реагујете на премису да је Исус, потенцијално, био 'небитни проповедник'." [19] Смештен у Јерусалиму и око њега између Помпејеве опсаде Јерусалима (63. п. н. е.) и Титове опсаде Јерусалима (70.), испричана је у четири главна дела из перспективе четири кључне фигуре: Марије, Јуде Искариотског, Кајафе и Вараве. [20] Сва три романа су серијализована у књизи BBC Radio 4's Book at Bedtime.[21]

Написала је наратив за The Winter House (Зимску кућу), онлајн интерактивну линеарну кратку причу коју је визуализовао Џеј Бидулф. Пројекат је наручио BookTrust као део кампање Стори, уз подршку Arts Council England-а. [22] Њен роман Doctor Who (''Доктор Ху'') је прича Borrowed Time објављен је у јуну 2011. [23]

Године 2012, Алдерман је изабрана као штићеник од стране Маргарет Атвуд у оквиру Rolex Mentor and Protégé Arts Initiative, међународног филантропског програма који упарује мајсторе у њиховим дисциплинама са новим талентима за годину дана креативне размене један на један.[24] Атвуд и Алдерман су заједно написали „he Happy Zombie Sunrise Home“ и сами објавили рад на мрежи на Wattpad- у 2012. [25]

Алдерманов четврти роман, The Power, (Моћ), објављен је 2016. [26] The Power, је посвећен Атвудовој и под њеним утицајем.[15] Моћ је освојила Женску награду за фикцију 2017. [2] Алдерман је потврдила да је продала права на Моћ Sister Pictures, истој компанији која је продуцирала Broadchurch, након што је добила једанаест понуда. Она се нада вишесезонској вожњи како би истражила и уронила у свет који је створила у The Power. [27]

Библиографија

уреди

Референце

уреди
  1. ^ „Naomi Alderman”. IMDb (на језику: енглески). Приступљено 2023-03-24. 
  2. ^ а б в Kean, Danuta (7. 6. 2017). „Baileys prize goes to 'classic of the future' by Naomi Alderman”. The Guardian. Приступљено 8. 6. 2017. 
  3. ^ „The Power: Release date, cast and trailer for Prime Video sci-fi series”. Radio Times (на језику: енглески). Приступљено 2023-03-24. 
  4. ^ Fox, Sue, "Relative Values: Geoffrey Alderman and his daughter, Naomi" Архивирано на сајту Wayback Machine (28. септембар 2011), The Sunday Times, 11 February 2007.
  5. ^ „Relative Values Geoffrey Alderman and his daughter Naomi”. The Times. London. 11. 2. 2007. Архивирано из оригинала 28. 09. 2011. г. Приступљено 25. 04. 2023. 
  6. ^ "UK Authors of the Future Unveiled", bbc.co.uk. Accessed 26 December 2022.
  7. ^ „Archive Access – Granta Magazine”. Приступљено 20. 10. 2017. 
  8. ^ „Naomi Alderman – Literature”. literature.britishcouncil.org. 
  9. ^ а б La Ferla, R. „Naomi Alderman on the World That Yielded The Power”. The New York Times. Приступљено 3. 3. 2018. 
  10. ^ „Presume not that I am the thing I was”. leaving the house. 1. 6. 2007. Приступљено 20. 10. 2017. 
  11. ^ „This is This Zombie Life”. Zombies, Run!. Приступљено 20. 10. 2017. 
  12. ^ „The Walk press kit”. The Walk by Six to Start and Naomi Alderman. Приступљено 17. 6. 2020. [мртва веза]
  13. ^ а б Jilani, Sarah (26. 10. 2016). „Naomi Alderman interview: 'The book's not mine anymore, the rights are sold<span style="padding-right:0.2em;">'” . The Independent. Архивирано из оригинала 18. 6. 2022. г. 
  14. ^ „Interview: Naomi Alderman, author”. The Scotsman. 11. 4. 2010. 
  15. ^ а б в г Armitstead, Claire (28. 10. 2016). „Naomi Alderman: 'I went into the novel religious and by the end I wasn't. I wrote myself out of it'”. The Guardian. Приступљено 2. 12. 2017. 
  16. ^ Rabinovitch, Dina (4. 3. 2006). „This is Hendon: Disobedience by Naomi Alderman gives Dina Rabinovitch the small-town blues”. The Guardian. 
  17. ^ Beresford, Lucy (2. 7. 2006). „A prize-winning portrait of a very unorthodox jew”. The Telegraph. 
  18. ^ "New Writers" Архивирано на сајту Wayback Machine (21. мај 2023), Women's Prize for Fiction.
  19. ^ Ish-Horowicz, Shoshi (октобар 2012). „Books: The Liars' Gospel”. Jewish Renaissance. 12 (1): 52. 
  20. ^ Holland, Tom (6. 9. 2012). „The Liars' Gospel by Naomi Alderman – review”. The Guardian. Приступљено 27. 5. 2014. 
  21. ^ Leake, Mark (6. 8. 2015). „Naomi Alderman Mix 03 Writing Digital Keynote”. Приступљено 20. 10. 2017 — преко YouTube. 
  22. ^ „The Winter House”. thewinterhouse.co.uk. Архивирано из оригинала 12. 02. 2023. г. Приступљено 20. 10. 2017. 
  23. ^ Johnston, Rich, "Swapping Reputation for Time with the Doctor", Bleeding Cool, 5 May 2011.
  24. ^ „Rolex Mentor and Protégé Arts Initiative”. Rolex Mentor and Protégé Arts Initiative: A year of mentoring. Приступљено 20. 10. 2017. 
  25. ^ Schinsky, Rebecca Joine (31. 10. 2012). „"THE HAPPY ZOMBIE SUNRISE HOME" — AN EXCERPT OF MARGARET ATWOOD'S EXCLUSIVE WATTPAD STORY”. Book Riot. Архивирано из оригинала 6. 4. 2021. г. Приступљено 6. 4. 2021. 
  26. ^ La Ferla, Ruth (28. 4. 2018). „Naomi Alderman on the World That Yielded 'The Power'”. The New York Times. 
  27. ^ Cowdrey, Katherine (16 December 2016), "Alderman's ‘The Power’ to Be TV Series", The Bookseller.

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Наоми_Алдерман&oldid=28493117”