Митрополит карловачки Мојсије
Мојисије Путник (Нови Сад, 25. март 1728 — Беч, 28. јун 1790) је био српски православни митрополит карловачки од 1781. до 1790. године.[1]
Мојсије Путник | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 25. март 1728. |
Место рођења | Нови Сад, Хабзбуршка монархија |
Датум смрти | 28. јун 1790.62 год.) ( |
Место смрти | Беч, Хабзбуршка монархија |
Митрополит карловачки | |
Године | 1781—1790. |
Претходник | Вићентије Јовановић Видак |
Наследник | Стефан Стратимировић |
Биографија
уредиПотиче од старе српске племићке породице са Косова, која је добила угарско племство 1621. године. Један од његових потомака био је српски војвода Радомир Путник.[2] Рођен је на празник Благовести, од оца Албула и мајке Милице. Описменио се у Карловцима код учитеља Петра Рајковића.
Рукоположен је за ђакона у саборној цркви Св. Николе у Карловцима 15. августа 1746. године. Ступио је у службу код патријарха српског Арсенија IV. Постао је архиђакон исто у Карловцима 4. октобра 1749. године. Пострижен је и ступио у монашки чин 1. новембра 1749. године у манастиру Раковцу. Јавља се од 11. априла 1753. године као архијерејски и митрополијски протосинђел у братству фрушкогорског манастира Раковца.[3] Он је већ 1754. године архимандрит раковачки.[4]
На трону епископском у Бачкој, налазио се 1757-1774. године. Основао је 1765. године у Новом Саду Богословску школу (за клирике и парохе) у којој је предавао ковиљски архимандрит Јован Рајић. Владика је био "протектор" Рајићев у његовој младости. Када је 1768. године умро митрополит Павле Ненадовић изабрали са га епископи за администратор митрополије, али га државна власт није хтела признати.[5] Затим је постао темишварски епископ са столицом у Темишвару 1774-1781. године. Био је на челу српске Карловачке митрополије у Аустрији 1781-1790. године. Био је веома учен јерарх, наклоњен просвети. За време његове управе Митрополијом цар Јосиф II издао је Патент о толеранцији (равноправности) православне и римокатоличке вере, али укинуо 700 православних манастира са 20.000 монаха.
Послао је талентованог уметника Захарија Орфелина са препоруком, да се усавршава код Курцбека у Бечу.[6] Године 1786. митрополит Мојсије је учествовао у именовања за владику Петра I Цетињског.
У његово време вођен рат Турско-аустријски рат (1787—1792), умро је цар Јосиф II, а наследио га је Леополд II. Затражио је од владара да одобри одржавање Темишварског црквено-народног сабора у јесен 1790. године.[7]
Умро је почетком лета 1790. године. Сахрањен је у Сент Андреји у Успењској цркви.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Вуковић 1996, стр. 338-339.
- ^ "Годишњица Николе Чупића", Београд 1936.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 15. април 1904.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 30. септембар 1906.
- ^ "Српски сион", Сремски Карловци 2. мај 1893.
- ^ "Школски лист", Сомбор 1. јануар 1907.
- ^ „Српска Православна Црква - Митрополија Дабробосанска”. www.mitropolijadabrobosanska.org. Приступљено 2023-01-31.
Литература
уреди- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Евро, Унирекс, Каленић.
- Гавриловић, Владан (2005). Темишварски сабор и Илирска дворска канцеларија (1790-1792). Нови Сад: Платонеум.
- Гавриловић, Славко (1981). „Срби у Хабсбуршкој монархији од краја XVIII до средине XIX века”. Историја српског народа. књ. 5, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 5—106.
- Gavrilović, Slavko; Petrović, Nikola (1972). Temišvarski sabor 1790. Sremski Karlovci: Arhiv Vojvodine.
- Поповић, Душан Ј. (1959). Срби у Војводини. Књ. 2: Од Карловачког мира 1699 до Темишварског сабора 1790. Нови Сад: Матица српска.
- Поповић, Душан Ј. (1963). Срби у Војводини. Књ. 3: Оо Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861. Нови Сад: Матица српска.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. књ. 2. Минхен: Искра.