Момчило Дугалић

момчило дугалић
момчило дугалић
	Момчило Дугалић
Лични подаци
Датум рођења	10. октобар 1918.
Место рођења	Рибница, код Краљева, Краљевина Србија
Датум смрти	15. март 2014. (95 год.)
Место смрти	Девојачки бунар, код Алибунара, Србија
Професија	војно лице
Породица
Супружник	Милка Дугалић
Деловање
Члан КПЈ од	августа 1940.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије ; Југословенска народна армија; 1941 — 1976.
Чин	генерал-потпуковник
Херој
Народни херој од	5. јула 1952.
Одликовања
	југословенска одликовања:
	инострана одликовања:
	Партизански крст

Момчило Дугалић (Рибница, код Краљева, 10. октобар 1918 — Девојачки Бунар, код Алибунара, 15. март 2014), учесник Народноослободилачке борбе, генерал-потпуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФР Југославије и СР Србије и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 10. октобра 1918. године у селу Рибници, код Краљева. После завршетка основне школе, од своје петнаесте године, радио је код разних приватних предузећа и на железници. Коначно се запослио као стални радник у железничкој ложионици у Краљеву.

Радничком покрету прикључио се 1935. године. Од 1936. водио је актив симпатизера КПЈ у Рибници. Активно је учествовао у раду Културно-уметничког друштва „Абрашевић“. Био је један од организатора и учесника штрајка грађевинских радника у Краљеву 1937. године. С Љубом Кочовићем из Рибнице био се пријавио као добровољац за одлазак у Шпанију, али због провале није отишао.

Члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) постао је у августу 1940. године, у партијској ћелији фабрике вагона у Краљеву. Основно подручје активности било му је у Рибници. Када је, октобра 1940, у Рибници основана партијска ћелија, био је изабран за њеног првог секретара. У том периоду је изабран и за члана Среског комитета СКОЈ-а за срез Жички. Јануара 1941. године, био је ухапшен с групом чланова КПЈ и СКОЈ-а, али, пошто није признао рад у покрету, због недостатка доказа није био изведен пред суд.

Војни рок у Југословенској краљевској војсци одслужио је 1939. године, и био први у рангу војника у пуку. Током службе у војсци, политички је деловао у корист комунизма. Више је пута због тога био саслушаван, али је успео да се одбрани од кривичног гоњења.

Дана 27. марта 1941. године, учествовао је у организовању демонстрација у Краљеву против приступања Тројном пакту. У Априлском рату није мобилизован у војску, јер је имао ратни распоред у железничкој ложионици, где је остао на послу и после окупације земље.

Народноослободилачка борба

Првог маја 1941, учествовао је на састанку Среског комитета СКОЈ-а на којем је закључено да се појача политички рад међу народом и да се скрије што више оружја и војне опреме. Као секретар партијске ћелије, Дугалић је био и руководилац оружане групе у Рибници, која је формирана почетком устанка. Оружана група је стално учествовала у акцијама у Краљеву и околини на прикупљању оружја, муниције и хране за Краљевачки партизански одред на Гочу, у рушењу телефонско-телеграфских веза између Краљева и Врњачке Бање, у организовању курсева прве помоћи и остало.

Пошто је одложено формирање чете у Рибници, по одласку Окружног комитета КПЈ, Дугалић је, септембра 1941, одређен за политичког комесара Крушевичке чете Краљевачког партизанског одреда, с којом је учествовао у борбама око Краљева. Почетком децембра повукао се с четом у саставу одреда, који је 21. децембра 1941. године ушао у састав Прве пролетерске бригаде, као Четврти (краљевачки) батаљон.

У првој борби батаљона против италијанских фашиста, 23. децембра 1941. године у селу Гаочићу, Дугалић се с неколико бораца пробио до школе у којој се бранило око 150 италијанских војника и бомбама их присилио на предају. Посебно се истакао у борбама на Гату у Херцеговини, на железничкој станици Брђани, у нападима на Прозор, Ливно, Теслић, Прњавор, на железничку станицу Бродине под Иваном, Коњиц и остало. После ослобођења Ливна 1942. године, био је похваљен од Штаба бригаде.

Марта 1943. године, био је изабран за секретара партијског бироа батаљона и постављен за помоћника политичког комесара батаљона. На почетку битке на Сутјесци био је тешко рањен у борби на Златном Бору. После тога се, рањен, сам пробијао кроз Херцеговину и источну Босну до села Соколовића, код Хан Пијеска, док није поново стигао партизанске јединице.

Новембра 1943, завршио је партијски курс Централног комитета КПЈ у Јајцу. Априла 1944, постављен је за помоћника комесара бригаде у Петом босанском корпусу. Почетком маја постављен је на дужност шефа Одељења за заштиту народа (ОЗН) у Првом пролетерском корпусу, а јануара 1945. године за начелника одељења Озне у Првој армији ЈА, где је остао до краја рата.

Послератни период

После рата, завршио је Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић“ у Београду, Вишу војну академију ЈНА и Курс оператике ЈНА. Био је на дужностима помоћника команданта за МПВ и секретар Комитета Ваздухопловне армије ЈНА, Београдског војног подручја, Команде Града Београда и секретар Комитета Конференције СКЈ у Првој Армијској области.

Обављао је и више друштвено-политичких функција — био је члан Председништва Савезне конференције Социјалистичког савеза радног народа Југославије, члан Централног комитета и Председништва ЦК СК Србије, члан Председништва Савезног одбора СУБНОР-а Југославије и остало. Од 1974. до 1978. године био је председник Републичког одбора СУБНОР-а Србије. Пензионисан је 1976. године у чину генерал-потпуковника ЈНА.

У браку са супругом Милком, такође учесницом Народноослободилачког покрета (НОП), имао је троје деце — два сина, који су касније били официри Ратног ваздухопловства ЈНА и ћерку Загорку Загу. После смрти супруге и обојице синова, последње дане живота провео је у старачком дому у Делиблатској пешчари. Умро је 15. марта 2014. године у месту Девојачки Бунар, код Алибунара. Сахрањен је 19. марта у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и многих југословенских одликовања, међу којима су — два Ордена за храброст, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден народне армије са златном звездом и Орден партизанске звезде са пушкама. Од иностраних се истиче пољски Партизански крст. Орденом народног хероја одликован је 5. јула 1952. године.

Литература

Војна енциклопедија (друга књига). Београд, 1971. година.
Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.