Мома Марковић

мома марковић
мома марковић
	Мома Марковић
Лични подаци
Датум рођења	16. новембар 1912.
Место рођења	Поповић, код Сопота, Краљевина Србија
Датум смрти	7. август 1992. (79 год.)
Место смрти	Београд, Србија, СР Југославија
Породица
Деца	Мира Марковић
Деловање
Члан КПЈ од	1933.
Учешће у ратовима	Народноослободилачка борба
Служба	НОВ и ПО Југославије
Чин	генерал-мајор у резерви
Херој
Народни херој од	6. јулa 1953.
Одликовања

Момчило Мома Марковић (Поповић, код Сопота, 16. новембар 1912 — Београд, 7. август 1992) био је учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије, јунак социјалистичког рада и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 16. новембра 1912. у селу Поповић, код Сопота у учитељској породици. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Београду.

Његова породица је припадала револуционарном радничком покрету. Отац Мића Марковић био је члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и делегат на Другом конгресу. Због тога је и он, као учесник гимназије приступио револуционарном омладинском покрету. Одмах после уписа на Медицински факултет у Београду, укључио се у револуционарни покрет студената Београдског универзитета.

Члан Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) био је од 1932, а Комунистичке партије Југославије од 1933. године. Временом је постао један од руководилаца партијске организације на Медицинском факултету и члан руководећег језгра на Универзитету. У марту 1934. изабран је за члана Универзитетског комитета КПЈ, након чега је био један од уредника листа „Медицинар“. Од маја 1934. био је и уредник листа „Млади комунист“, који је покренут на иницијативу Благоја Паровића.

У провали партијске и скојевске организације у Београду, која је од почетка јула 1934, захватила и Универзитет, ухапшен је јануара 1935, и од Државног суда за заштиту државе осуђен на девет месеци затвора, које је издржао у затвору у Сремској Митровици.

После изласка с робије, наставио је партијску активност у Београду. Као члан Обласног комитета КПЈ за Србију, радио је кратко време у београдском округу, а затим је, крајем 1936, по партијском задатку, упућен у Крагујевац. Као члан Окружног комитета КПЈ за Крагујевац, радио је на обнављању и учвршћивању партијских организација у Шумадији.

Године 1937, по одлуци Централног комитета КПЈ, радио је на обнављању партијских организација на Косову и Метохији, а затим у Македонији. Његовом помоћи, партијске организације на Косову и Метохији организационо су ојачале и формиран је привремени Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију. У Македонији је помагао сређивању стања у неким партијским организацијама. У покушају да се илегално пребаци у Шпанију, ухапшен је 1937. од аустријске полиције, на аустријско-швајцарској граници, и враћен у Југославију. После месец дана затвора, протеран је у родно место.

Вративши се илегално у Београд, наставио је политичку делатност као члан Окружног комитета КПЈ у Београду. Почетком 1938. постао је члан Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Као члан Покрајинског комитета, политички је деловао у великом делу Србије.

После општинских избора 1938, заједно с Милошем Минићем, написао је брошуру Ко има право да говори у име Београда, у којој су описали терор и махинације представника режима. Брошура је штампана у Крагујевцу и растурана по целој Србији. Јуна 1939, као делегат ПК КПЈ за Србију, учествовао је на земаљском саветовању КПЈ, под Шмарном гором, у Словенији. На Петој покрајинској конференцији КПЈ за Србију, јуна 1940, поново је изабран за члана ПК, а после Пете земаљске конференције КПЈ и за члана Војне комисије при ПК КПЈ за Србију. До рата је непрекидно радио на јачању и омасовљавању партијских организација у Србији, а као члан Војне комисије руководио је припремама партијских организација за одбрану земље. Рат га је затекао на партијском раду у унутрашњости Србије.

Народноослободилачка борба

После окупације Југославије, априла 1941, вратио се у окупирани Београд где је добио задатак да руководи организационим припремама за оружани устанак у јужној и југоисточној Србији. Од августа 1941, као делегат и инструктор ПК КПЈ за Србију, деловао је у пожаревачком округу на организовању партијских организација и руководстава и јачању Народноослободилачког покрета (НОП), све до лета 1942, када прелази у Београд на рад у ПК КПЈ за Србију. Почетком 1943. именован је за политичког комесара Главног штаба НОВ и ПО Србије.

Из Београда се пребацио на терен Аранђеловца, у седиште Главног штаба, и наставио да ради на оживљавању оружане борбе и формирању Прве шумадијске бригаде. Крајем 1943, са овом бригадом пробио се у Санџак због успостављања веза с јединицама Народноослободилачке војске, које су од Врховног штаба НОВ и ПОЈ упућене у правцу Србије.

На Другом заседању АВНОЈ-а изабран је за члана Председништва АВНОЈ-а. Од јуна до октобра 1944. био је начелник Персоналног одељења Главног штаба за Србију, а затим је прешао на дужност организационог секретара Покрајинског комитета КПЈ за Србију. Из рата је изишао у чину генерал-мајора Југословенске армије.

Послератна каријера

После ослобођења Југославије, налазио се на најодговорнијим партијским и државним дужностима. Био је члан Владе Федералне Србије (1945—1946); председник Контроле Владе НР Србије (1948); члан Владе ФНРЈ и савезни секретар за социјалну политику и народно здравље (1953—1963), председник Главног задружног Савеза ФНРЈ и члан Председништва Савезне конференције ССРН Југославије. Биран је за народног посланика Савезне скупштине и Скупштине СР Србије и био члан Савета федерације.

У чланство Централног комитета Савеза комуниста Југославије укључен је 1946, а касније је поново биран на Петом, Шестом, Седмом и Осмом конгресу СКЈ. Од 1945. био је члан Политбироа ЦК СК Србије, а од Седмог до Десетог конгреса СКС биран је за члана ЦК СК Србије. Уређивао је партијске часописе „Комунист“ и „Партијска изградња“ и био главни и одговорни уредник „Борбе“ (1963—1969). Објавио је низ текстова у часописима, штампи и посебним издањима.^[1]

Умро у Београду 7. августа 1992. године. Кремиран је и сахрањен на Новом гробљу у Београду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су Орден народног ослобођења, Орден заслуга за народ са златном звездом и др. Орденом народног хероја одликован је 6. јула 1953. године.

Породица

Његов рођени брат Драгослав Дража Марковић (1920—2005) био је такође учесник Народноослободилачке борбе и касније високи државни и партијски функционер Социјалистичке Републике Србије. Момина ћерка Мира, рођена 1942. у ванбрачној вези са Вером Милетић, била је супруга Слободана Милошевића, председника Србије и СР Југославије.

Из везе са Надом Петровић, сестром Душана Петровића Шанета имао је сина Ивана, а из брака са супругом Вером Димитријевић, имао је три ћерке — Љубицу, Ану и Десу и сина Бранислава.

Референце

^ „Мома Марковић”. СУБНОР Србије. Приступљено 30. 1. 2019.

Литература

Ko je ko u Jugoslaviji — biografski podaci o jugoslovenskim savremenicima. Beograd: Sedma sila. 1957. COBISS.SR 4864263
Ko je ko u Jugoslaviji — jugoslovenski savremenici. Beograd: Hronometar. 1970. COBISS.SR 4897031
Narodni heroji Jugoslavije tom I. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48700167

[1] „Мома Марковић”. СУБНОР Србије. Приступљено 30. 1. 2019.

[1]