Мило Бошковић
Мило Бошковић (Горњи Брчели, код Бара, 20. октобар 1911 — Јасеновац, 21. септембар 1944) био је лекар, учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
| мило бошковић | |
|---|---|
 др. Мило Бошковић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 20. октобар 1911. |
| Место рођења | Горњи Брчели, код Бара, Краљевина Црна Гора |
| Датум смрти | 21. септембар 1944. (32 год.) |
| Место смрти | Јасеновац, Краљевина Југославија (дејуре) НДХ (дефакто) |
| Професија | лекар |
| Породица | |
| Супружник | Загорка Зага Јовановић |
| Деловање | |
| Члан КПЈ од | 1940. |
| Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба |
| Служба | НОВ и ПО Југославије 1941—1944. |
| Херој | |
| Народни херој од | 27. новембра 1953. |
Биографија
уредиРођен је 20. октобра 1911. године у селу Горњи Брчели, у Црмници, код Бара. Његов отац Иво радио је у Сједињеним Америчким Државама, а он је са мајком и браћом остао у Црној Гори. Основну школу завршио је у родном месту, а гимназију на Цетињу. Медицину је студирао на Универзитету у Болоњи, где је и дипломирао 1937. године са највишом могућом оценом 110 од 110.[1] Након повратка у земљу служио је војни рок до 1938.[2] У Београд је дошао непосредно пред рат. Као лекар специјализовао се за паразитологију и запослио се као асистент Бактериолошког института Ветеринарског факултета у Београду.[3] [2] Током 1941 запослио се и као асистент на Медицинском факултету.[4]
Најпре је био симпатизер, а од 1940. године и члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[5]
Илегална штампарија КПЈ
уредиЈула 1941. године по партијском задатку, закупио је кућу на Бањичком венцу број 12, у чијем је подруму била смештена илегална штампарија ЦК КПЈ, у којој су радили Бранко Ђоновић и Слободан Јовић, народни хероји Југославије.[6]Ради конспирације, он је у кући отворио лекарску ординацију. Потом се формално венчао са, студенткињом медицине и радницом у штампарији, Загорком Загом Јовановић, а Љубицу Ђоновић, такође једну од радница у штампарији, представили су као кућну помоћницу.[3]
Током децембра 1941. почели су да сумњају на Ветеринарском факултету да је масон, па је по договору са Благојем Нешковићем одлучио да постепено престаје да одлази на факултет.[7] Повукао се у илегалу, а околини је речено да је отишао код својих у Црну Гору.[7] Почетком јануара 1942. године, Мила је тражила полиција, под сумњом да је масон или „енглески шпијун“.[8] Док је полиција улазила у кућу, он је успео да се кроз плакар склони у подрум, где се налазила штампарија. А Зага и Љубица су тада полицији дале објашњење да је Мило отишао код своје породице у Црној Гори.[3][9]
Хапшење
уредиЗбог његове личне, као и безбедности штампарије, Мило се јула 1942. године, по партијском задатку, са лажним исправама на име домобранског сатника Винка Томашевића, пребацио у Загреб. Када је стигао у Загреб, 14. јула се састао са Иванком Муачевић-Николиш, да преко ње ступи у везу са партизанима на ослобођеној територији. Док су се шетали улицом, један усташки полицајац је препознао Иванку и ухапсио их.[3]
Према тврдњама Светозара Буцаловића није утврђено ко је Мила Бошковића упутио на Иванку Муачевић Николиш да му она буде веза у Загребу.[10] То је био нечији велики пропуст, јер је Иванка била јако добро позната полицији. Никада се компромитованој особи не шаље онај о коме полиција нема баш никаквих информација.[10]
Јасеновац и јуначка смрт
уредиУ затвору су га страховито мучили и тукли. Избили су му све предње зубе, а потом га бацили са другог спрата дворишног дела полицијске зграде. Иако с поломљеном ногом, Мило није ништа признао, ни о свој делатности, ни о илегалној штампарији у Београду. Пошто нису добили никакво признање, пребацили су га у логор Стара Градишка, а крајем децембра 1942. године у Јасеновац. Заједно са неколико логораша припремао је бекство, али су их стражари открили. После поновног страшног мучења, Преки усташки суд га је осудио на смрт вешањем.[3]
На дан извршења казне, 21. септембра 1944. године, на стратишту је иступио пред команданта логора Динка Шакића, протестујући због начина извршења казне — Ја сам син Црне Горе, и протестујем против оваквог срамног начина извршења смртне осуде. Код нас се људи убијају из пушке. Пошто је Шакић одлучио да му испуни „последњу жељу“, одбио је да окрене леђа и стави црни повез.[11]
Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја Југославије.[11]
Једна улица у Бару и једна улица у Јајинцима носе његово име.[12][13]
Породица
уредиМило Бошковић је имао двојицу млађе браће — Ђуру и Петра. Ђуро Бошковић (1914—1945) је био правник и револуционар, а учествовао је у Народноослободилачкој борби. Посебно се истакао за време битке на Сутјесци, 1943. године, а погинуо је после рата као официр ОЗНЕ у борби против четника. Петар Бошковић (1931—2011) је био дипломата и амбасадор СФРЈ на Кипру, а 1999. године је у Загребу био сведок на суђењу команданту логора Јасеновац Динку Шакићу, који је тада био осуђен на 20 година затвора.[14] Милова сестра Бошковић Велика била је првоборац, партизанка Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде.[15]
Музеј
уреди
Кућа у којој је била штампарија и где је живео Мило Бошковић преуређена је 1. маја 1950. године у музеј посвећен тајној штампарији и налазила се у саставу Музеја града Београда. Музејска поставка представљала је рад свих штампарија које су радиле у време окупације на територији Београда. Исте године на кући је постављена спомен плоча а 17.05.1965. године објекат је проглашен спомеником културе од изузетног значаја. Музеј је у августу 2000. године затворен за посетиоце, а кућа је враћена наследницима након судског спора са органима управе Општине Београд.
ТВ серија
уредиРад тајне штампарије ЦК партије и Милова храброст, великодушност, родољубље и укупан допринос рату описани су у многим књигама које се баве народноослободилачким ратом у Београду, а посебно је рад штампарије описао Драган Марковић у књизи „Отписани“. Током снимања познате и веома популарне ТВ серије у бившој Југославији „Отписани“, илегалној штампарији посвећена је једна епизода под називом „Штампарија“ Такође, имена ликова су промењена, где год се појављује др Бошковић и студенткиња Загорка, уместо њих се појављује доктор Јанковић (Зоран Милосављевић) и Оливера (Светлана Бојковић).
Референце
уреди- ^ Др Мило Бошковић 2019, стр. 9.
- ^ а б Др Мило Бошковић 2019, стр. 14.
- ^ а б в г д Народни хероји Југославије 1982, стр. 51.
- ^ Др Мило Бошковић 2019, стр. 18.
- ^ Др Мило Бошковић 2019, стр. 15.
- ^ Др Мило Бошковић 2019, стр. 37.
- ^ а б Др Мило Бошковић 2019, стр. 87.
- ^ Др Мило Бошковић 2019, стр. 88,89.
- ^ Др Мило Бошковић 2019, стр. 88.
- ^ а б Др Мило Бошковић 2019, стр. 92.
- ^ а б Народни хероји Југославије 1982, стр. 52.
- ^ Улица Мила Бошковића у Бару
- ^ Улица Др. Мила Бошковића у Београду
- ^ Слободна Далмација
- ^ Четврта црногорска бригада 1975, стр. 19.
Литература
уреди- Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.
- Јанковић, Блажо (1975). Четврта пролетерска црногорска бригада. Београд: Војноиздавачки завод.
- Буцаловић, Светозар (2019). Др Мило Бошковић,Илегална штампарија у окупираном Београду. Београд: CID. ISBN 978-8-6804-4626-4.
- Буцаловић, Светозар (14. јун 2019). „Бледе сећанја на илегалну штампарију ЦК”. Политика. Приступљено 24. новембар 2023.
