Википедија

Микмаци

Микмаци[3][4][5] су алгонквински народ, који од давнина насељава област која данас припада атлантским провинцијама Канаде. Своју постојбину зову Микмаки(ја). Према канадском попису из 2016. године има их 168.480 (укључујући 18.044 Микмака који припадају недавно признатој „Првој нацији Калипу” на острву Њуфаундленд[6][7]), од којих око 11.000 говори микмачким језиком, једним од источноалгонквинских језика.[8][9] У прошлости су као писмо коришћени микмачки хијероглифи, међутим данас као писмо служи латиница.

Микмак
Лну
Микмачка застава.[1] Застава би по правилу требало да буде истакнута усправно, као што је приказана на слици, али је уобичајено њено истицање у водоравном положају и тада се звезда налази у њеном горњем левом углу.
Историјска територија алгонквинских народа који су део Вабаначке конфедерације:
  Западни Абенаки
  Источни Абенаки
  Пасамакводи
  Малисити
  Микмаци
Укупна популација
168.480 (2016[2])
Региони са значајном популацијом
(Микмаки, Вабанакик)
Канада и Сједињене Америчке Државе (Мејн)
Њуфаундленд и Лабрадор36.470
Нова Шкотска34.130
Онтарио32.095
Квебек25.230
Њу Брансвик18.525
Британска Колумбија6.410
Острво Принца Едварда2.330
Језици
Микмачки, данас и енглески и француски
Религија
Микмачка народна вера, хришћанство итд
Сродне етничке групе
Остали Алгонквински народи

Микмаци, Малисити и Пасамакводи, који су насељавали источну обалу данашње Канаде, потписали су низ споразума о миру и пријатељству са британском круном током 18. века; од којих је први потписан 1725, а последњи 1779. Домороци овим споразумима нису уступили своју земљу, нити су се одрекли других својих права.[10] Пресудом Врховног суда Канаде из 1999. у предмету Краљица против Маршала (енгл. R v Marshall; Regina versus Marshall[11]), потврђена су права Микмака утврђена споразумом из 1752. којим је гарантовано право домородаца на лов, риболов и трговину на њиховој земљи.

Микмачко Велико веће (Санте Мавиоми) има право да се упушта у непосредне разговоре са канадском савезном владом и владом Нове Шкотске, на основу споразума од 30. августа 2010, који је настао у окриљу „Микмачко-Новошкотско-Канадског Трипартитног Форума”.[12] Овај споразум о сарадњи, који укључује све „прве нације” из Нове Шкотске, био је први своје врсте у историји Канаде.[12] Микмачко велико веће у прошлости су сачињавали представници седам окружних већа Микмакије и окружне поглавице. Оно је било највиши ниво власти микмачког народа, које је после доношења Индијанског закона из 1876. изгубило свој значај, јер је законом било предвиђено да „прве нације” изаберу своје владе, што је довело до тога да је Велико веће имало само симболични значај.[13][14]

Велико веће Санте Мавиоми

уреди

Поред окружних већа, којих је било 7, Микмакијом је традиционално управљало Велико веће или Санте Мавиоми. Велико веће се састојало од Кептинака („капетани” на српском), који су били окружни поглавари. Постојале су и старешине путуи (старци читачи појасева од вампума и историчари, који су се такође бавили споразумима са другим староседеоцима и недомороцима), женско веће и сахем (велики поглавица). Сахем (велики поглавица) је била титула која се давала једном од окружних поглавара, који је обично био из округа Унамаки (острво Кејп Бретон). Ова титула је била наследна унутар клана и обично се преносила на најстаријег сина великог поглавице.

Санте Мавиоми или Микмачко Велико веће, било је највиши ниво власти микмачког народа. Након доношења Индијанског закона из 1876. оно је изгубило свој значај, јер је законом било предвиђено да „прве нације” изаберу своје владе, што је довело до тога да је улога Великог већа била сведена на духовно вођство.[15][14]

Микмачка нација и влада Нове Шкотске постигле су 30. августа 2010. историјски споразум, којим је потврђено да је микмачко Велико веће званично консултативно тело које води разговоре са канадском савезном владом и владом покрајине Нове Шкотске.[12] Стварање Микмачко-Новошкотско-Канадског Трипартитног Форума је претходило потписивању овог споразума.[12] Споразум из августа 2010. је први такав споразум о сарадњи у канадској историји; њиме је предвиђено представљене свих Првих нација из провинције Нова Шкотска.[12]

По традицији, Велико веће се састајало на малом острву Мнику, у језеру Бра д'Ор на острву Кејп Бретон (Унамкик). Данас, почетком 21. века, оно се налази у оквиру резервата под именом Чеп'л Ајленд или Потлотек. Заседања Великог већа се и дан-данас одржавају на острву Мнику.

Такамкук (Њуфаундленд) је историјски припадао територији округа Унамкик. Међутим, касније је ово велико острво организовано као посебан округ.

Велике поглавице

уреди

Сахем (велики поглавица) Мемберту је 24. јуна 1610. прешао у католицизам и крстио се. Склопио је савез са француским језуитима. Микмаци, као трговински савезници Француза, дозвољавали су ограничено насељавање Француза на својој земљи.

 
Сахем Габриел Силибој — први вођа Микмака који се борио на Врховном суду Нове Шкотске за остваривање права Микмака по основу потписаних споразума, 1929.

Габријел Силибој (1874—1964), је био уважени верски вођа, члан Великог већа, који је изабран за новог сахема 1918. На ову позицију је биран више пута и на њој је остао до краја живота.[16]

Нова Шкотска је 1927. оптужила Великог поглавицу Силибоја да је ван сезоне ловио бизамске пацове због крзна. Први се у својој одбрани на суду позвао на права дефинисана Споразумом из 1752. Међутим, изгубио је овај спор. Врховни суд Канаде је 1985. коначно признао споразумна права из 1752. на лов и риболов аутохтоног становништва у својој пресуди Краљица против Сајмона (енгл. R. v. Simon).[17] На 50. годишњицу Силибојеве смрти, Велико веће је затражило од владе Нове Шкотске помиловање за покојног Великог поглавицу. Премијер Стивен Мекнил дао је постхумно помиловање 2017. године.[16] Заменик гувернера Нове Шкотске, Џон Џејмс Грант, премијер Мекнил и министарка правде Дајана Вејлен, помиловали су Силибоја и издали формално извињење: то је било „друго постхумно помиловање у историји Нове Шкотске”.[16] Његов унук, Ендру Дени, данашњи Велики поглавица Великог савета, рекао је да је његов деда „изазивао поштовање; млади људи који су желели да се венчају од њега су тражили благослов, а код мисије на Чеп'л Ајленду чамци су се се заустављали када је он пролазио”.[16][16]

Микмачки језик

уреди

Према попису из 2016. године, од 168.420 Микмака, само је 7.140 њих или 4% изјавило да говори микмачким језиком.[18][19]

Хијероглифско писмо

уреди

Микмачки језик је раније писан микмачким хијероглифским писмом. Данас је углавном у употреби латинично писмо.

У Националном парку Кеџимкуџик, петроглифи урезани у стене од шкриљаца, који приказују начин живота Микмака, укључују писане хијероглифе, људске фигуре, микмачке куће и колибе, украсе (као што су крстови), једрењаке и животиње. Они се везују за Микмаке, који су непрекидно насељавали ово подручје од праисторије.[20]‍:1 Најстарији петроглифи су настали у праисторији, а најмлађи у 19. веку.[21]

Џери Лоунклауд (1854—1930), микмачки „етнограф”, 1912. је транскрибовао неке од петроглифа из Кеџимкуџика и поклонио своја дела Музеју Нове Шкотске.[22] Заслужан је за прву микмачку монографију, која је написана на основу његових усмених записа о историји Микмака из 1920-их.[23]

Након што је крајем 1670-их видео микмачке хијероглифе, које је млади Микмак исписао угљем на брезовој кори, француски мисионар Крестијен Ле Клерк, који је радио на полуострву Гаспе, усвојио је њихову употребу за подучавање Микмака католичким молитвама и химнама на њиховом сопственом језику.[24]

 
Католичка молитва Круница Блажене Девице Марије писана микмачким хијероглифима (аутор Кристијан Каудер 1866)

Кристијан Каудер, који је био мисионар у Микмакији од 1856. до 1871. је у свом делу на немачком, Хришћански Катихизис, објављеном 1866, записао неколико молитви писаних микмачким хијероглифима, као што су Круница Блажене Девице Марије и Оченаш.[25]

Дејвид Л. Шмит и Мурдена Маршал су у својој књизи из 1995. године, објавили неке од молитава, приповетки и литургија представљених хијероглифима — пиктографским симболима. Микмаци су ове хијероглифе развили пре контакта са Европљанима. Француски језуитски мисионари су усвојили њихову употребу при подучавању Микмака католичким молитвама и вери.[26] Шмит и Маршал су доказали да су ови хијероглифи служили као потпуно функционално писмо.[26] Они тврде да је то најстарије писмо неког аутохтоног језик у Северној Америци северно од Мексика.[26]

Етимологија речи Микмак

уреди

Назив Лну је микмачки аутоним, а његово значење је „људско биће” или „људи”.[27] Микмаци су себе називали именом Лну, али су израз никмак (мој рођак) користили као поздрав.[28]

Французи су за Микмаке првобитно користили назив Суриква,[29] а касније Гаспесиенс (становници полуострва Гаспе). Назив Микмакис су преузели из енглеског језика. Британци су их првобитно звали Тарантинс, што је назив који вероватно има француску основу.[30]

Постоје различита објашњења за појаву и ширење уптребе појма Микмак. Према Микмачком водичу за сналажење реч „Микмак” значи „породица”.[31][Notes 1] Анишинабе за Микмаке користе назив Миџима(г), што значи „браћа/савезници”.[32]

Шарл Оберт де ла Шене је први Европљанин који је забележио појам Микмак као назив за народ, а употребио га је у својим мемоарима из 1676. Овај податак је навела Марион Робертсон у својој књизи Црвена земља: Микмачке приче (енгл. Red Earth: Tales of the Mi'kmaq), коју је објавио 1960-их Музеј Нове Шкотске,[33][34]Робертсон цитира професора Ганонга, који предлаже да је реч „Микмак” изведена из речи мегаминго (земља). Исти предлог има о је и Марк Лекарбо.[34]

Мгоуће је да име Микмак има значење „Црвене Земље Народ, или Народ Црвене Земље”.[33] Мегумаги, име које су Микмаци користили за своју земљу, и Мегумавак, име којим су називали себе, повезани су са речима мегвак, што се односи на црвену боју, и магумегек, „на земљи”.[34] Ранд је превео мегакумегек као „црвено на земљи”, „црвено тло” или „црвена земља”.[34] Према Робертсону порекло микмачког имена је везана за реч нигумак, што значи „мој брат” или „мој пријатељ”, или представља израз љубазности.[33] Стансбури Хагар је сугерисао у свом делу „Микмачка Магија и Медицина” да реч мегумавак потиче од мегумовесу, што се односи на магију.[33]

Географија

уреди
 
Микмаки(ја): Подељена на 7 округа. Није приказан Такамгаг (Такамгик), осми округ који обухвата цело острво Њуфаундленд.[35] Такамгаг је био део Онамага (Анамакика) до 1800-их.

Земља Микмака, Микмаки(ја), традиционално је подељена на седам округа. Пре наметања канадског Индијанског закона, сваки округ је имао своју независну владу и границе. Независне владе су имале окружног поглавицу и веће. Чланови савета били су поглавице банди (потплемена, дружина), старешине и други истакнути чланови племена. Окружно веће је било задужено да обавља све дужности које има свака независна и слободна власт, доношење закона, спровођење правде, давање права на коришћење риболовних подручја и ловишта, ратовање и успостављање мира.

Окрузи

уреди

Осам микмачких округа (укључујући Такамгаг, који често није уврштен) су: 1) Епеквитик ак Пиктик, 2) Ескикевакик, 3) Кеспек, 4) Кеспаквитик, 5) Сикникт, 6) Сипикникатик, 7) Анамакик и 8) Такамгик (Такамгаг).

Однос Микмака са савезним и покрајинским властима

уреди

Трипартитни форум

уреди

„Микмачко-Новошкотско-Канадски Трипартитни Форум” је основан 1997. Владе Канаде и Нове Шкотске су 31. августа 2010. потписале историјски споразум са Микмачком нацијом, којим је успостављен процес у којем савезна влада мора да се консултује са микмачким Великим већем (Санте Мавиоми) пре него што се упусти у било какве активности или пројекте који утичу на Микмаке у Новој Шкотској. Ово је први такав споразум о сарадњи у канадској историји, њиме су укључене све прве нације унутар једне провинције.[12]

Комисија за истину и помирење

уреди

Микмакиња из Нове Шкотске, активисткиња Нора Бернард, иницирала је 2005. године највећу групну тужбу у канадској историји, заступала је око 79.000 жртава школског система канадских Индијанаца. Влада Канаде је прихватила нагодбу, на основу које је имала обавезу да жртвама исплати више од 5 милијарди канадских долара.[36][37]

Од 2008. од 2015. постојала је „Комисија за истину и помирење у случају интерната за индијанску децу”, чији су чланови у јесен 2011. године, путовали у различита насеља на Атлантском приобаљу Канаде, која су сва била у области коју је покривао интернат за Индијанце Шубенакади, који је био једини интернат у региону. У својој књизи из 2004. године под насловом Завештање интерната Шубенакади, новинар Крис Бенџамин је писао о „живим ранама” микмачке деце која су похађала институцију Шубенакади у периоду од три деценије — од 1930. до 1967.[38]

Микмачко школство

уреди

Прва школа под управом самих Микмака у Новој Шкотској — „Мигмаг Гина матној”,[39] основана је 1982. и резултат је сарадње између Микмака и владе Нове Шкотске. Образовни програм који спроводи ова школа, према Крису Бенџамину је најуспешнији међу школама под контролом првих нација у Канади.[37]

До 1997. године, властима свих микмачких резервата пренета је одговорност за пружање образовања.[40] До 2014. године основано је 11 школа у Новој Шкотској под управом домородачких банди (дружина, потплемена),[41] а провинција има највећу стопу задржавања староседелачких ученика у школама у Канади.[41] Више од половине наставника су Микмаци.[41] Од 2011. до 2012. године дошло је до повећања од 25% броја микмачких ученика који образовање настављају на универзитету. Атлантска Канада има највећу стопу староседелачких студената који похађају универзитете у земљи.[42][43]

Историја

уреди

Пре контакта са Европљанима

уреди
 
Микмакиње продају кошаре (корпе), дело сликарке Мери МекКи, насликано око 1845.

У југозападној Новој Шкотској постоје археолошки докази да су земља и други ресурси коришћени на традиционалан начин најмање 4.000 година.[44]‍:23[45][46] У Националном парку и историјском локалитету Кеџимкуџик, постоје пловни путеви од залива Фанди до Атлантског океана које су кануисти староседеоци користили хиљадама година.[47]

У својој магистарској тези на Меморијалном Универзитету, микмачки старешина, Роџер Луис, истражио је реципрочни однос микмачког становништва са животном средином, које је оно имало пре контакта са Европљанима. Тај однос се огледао у самоодрживом риболову, лову и сакупљању, као и одабиру локација насеља.[48] Луис, који је био на позицији кустоса етнологије у Музеју Нове Шкотске у Халифаксу, од 2007. године,[49] се у својој магистарској тези фокусирао на врше коришћене за риболов у југозападној Новој Шкотској пре контакта са Европљанима.[44]

У поглављу „Позна праисторија источне обале” „Приручника северноамеричких Индијанаца” (Handbook of North American Indians) из 1978. године, које је издао институт Смитсонијан, археолог Дин Сноу наводи да је прилично дубока лингвистичка подела између Микмака и источних Алгонквина, који су живели југозападно од њих, он сугерише да су Микмаци на својој земљи развили посебну културу. У њој је била наглашена поморска оријентација, пошто је ово подручје имало релативно мало великих речних система.[50] У поглављу „Рани индијанско-европски контакт” истог Приручника из 1978. године, етнолог Т. Џ. Брасер је описао како су пре контакта мале полуномадске банде (дружине, потплемена), које је чинило неколико патрилинеарно сродних породица староседелаца, преживљавале у климатским условима неповољним за пољопривреду, издржавајући се риболовом и ловом. Значајне вође нису постојале, сем у ловачким дружинама.[51] У истом Приручнику из 1978. године, антрополог Филип Бок је описао годишњи циклус сезонског кретања Микмака пре контакта. Бок је написао да су Микмаци током зиме живели у раштрканим логорима у унутрашњости, а током лета у већим приобалним насељима. Мрешћење риба у марту би их навело да се окупе око потока у којима се риба мрести. Овде су ловили харинге, сакупљали јаја водених птица и ловили гуске. У мају је на морској обали постојало обиље бакалара и шкољки, а приобални поветарац је доносио олакшање од инсеката крвопија који су распрострањени у унутрашњости, као што су црне муве (Simuliidae), јеленске муве (Chrysops), разне врсте малих мушица и комараца (Culicidae). Јесењи мраз убијао је ове инсекте током септембра, у време мреста америчких јегуља, које су у ово доба ловили Микмаци. Мање дружине Микмака би се затим распршиле и отишле у унутрашњост, где су ловили лосове и карибуе.[52][53] Лос је био најважнија животиња коју су Микмаци ловили, сви делови тела лоса су били коришћени: месо за храну, кожа за одећу, тетиве за израду конопца и кости за резбарење и прављење алата. Друге животиње које су Микмаци ловили били су јелени, медведи, зечеви, даброви и бодљикави прасићи.[54]

Брасер је описао први контакт између Микмака и европских рибара.[55] Ови рибари су свој улов солили на мору и с њим пловили кући, али су већ 1520. успоставили своје прве логоре на обали за сушење бакалара. Током друге половине 16. века, сушење је постало преовлађујући метод чувања бакалара.[55] Брасер је забележио да је трампа крзна за европску робу променила микмачко друштво. Жеља за увозном робом навела је мушкарце да већи део године проводе далеко од обале, у унутрашњости, где су ловили животиње због крзна. Лов животиња које се не селе, као што је дабар, повећало је свест о значају чувања племенских граница од странаца. Склоност трговаца да тргују у приступачнијим лукама довела је до окупљања Микмака у мањи број летњих насеља. То је последично довело до стварања мањег броја већих банди (дружина, потплемена), предвођених трговцима који су били најспособнији преговарачи.[56]

Према Музеју Нове Шкотске, медвеђи зуби и канџе су коришћени као украси у регалијама. Жене су користиле бодље бодљикавих прасића као игле којима су израђивале низове украсних перли на одећи, мокасинима и разним модним детаљима. Оружје које је највише коришћено за лов су лук и стрела. Микмаци су своје лукове правили од јавора. У исхрани су користили разне врсте риба, као што су лосос и јесетра, као и разне врсте морских плодова као што су јастог, лигње, шкољке и јегуље, такође су се хранили морским птицама и њиховим јајима. Ловили су морске сисаре као што су плискавице, китови, моржеви и фоке.[54]

Микмачка територија је била први део Северне Америке који су Европљани обилато експлоатисали. Извештаји Џона Кабота, Жака Картјеа и португалских истраживача о тамошњим условима подстакли су посете португалских, шпанских, баскијских, француских и енглеских рибара и китоловаца, почев од 16. века.

Европски рибари су основали рибарске логоре у Новом свету у којима су трговали са микмачким рибарима; а трговина се брзо проширила на крзна. Према Томасу Б. Костејну, (1885—1965), новинару који је писао историјске романе, око 1578. приближно 350 европских бродова је ловили око ушћа реке Сен Лорен. Већина су били независни рибари, али је све већи број истраживао могућност трговине крзном.[57]

17. и 18. век

уреди

Колонијални ратови

уреди

У јеку Рата краља Филипа између енглеских колониста и Индијанаца у јужној Новој Енглеској, Микмаци су постали део „Вабаначке конфедерације”, савеза који је поред Микмака укључивао и 4 друга алгонквинска народа: Западни Абенаки, Источни Абенаки (Пенобскоти и др.), Пасамакводи и Малисити.[58] Вабаначка конфедерација је била у савезу са Акађанима. У току Рата краља Филипа дошло је и до Битке код Порт Ла Тура (1677), првог војног сукоба између Микмака и Нове Енглеске.

Током периода од седамдесет пет година, током шест ратова у Микмакији, Микмаци и Акађани су се заједно борили да спрече Британце да заузму ову област. Француска је изгубила војну контролу над Акадијом 1710. и одрекла се полагања права на њу (осим Кејп Бретона) Спопразумом из Утрехта са Енглеском из 1713. године.

Али Микмаци нису били укључени у склапање споразума и никада нису уступили своју земљу Британцима. Микмацима је 1715. речено да Британци на основу Споразума из Утрехта полажу право на њихову древну територију. Микмаци су се формално жалили француском команданту у Луизбургу због тога што је француски краљ пренео суверенитет над њиховом земљом која није била у његовом поседу. Били су обавештени о томе да су Французи полагали право на њихову земљу током једног века, на основу закона које су донели европски краљеви, према коме земља не може бити у легалном власништву ниједног нехришћанина, и да је стога таква земља слободно доступна свим хришћанским владарима који на њу положе право. Према микмачком историчару Данијелу Полу „Ако би модерни легалисти икада признали овај изопачени закон, морали би да узму у обзир чињеницу да је, након што су велики поглавица Мемберту и његова породица прешли на хришћанство 1610. године, микмачка земља требало да буде изузета од заплене, јер су Микмаци били хришћани. Међутим, тешко је замислити да би се модерна влада повукла и покушала да искористи такво нецивилизовано смеће као оправдање за непризнавање староседелачког права на земљу”.[59]‍:74–75

Заједно са Акађанима, Микмаци су покушавали да спрече оснивање британских (протестантских) насеља вршећи бројне нападе на Халифакс, Дартмут, Лоренстаун и Луненбург. Током Француског и индијанског рата, северноамеричког ратишта Седмогодишњег рата између Француске и Британије, Микмаци су помагали Акађанима да се одупру Британцима током њиховог протеривања. Војни отпор је знатно ослабио након француског пораза у опсади Луизбурга (1758) на острву Кејп Бретон. Велика Британија је Париским споразумом из 1763. озваничила свој колонијални посед над целом Микмакијом.

Споразуми о миру и пријатељству

уреди
 
Микмачки логор, дело Хиберта Њутона Бинија, 1791.

Између 1725. и 1779. године, Микмаци, Малисити и Пасамакводи су потписали бројне споразуме, који се обично називају „Заветни низ споразума о миру и пријатељству” (енгл. Covenant Chain of Peace and Friendship Treaties), којима су успоставили „мирне односе са британском круном”. Према микмачким представницима, овим споразумима — које је Врховни суд Канаде навео као правни преседан у предмету Краљица против Маршала — Микмаци „нису уступили нити се одрекли свог власништва над земљом и својих других права”.[10]

Према неким историчарима првим споразумом потписаним 1725. године, након Дамеровог рата, Микмаци се нису одрекли права на лов, риболов и сакупљање плодова у дивљини.[60] Споразумима из Халифакса (1760—61) окончани су сукоби између Микмака и Британаца.[61] Под споразумима из Халифакса се подразумева низ споразума, међу којима је прво потписан малиситско-пасамакводски споразум у Халифаксу 1760, а затим и већи број споразума од 1760. до 1761. са различитим микмачким племенима посебно.

Споразум о миру и пријатељству из 1752. између Његовог Величанства Краља и Жан-Батиста Копита,[17] у име Шубенакадских Микмака је цитиран у одлуци Врховног суда Канаде из 1985. године у пресуди у случају Краљица против Симона (R. v. Simon).[17] У својој књизи из 2002. о случају Маршал, историчар Вилијам Викен је записао да не постоји писана документација која би подржала тврдњу да је Коуп (Копит) склопио споразум у име свих Микмака.[62] ‍:184 Потписивањем низа споразума, 75 година ратовања окончано је 1761. Споразумима из Халифакса.[63][61]

Према књизи из 2009. Нова Шкотска: џепна историја (енгл. Nova Scotia: a pocket history), коју су написали историчари са Универзитета Сент Мари из Халифакса Џон Г. Рид и Бренда Конрој, иако споразуми из 1760—61 садрже изјаве о потчињавању Микмака британској круни, на основу изјава Микмака потписника ових споразума може се закључити да су они желели да потписивањем споразума успоставе пријатељски и узајамни однос.[64] Почетком 1760-их, у региону је било око 300 микмачких ратника и хиљаде британских војника. Циљеви микмачких преговарача који су учествовали у преговорима о споразуму у Халифаксу из 1760. били су склапање мира, успостављање безбедне и добро регулисане трговине робом као што је крзно и започињање сталног пријатељства са британском круном. Према Риду и Конору, Микмаци су заузврат понудили пријатељство и трпељивост према ограниченом насељавању Британаца, иако без икакве формалне предаје земље.[64]‍:23 Да би се испунила очекивања Микмака о реципроцитету, било је предвиђено да се о сваком ширењу британских насеља преговара, и да оно буде пропраћено давањем поклона Микмацима. Пропратним документима којима је било предвиђено спровођење у дело мировних споразума нису успостављена територијална ограничења ширењу британских насеља, али је Микмацима јемчен приступ природним богатствима дуж обала и у шумама, која су им дуго обезбеђивала стабилне изворе хране.[64] Микмачко и енглеско схватање права на коришћење земље била су прилично различита. У својој књизи из 2003. о британском протеривању Акађана, професор историје са Универзитета у Синсинатију, Џефри Планк, описао је везу између Микмака и Акађана као јаку. Микмаци су веровали да могу да деле своју традиционалну земљу и са Британцима и са Акађанима — при чему су Микмаци очекивали да могу да наставе да лове дивљач као и обично и да долазе до обале на којој су сакупљали плодове мора.[65]

Долазак већег броја Плантера из Нове Енглеске (након 1755. и протеривања Акађана) и Лојалиста Уједињеног царства (након америчког рата за независност) довео је до повећања притиска на британске власти да прекрше споразуме са Микмацима и да обезбеде земљу за нове енглеске досељенике. Ово досељавање је створило значајан економски, еколошки и културни притисак на Микмаке. Микмаци су покушавали да обезбеде спровођење споразума тако што су претили насиљем. На почетку Америчког рата за независност, многа микмачка и малиситска племена су подржавала Американце у борби против Британаца. Учествовали су у Мејџервилској побуни и бици код Форт Камберланда 1776. Микмачки делегати су са Сједињеним Америчким Државама закључили први међународни споразум, Споразум из Вотертауна, убрзо након што је Америка прогласила своју независност у јулу 1776. Ови делегати нису званично представљали Микмачку владу, али су се многи Микмаци придружили Континенталној војсци као резултат овог споразума. У јуну 1779, Микмаци из долине Мирамиши у Њу Бранзвику напали су и опљачкали неке Британце у тој области. Следећег месеца, британски капетан Огастус Харви, који је командовао ХМС Випером, стигао је у долину и сукобио се са Микмацима. Један Микмак је убијен, а 16 је заробљено и одведено у Квебек. Затвореници су на крају одведени у Халифакс. Ослобођени су 28. јула 1779. након потписивања заклетве на верност британској круни.[66][67][68]

Како је почетком 19. века њихова војна моћ слабила, Микмаци су се жалили британским властима тражећи поштовање потписаних споразума и подсећали их на њихову дужност да дају „поклоне” Микмацима како би могли легално да се насељавају у Микмакију. Као одговор на њихове жалбе, Британци су им нудили „помоћ”, што је реч коју су владини званичници најчешће користили. Британци су тражили да се Микмаци одрекну свог начина живота и да почну да се насељавају у трајним насељима. Такође, речено им је да своју децу морају да шаљу у британске школе на школовање.[69]

 
Споменик посвећен Споразуму из 1752. који је подигла Шубенакади прва нација у Новој Шкотској

Габријел Силибој је био први Микмак који је изабран за великог поглавицу (сахема) 1919. и први који се борио на Врховном суду Нове Шкотске за признавање неког потписаног споразума — и то Споразума из 1752.

Празник „Дан споразума”, којим се слави потписивање споразума између Британског царства и Микмака, први пут је обележен 1. октобра 1986.

Споразуме је Врховни суд Канаде формално признао тек када су убележени у Одељку 35 Уставног закона из 1982. Први дан споразума обележен је годину дана након што је Врховни суд потврдио мировни Споразум из 1752. који су потписали Жан-Батист Коуп (или Жан-Батист Копит) и гувернер Перегрин Хопсон.

19. век

уреди
 
Микмаци, отац и син, сликано у Новој Шкотској око 1871.

Краљевска акадијска школа

уреди

Волтер Бромли је био британски официр и реформатор који је основао Краљевску акадијску школу и помагао Микмаке током тринаест година колико је живео у Халифаксу (1813—1825).[70] Бромли се у потпуности посветио помагању микмачком народу.[71] Микмаци су били међу најсиромашнијим становницима Халифакса и околних сеоских насеља. Према историчарки Џудит Фингард, његов допринос објављивању јавности тешког положаја Микмака посебно „доприноси његовом историјском значају”. Фингард пише:

Бромлијеви ставови према Индијанцима били су изузетно просветљени за његово време. ... Бромли је потпуно одбацио идеју да су староседеоци природно инфериорни и покушавао је да подстакне побољшање њиховог материјалног положаја насељавањем староседелаца у стална насеља и потстицање бављења пољопривредом, развој талената путем образовања и развој поноса кроз његово проучавање њихових језика.[70]

Микмачко мисионарско друштво

уреди

Микмачко мисионарско друштво је основано 1849, а један од његових оснивача био је Сила Терцијус Ранд који је највише радио у Хантспорту, где је и живео од 1853. до своје смрти 1889. године. Ранд је много путовао по микмачким насељима, ширећи хришћанску веру, учећи микмачки језик и бележећи микмачка усмена предања. Ранд је превео Свето Писмо на микмачки и малиситски језик, написао речник микмачког језика и прикупио бројне легенде, а кроз свој објављени рад био је први који је свету представио приче о Глускапу. Мисија је распуштена 1870. након дугог периода неслагања са баптистичком црквом. Он се на крају вратио у баптистичку цркву 1885. године.

Галерија слика из 19. века

уреди

20. и 21. век

уреди

Џери Лоунклауд је почетком 20. века сарађивао са историчарем и архивистом Харијем Пирсом на бележењу микмачких народних обичаја. Лоунклауд је написао прву микмачку монографију, коју је његов биограф насловио „Пратећи Др. Лоунклауда: Од шоумена до чувара легенди”.[73] Историчарка Рут Холмс Вајтхед написала је следеће: „Етнограф микмачке нације могао је с правом бити његов епитаф, последње одавање почасти”.[74]

Светски ратови

уреди

Више од 150 микмачких мушкараца се 1914, на почетку Првог светског рата, пријавило у канадску војску. Највећи одзив за учествовање у Првом светском рату међу Микмацима било је на Острву Принца Едварда, где се тридесет четири од шездесет четири одрасла Микмака из племена „Ленокс Ајленд прва нација”, пријавило у оружане снаге. Они су се посебно истакли у Бици код Амијена.[75] Преко 250 Микмака се 1939. добровољно пријавило да учествује у Другом светском рату. Док се за учешће у Корејском рату 1950. године, пријавило преко 60 Микмака.

Микмаци са Њуфаундленда

уреди

Влада Канаде је 2011. године објавила признање „Калипу прве нације” насељене у Њуфаундленду и Лабрадору. Нова банда (потплеме, дружина), која је без земље, прихватила је 25.000 пријава за чланство (држављанство) до октобра 2012. године.[76] Укупно је послато преко 100.000 захтева за чланство (држављанство) прве нације Калипу, што је еквивалент 1/5 становништва покрајине. Неколико микмачких институција, укључујући Велико веће, тврдило је да „Калипу прва нација” нема легитимно староседелачко порекло и да прихвата превише чланова.[77][78][79] У новембру 2019. године решено је питање легитимитета и микмачко Велико веће је прихватило „Калипу прву нацију” као део микмачке нације.[80]

Вера, духовност и традиција

уреди

Микмачка вера

уреди

Део Микмака исповеда католичку веру, део само традиционалну микмачку веру; али многи поштују обе због компатибилности између хришћанства и традиционалне микмачке вере.[81]

Микмачка усмена предања

уреди

Микмаци су пре контакта са Европљанима користили петроглифе, али њихова употреба није била раширена. Поред тога, не верује се да су Микмаци пре контакта имали било какав облик писаног језика. Скоро сви микмачки обичаји преношени су усмено, првенствено путем приповедања. Традиционално су постојала три нивоа усмене традиције: верски митови, легенде и фолклор. Што укључује микмачке приче о стварању света и митове који објашњавају организацију света и друштва; на пример, како су створени мушкарци и жене и зашто се разликују једни од других. Најпознатији микмачки мит је мит о Глускапу. Добри приповедачи су високо цењени међу Микмацима,[82] јер преносе важна учења која утичу на обликовање младих, а такође су извор забаве.

Постоји микмачки мит који говори о томе да су зло и изопаченост међу људима довели до тога да убијају једни друге, што је изазвало велику тугу творцу-богу-сунцу, који је толико плакао да су његове сузе постале киша, довољно јака да изазове потоп. Људи су покушавали да преживе поплаву путујући у кануима од брезове коре, али су само један старац и једна жена преживели и поново населили земљу.[83]

Света места

уреди

Духовна престоница микмачког народа је Мнику, мало острво у језеру Бра д'Ор у Новој Шкотској, на коме се окупља Велико веће (Санте Мавиоми). Острво се налази у оквиру резервата под именом Чеп'л Ајленд. На острву се такође налази мисија Свете Ане, која је важно место за микмачке ходочаснике.[81] Острво је проглашено историјским локалитетом.[84]

Етноботаника

уреди

Балзамасту јелу (Abies balsamea) Микмаци у својој народној медицини користе у разне сврхе. За дијареју користе пупољке, шишарке и унутрашњу кору; смолу за опекотине, прехладу, преломе, чир и ране; шишарке за грчеве у стомаку; пупољке као лаксатив; и кору за гонореју.[85] Користе дрво за потпалу, гране за израду кревета, а кору за прављење пића.[86]

Микмачке „прве нације”

уреди

Списак микмачких првих нација је приказан у табели испод.

Насеље Покрајина/Држава Град/Резерват Процењени број
Абегвајт прва нација   Острво Принца Едварда Скочфорт, Роки Поинт, Морел 396
Акадија прва нација   Нова Шкотска Јармут 996
Анаполис Вели прва нација   Нова Шкотска Кембриџ Стејш'н 219
Арустук банда Микмака   Мејн Преск Ајл 920
Бер Рив'р прва нација   Нова Шкотска Бер Рив'р 272
Бактуш прва нација   Њу Брансвик Бактуш 80
Б'рнт Ч'рч прва нација   Њу Брансвик Есгенопетиџ 14 1.488
Чеп'л Ајл'нд прва нација   Нова Шкотска Чеп'л Ајл'нд 576
Ил Граунд прва нација   Њу Брансвик Ил Граунд 844
Ил Рив'р Бар прва нација   Њу Брансвик Ил Рив'р Бар 589
Елсипогтог прва нација   Њу Брансвик Биг Коув 3.000+
Ескасони прва нација   Нова Шкотска Ескасони 4.400+
Форт Фоли прва нација   Њу Брансвик Дорчестер 105
Миккмаци Гасгапегиага   Квебек Гасгапегиаг 1.174
Микмачка нација Геспега   Квебек Фонтенел 490
Глускап прва нација   Нова Шкотска Хантспорт 360
Индијан Ајл'нд прва нација   Њу Брансвик Индијан Ајл'нд 145
Ленокс Ајл'нд прва нација   Острво Принца Едварда Ленокс Ајл'нд 700
Листугуџ Микмаци прва нација   Квебек Листугуџ Микмаци прва нација 3.166
Мемберту прва нација   Нова Шкотска Сиднеј 1.051
Метепенагиаг микмачка нација   Њу Брансвик Ред Бенк 527
Миопукек прва нација   Њуфаундланд и Лабрадор Кон Рив'р 2.366
Микмачка банда Калипу[87][88] прва нација   Њуфаундланд и Лабрадор Њуфаундланд и Лабрадор 21.429[6]
Милбрук прва нација   Нова Шкотска Труро 1.400
Пабинау прва нација   Њу Брансвик Батерст 214
Пактнкек прва нација   Нова Шкотска Пактнкек 500
Пиктоу Лендинг прва нација   Нова Шкотска Трентон 547
Сипикнекатик прва нација   Нова Шкотска Индијан Брук (Шубенакади) 2.120
Вагматкук прва нација   Нова Шкотска Вагматкук 623
Вејкоба прва нација   Нова Шкотска Вајкокома 900

Демографија

уреди
Година Становништво Извор
1500.    4.500 Процена
1600.    3.000 Процена
1700.    2.000 Процена
1750.    3.000[89] Процена
1800.    3.100 Процена
1900.    4.000 Попис
1940.    5.000 Попис
1960.    6.000 Попис
1972.   10.000 Попис
1998.   15.000 SIL
2006.   20.000 Попис

Микмачко становништво пре контакта са Европљанима је процењено на 3.000—30.000.[90] Отац Бјар је 1616. проценио бројност микмачког становништва на више од 3.000, али је приметио да је због европских болести дошло до великих губитака становништва током 16. века. Велике богиње и друге заразне болести пренете из Европе, на које Микмаци нису имали имунитет, ратови и алкохолизам довели су до даљег опадања домаћег становништва. Најнижа тачка достигнута је средином 17. века. Затим је број Микмака поново благо порастао, пре него што је постао стабилан током 19. века. Током 20. века број микмачког становништва је поново у порасту. Просечан годишњи раст од 1965. до 1970. године био је око 2,5%.

Именовање предела и објеката по Микмацима

уреди

По Микмацима су названи многи географски локалитети и објекти, укључујући брод HMCS Микмак (R10), језеро Микмак и Мик Мак Мол (Тржни Центар Микмак).[91]

Познати Микмаци

уреди

Академици

уреди
  • Памела Палматер, професор на Универзитету Рајерсон у Торонту
  • Патриша Дојл-Бедуел, професорка на Универзитету Делхаузи у Халифаксу
  • Мари Батист, професорка на Универзитету Саскачевана у Саскатуну

Борци за људска права

уреди
  • Ана Меј Акваш, активисткиња (1946—1976)
  • Џ. Кевин Барлоу, борац за људска права
  • Нора Бернард, активисткиња
  • Доналд Маршал, јуниор, неосновано осуђен за убиство; касније се борио за право Микмака на риболов
  • Данијел Н. Пол, старешина, писац, историчар племена, колумниста и борац за људска права
  • Габријел Силибој, микмачки велики поглавица од 1918. до 1964.

Уметници

уреди

Спортисти

уреди

Војници

уреди

Остали

уреди
  • Судија Тимоти Габријел, први Микмак који је постао судија у Новој Шкотској[94]
  • Питер Пол Тони Бејби, микмачки поглавица и лекар опште праксе (1850-их)
  • Индијан Џо, извиђач у време америчког рата за независност
  • Ноел Џедор, сахем, микмачки изгнаник (1865—1944)[95]‍:5[96]‍:33[97]
  • Хенри Мемберту, велики поглавица и духовни вођа (1525—1611)
  • Лоренс Пол, поглавица „Милбручке прве нације”

Напомене

уреди
  1. ^ Одређени члан „д” (the) у енглеском језику сугерише да је реч „Микмак” недеклинирани облик означен почетним словом „м”. Када се деклинира у једнини, своди се на следеће облике: никмак — моја породица; кикмак — ваша породица; викма — његова/њена породица. Варијанта облика „Микмо” игра две граматичке улоге: 1) То је једнина од Микмак и 2) придев у околностима у којима стоји испред именице. види Miꞌkmaw Resource Guide, Eastern Woodlands Publishing (1997).

Референце

уреди
  1. ^ „Flags of the World”. Архивирано из оригинала 4. 7. 2017. г. Приступљено 20. 11. 2009. 
  2. ^ „Aboriginal Ancestry Responses (73)”. www12.statcan.gc.ca (на језику: енглески). Government of Canada. 25. 10. 2017. Приступљено 23. 11. 2017. 
  3. ^ „Native Languages of the Americas: Mi'kmaq Language (Mi'kmaw, Micmac, Mikmaq, Mikmak)”. Native-Languages.org. Приступљено 31. 10. 2018. 
  4. ^ Lockerby, Earle (2004). „Ancient Miꞌkmaq Customs: A Shaman's Revelations” (PDF). The Canadian Journal of Native Studies. 24 (2): 403—423.  see page 418, note 2
  5. ^ Sock, S., & Paul-Gould, S. (2011). Best Practices and Challenges in Miꞌkmaq and Maliseet/Wolastoqi Language Immersion Programs.
  6. ^ а б „Programs and Services”. Qalipu.ca. 
  7. ^ „Thousands of Qalipu Miꞌkmaq applicants rejected again”, CBC, Dec 08, 2017.
  8. ^ „Table 1: Indigenous Languages Spoken in the United States (by Language)”. YourDictionary. Архивирано из оригинала 23. 07. 2017. г. Приступљено 09. 03. 2022. 
  9. ^ contenu, English name of the content author / Nom en anglais de l'auteur du. „English title / Titre en anglais”. www12.statcan.ca. Архивирано из оригинала 02. 02. 2017. г. Приступљено 09. 03. 2022. 
  10. ^ а б Bernard, Tim; Rosenmeier, Leah Morine; Farrell, Sharon L., ур. (2015). Mi'kmawe'l Tan Teli-kina'muemk Teaching About the Mi'kmaq (PDF). The Mi’kmawey Debert Cultural Centre. стр. 106. 
  11. ^ „Regina versus”. theprojectdefinition.com. 18. 12. 2015. 
  12. ^ а б в г д ђ „Miꞌkmaq of Nova Scotia, Province of Nova Scotia and Canada Sign Landmark Agreement” (Саопштење). Indian and Northern Affairs Canada and Government of Nova Scotia – Aboriginal Affairs. Приступљено 31. 8. 2021. 
  13. ^ Julien, Donald M. (октобар 2007). Kekina'muek (learning)Learning about the Mi'kmaq of Nova Scotia (PDF). Eastern Woodland Print Communication. стр. 11. Приступљено 21. 2. 2020. 
  14. ^ а б „Mi'kmaq Historical Overview”. Cape Breton University. Архивирано из оригинала 24. 12. 2020. г. Приступљено 21. 2. 2020. 
  15. ^ Julien, Donald M. (октобар 2007). Kekina'muek (learning)Learning about the Mi'kmaq of Nova Scotia (PDF). Eastern Woodland Print Communication. стр. 11. Приступљено 21. фебруар 2020. 
  16. ^ а б в г д Weeks, Joan (16. фебруар 2017). „9 decades after hunting conviction, Mi'kmaq leader gets posthumous pardon”. CBC. Nova Scotia. Приступљено 21. октобар 2020. 
  17. ^ а б в „1752 Peace and Friendship Treaty”, Indigenous and Northern Affairs Canada, Government of Canada, Treaty Texts, 3. новембар 2008, Приступљено 18. октобар 2020 
  18. ^ Canada, Government of Canada, Statistics (2. 8. 2017). „Language Highlight Tables, 2016 Census – Aboriginal mother tongue, Aboriginal language spoken most often at home and Other Aboriginal language(s) spoken regularly at home for the population excluding institutional residents of Canada, provinces and territories, 2016 Census – 100% Data”. www12.statcan.gc.ca (на језику: енглески). Приступљено 17. 11. 2017. 
  19. ^ Bureau, US Census. „Detailed Languages Spoken at Home and Ability to Speak English”. www.census.gov (на језику: енглески). Приступљено 17. 11. 2017. 
  20. ^ Cave, Beverley (септембар 2005). The Petroglyphs of Kejimkujik National Park, Nova Scotia: A Fresh Perspective on their Physical and Cultural Contexts (PDF). Memorial University (Теза). Приступљено 19. 10. 2020. 
  21. ^ Cave 2005, стр. 32
  22. ^ Cave 2005, стр. 6
  23. ^ Whitehead, Ruth Holmes; Dennis, Clara; Lonecloud, Jerry (2002). Tracking Doctor Lonecloud: showman to legend keeper. Fredericton, N.B. : Halifax, N.S: Goose Lane Editions via Nova Scotia Museum. ISBN 978-0-86492-356-1. 
  24. ^ Dubé, Alexandre (2003). Tradition, Change and Survival: Mi'kmaq Tourist Art. McCord Museum. Архивирано из оригинала 21. 10. 2020. г. Приступљено 19. 10. 2020. 
  25. ^ Kauder, Christian (1866). Buch das Gut, enthaltened den Katechismus. Wien (Vienna): Die Kaiserliche wie auch Königliche Buchdruckerei hat es gedruckt. Приступљено 19. октобар 2020. 
  26. ^ а б в Schmidt, David L.; Marshall, Murdena (1995). Mi'kmaq hieroglyphic prayers: readings in North America's first indigenous script. Halifax, Nova Scotia: Nimbus Pub. ISBN 978-1-55109-069-6. 
  27. ^ The Nova Scotia Museum's Míkmaq Portraits database
  28. ^ Johnston, A. J. B. (2013). Niꞌn na L'nu: The Miꞌkmaq of Prince Edward Island. Acorn Press. стр. 96. 
  29. ^ Relations des Jésuites de la Nouvelle-France
  30. ^ Lydia Affleck and Simon White. „Our Language”. Native Traditions. Архивирано из оригинала 16. 12. 2006. г. Приступљено 11. 8. 2006. 
  31. ^ Miꞌkmaw Resource Guide, Eastern Woodlands Publishing (1997)
  32. ^ Weshki-ayaad, Lippert, Gambill (2009). Freelang Ojibwe Dictionary
  33. ^ а б в г Robertson, Marion (2006). Red earth: tales of the Micmac with an introduction to the customs and beliefs of the Micmac (2 изд.). Halifax: Nimbus Publisher. стр. 5. ISBN 978-1-55109-575-2.  Непознати параметар |DUPLICATE_pages= игнорисан (помоћ)
  34. ^ а б в г Robertson 2006, стр. 5
  35. ^ Jeddore, John Nick (25. 8. 2011). „There were no Indians here ...”. TheIndependent.ca. 
  36. ^ „Police investigate death at Bernard's home”. Halifax Daily News. Архивирано из оригинала 26. 10. 2008. г. Приступљено 10. 11. 2018 — преко Arnold Pizzo McKiggan. 
  37. ^ а б Benjamin, Chris (2014). Indian school road: legacies of the Shubenacadie Residential School. Halifax, Nova Scotia: Nimbus Publishing. стр. 190. ISBN 978-1-77108-213-6. 
  38. ^ Benjamin 2014, стр. 195
  39. ^ Benjamin 2014, стр. 208
  40. ^ Benjamin 2014, стр. 210
  41. ^ а б в Benjamin 2014, стр. 211
  42. ^ Benjamin 2014, стр. 214
  43. ^ „Number of Mi'kmaq graduates continues to rise | the Chronicle Herald”. Архивирано из оригинала 26. 10. 2014. г. Приступљено 26. 10. 2014. 
  44. ^ а б Lewis, Roger J. (20. фебруар 2006). Pre-contact fish weirs: a case study from southwestern Nova Scotia (PDF) (Теза). Ottawa: Library and Archives Canada. Приступљено 19. 10. 2020. 
  45. ^ Christianson, D.J. 1979. The Use of Subsistence Strategy Descriptions in Determining Wabanaki Residence Location. Journal of Anthropology at McMaster 5(1).
  46. ^ Ferguson, R. 1986. Archaeological Sites of Kejimkujik National Park, Nova Scotia. Unpublished Ms., Parks Canada , Halifax.
  47. ^ „Kejimkujik National Park and National Historic Site”. Приступљено 19. 10. 2020. 
  48. ^ Lewis 2006, стр. 10
  49. ^ „Roger Lewis”. Nova Scotia Museum. 8. 4. 2013. Приступљено 19. октобар 2020. 
  50. ^ Snow, Dean R. (1978). „Late Prehistory of the East Coast: Nova Scotia, Prince Edward Island, and Eastern New Brunswick Drainages”. Ур.: Trigger, Bruce G. Handbook of North American Indians. Northeast. 15. Smithsonian Institution Press. стр. 69. 
  51. ^ Brasser, T.J. (1978). „Early Indian-European Contacts”. Ур.: Trigger, Bruce G. Handbook of North American Indians. Northeast. 15. Smithsonian Institution Press. стр. 78.  Непознати параметар |DUPLICATE_pages= игнорисан (помоћ)
  52. ^ Bock, Philip K. (1978). „Micmac”. Ур.: Trigger, Bruce G. Handbook of North American Indians. Northeast. 15. Smithsonian Institution Press. стр. 109—122. 
  53. ^ ‍:109–110
  54. ^ а б „The Nova Scotia Museum – Heritage Attractions across Nova Scotia”. Архивирано из оригинала 25. 1. 2007. г. Приступљено 17. 1. 2007. 
  55. ^ а б Brasser 1978, стр. 79–80
  56. ^ Brasser 1978, стр. 83–84
  57. ^ Costain, Thomas B. (1954). The White and The Gold. Garden City, New York: Doubleday & Company. стр. 54. ISBN 0-385-04526-3. 
  58. ^ Савезнички народи су насељавали територију коју су Французи назвали Акадија. Њихова земља се простирала од данашње северне и источне Нове Енглеске у Сједињеним Америчким Државама до поморских провинција Канаде. У време контакта са Французима (крај 16. века), они су започели ширење на запад, населивши се на полуострво Гаспе и око реке Сен Лорен, одакле су потискивали племена која говоре ирокешким језицима. Микмачки назив овог полуострво било је „Кеспек” (што значи „последње стечено”).
  59. ^ Paul, Daniel N. (2000). We Were Not the Savages: A Miꞌkmaq Perspective on the Collision Between European and Native American Civilizations (2nd изд.). Fernwood. ISBN 978-1-55266-039-3. 
  60. ^ Nicholas, Andrea Bear. „Mascarene's treaty of 1725”. University of New Brunswick Library Journals. 
  61. ^ а б Patterson, Stephen (2009). „Eighteenth-Century Treaties: The Mi'kmaq, Maliseet, and Passamaquoddy Experience” (PDF). Native Studies Review. 18 (1). 
  62. ^ Wicken, William C. (2002). Miꞌkmaq Treaties on Trial: History, Land and Donald Marshall Junior. University of Toronto Press. ISBN 978-0-8020-7665-6. 
  63. ^ Према историчару Стивену Патерсону, Британци су наметнули споразуме Микмацима да би потврдили британско освајање Микмакије.
  64. ^ а б в Reid, John G.; Conroy, Brenda (2009). Nova Scotia: a pocket history. Halifax: Fernwood Pub. стр. 23. ISBN 978-1-55266-325-7. 
  65. ^ Plank, Geoffrey Gilbert (2003). An unsettled conquest: the British campaign against the peoples of Acadia. University of Pennsylvania Press. стр. 163. ISBN 978-0-8122-0710-1. 
  66. ^ Upton, L.F.S. Julien, John. 5. Dictionary of Canadian Biography. 
  67. ^ Sessional papers, Volume 5 By Canada. Parliament July 2 — September 22, 1779; Wilfred Brenton Kerr. The Maritime Provinces of British North America and the American Revolution], p. 96
  68. ^ Among the annual festivals of the old times, now lost, was the celebration of St. Aspinquid's Day; he was known as the Indian Saint. St. Aspinquid appeared in the Nova Scotia almanacks from 1774 to 1786. The festival was celebrated on or immediately after the last quarter of the moon in the month of May, when the tide was low. The townspeople assembled on the shore of the North West Arm and shared a dish of clam soup, the clams being collected on the spot at low water. There is a tradition that in 1786, soon after the American Revolutionary War, when there were threats of American invasion of Canada, agents of the US were trying to recruit supporters in Halifax. As people were celebrating St. Aspinquid with wine, they suddenly hauled down the Union Jack and replaced it with the Stars and Stripes [US flag]. This was soon reversed, but public officials quickly left, and St. Aspinquid was never after celebrated at Halifax. (See Akins. History of Halifax, p. 218, note 94)
  69. ^ Reid, стр. 26
  70. ^ а б Fingard, Judith. Bromley, Walter. 7. Dictionary of Canadian Biography. 
  71. ^ Nova Scotia Historical Society; Nova Scotia Historical Society. Report and collections (1878). Collections of the Nova Scotia Historical Society. Halifax — преко Internet Archive. 
  72. ^ „Explore the Royal Collection Online”. www.rct.uk. 
  73. ^ „New Book Features First Known Memoir of a Miꞌkmaq” (Саопштење). Nova Scotia Museum. 11. 10. 2002. 
  74. ^ Whitehead, Ruth Holmes. Lonecloud, Jerry. 15. Dictionary of Canadian Biography. 
  75. ^ Sark, John Joe (децембар 2013). „In our words, stories of Veterans”. Miꞌkmaq Maliseet Nations News. 
  76. ^ Qalipu Miꞌkmaq Membership Claims, CBC Canada, 04 October 2012
  77. ^ Battiste, Jaimie. „Nova Scotia Chiefs Raise Concerns over Qalipu Miꞌkmaq Band” (PDF). mikmaqrights.com. Miꞌkmaq Rights Initiative. Архивирано из оригинала (PDF) 05. 01. 2019. г. Приступљено 4. 1. 2019. 
  78. ^ Grand Council of Micmacs (4. 10. 2013). „Statement to United Nations Special Rapporteur Anaya” (PDF). Приступљено 4. 1. 2019. 
  79. ^ Battiste, Jaime. „Defining Aboriginal Identity: What the Courts Have Stated” (PDF). Mikmaqrights.com. Архивирано из оригинала (PDF) 04. 01. 2019. г. Приступљено 4. 1. 2019. 
  80. ^ „Qalipu First Nation to welcome special guests from Mi'kmaq Grand Council”. Qalipu First Nation. 7. 11. 2019. Приступљено 20. 6. 2021. 
  81. ^ а б Robinson, Angela (2005). Tán Teli-Ktlamsitasit (Ways of Believing): Míkmaw Religion in Eskasoni, Nova Scotia. Pearson Education. ISBN 0-13-177067-5. 
  82. ^ „Mi'kmaq Spirit Home Page”. www.muiniskw.org. 
  83. ^ Canada's First Nations — Native Creation Myths Архивирано 2014-01-14 на сајту Wayback Machine, University of Calgary
  84. ^ CBCnews. Cape Breton Míkmaq site recognized
  85. ^ Chandler, R. Frank, Lois Freeman and Shirley N. Hooper, 1979, Herbal Remedies of the Maritime Indians, Journal of Ethnopharmacology 1:49-68, page 53
  86. ^ Speck, Frank G. and R.W. Dexter, 1951, Utilization of Animals and Plants by the Micmac Indians of New Brunswick, Journal of the Washington Academy of Sciences 41:250-259, page 258
  87. ^ „Government of Canada Announces the Creation of the Qalipu First Nation Band' by Marketwire”. Приступљено 31. 7. 2020. 
  88. ^ „Press Release September 26, 2011”. Reuters. Архивирано из оригинала 26. 7. 2012. г. Приступљено 31. 7. 2020. 
  89. ^ Massachusetts Historical Society; John Davis Batchelder Collection (Library of Congress) (8. 6. 1792). Collections of the Massachusetts Historical Society. Boston: The Society — преко Internet Archive. 
  90. ^ „Micmac”. www.dickshovel.com. 
  91. ^ Bates, George T. (1961). Megumaage: the home of the Micmacs or the True Men. A map of Nova Scotia. 
  92. ^ а б Shetty, Seine. „If I Had Wings wraps production in Maple Ridge”. PlayBack. Приступљено 8. 6. 2019. 
  93. ^ Johnson, Micheline D. Laurent, Paul. 3. Dictionary of Canadian Biography. 
  94. ^ Sawler, Sarah (30. 7. 2013). „50 Things You Don't Know About Halifax – Halifax Magazine”. 
  95. ^ Tulk, Jamie Esther (јул 2008), „Our Strength is Ourselves: Identity, Status, and Cultural Revitalization among the Miꞌkmaq in Newfoundland” (PDF), Memorial University via Collections Canada Theses, Newfoundland, Приступљено 5. 8. 2008 
  96. ^ Jeddore, Roderick Joachim (март 2000), „Investigating the restoration of the Miꞌkmaq language and culture on the First Nations reserve of Miawpukek” (PDF), University of Saskatchewan (Master's), Saskatoon, Saskatchewan, Приступљено 5. 8. 2016 
  97. ^ Jackson, Doug (1993). On the country: The Micmac of Newfoundland . St. John's, Newfoundland: Harry Cuff Publishing. стр. 163. ISBN 0-921191-80-4. 

Литература

уреди

За даље читање

уреди
  • Davis, Stephen A. (1998). Míkmaq: Peoples of the Maritimes. Nimbus Publishing. 
  • Joe, Rita; Choyce, Lesley (2005). The Míkmaq Anthology. Nimbus Publishing. ISBN 1-895900-04-2. 
  • Johnston, A.J.B.; Francis, Jesse (2013). Niꞌn na L'nu: The Miꞌkmaq of Prince Edward Island. Charlottetown: Acorn Press. ISBN 978-1-894838-93-1. 
  • Magocsi, Paul Robert, ур. (1999). Encyclopedia of Canada's Peoples. Toronto: University of Toronto Press. 
  • Prins, Harald E. L. (1996). The Míkmaq: Resistance, Accommodation, and Cultural Survival. Case Studies in Cultural Anthropology. Wadsworth. 
  • Speck, Frank (1922). Beothuk and Micmac. 
  • Whitehead, Ruth Holmes (2004). The Old Man Told Us: Excerpts from Míkmaq History 1500—1950. Nimbus Publishing. ISBN 0-921054-83-1. 

Архивски примарни извори

уреди

У хронолошком реду

Документарни филмови

уреди

Спољашње везе

уреди
 
Микмаци на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Микмаци&oldid=27699097”