Меглен
Меглен[1] (Моглен, грч. Μογλενά, Моглена или Αλμωπία, Алмопија, тур. Karacaova, Караџова) је историјско-географска и општина у Средишњој Македонији, Грчка, на граници са Северном Македонијом. По подацима из 2021. године број становника у општини је био 24.989. Административни центар је град Саботско.
Општина Меглен Δήμος Αλμωπίας | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Грчка |
Периферија | Средишња Македонија |
Округ | Пела |
Седиште | Саботско |
Становништво | |
— 2021. | 24.989 |
Географске карактеристике | |
Временска зона | UTC+2 |
Површина | 985,817 km2 |
Остали подаци | |
Поштански број | 584 00 |
Позивни број | 23840-2 |
Регистарска ознака | EE |
Веб-сајт | dimosalmopias.gov.gr |
Област представља изузетно лепу котлину, оивичену планинама Ниџе (Ворас) са запада, Кожуф (Дзена) са севера и Пајак (Пајко) са истока. Кроз Мегленску котлину тече река Мегленица (Могленицас) са својим бројним притокама.
Историја
уредиУ доба антике област позната као Алмопија, је једна од 17 провинција древног Македонског царства. Име области потиче од алмопите — у грчкој древној митологији народ дивова.
У периоду од 6—7. века у област се насељава словенско племе Сагудати који су крају наденули име Меглен и у њему град-тврђава истог имена, које је и епископско седиште. После битке на Беласици 1014. године и смрти македонског цара Самуила град је опседан од војске цара Василија II. После дугог отпора под вођством војводе Илице, меглен је заузет 1015. године. Византијске власти у град насељавају Сиријце, Јермене и Печенезе. Од 1018. године Меглен је трон митрополита Охридске архиепископије.
Око 1203. године бугарски цар Калојан преузима тврђаву Меглен и преноси мошти канонизованог епископа Илариона Мегленског у своју престоницу Трново, а цар Иван Асен II га полаже у цркву Светих Четрдесет мученика.
Град Меглен је много разрушен у време освајања Османлија и у време њихове владавине. Рушевине тврђаве налазе се у близини села Слатине (Хриси). Име Меглен продужавају да носе епископија и област. 1719. године епископска катедра Меглен је преименована у Митрополија Меглен и Катраница (Μητρόπολη Μογλενών και Κατρανίτζης). Средином 18. века, 1759. године, велики део словенског и влашког становништва Меглена, на челу са митрополитом прима ислам. Средиште митрополита пребачено је у Катраницу (Пирги), затим у Емборе (Емборио) и на крају у Лерин (Флорина).
На крају 19. века област је насељена већином Словенима хришћанима и муслиманима, Власима и Турцима а подељена је између каза: Воденске, Пазарске и Ђевђелијске. Словени су се у Меглену називали „пуливаковци“ или „долнополенци“.
После Другог Балканског рата, 1913. године Меглен улази у састав Грчке. За време Првог светског рата Меглен се налази непосредно уз главну линију Солунског фронта. Села Сборско (Певкото) и Тушин (Аетохори) су разрушени током војних дејстава, а становништво се пресељава у великом броју, у различите крајеве: Тиквеш, околина Ђевђелије, Горњу Џумају, Стару Загору и друго. Услед ратних дејстава исељавали су се и Власи највише у јужну Добруџу. 1924. године одлукама Мира у Лозани, где је договорена размена становништва између Грчке и Турске, муслиманско становништво Мегленске области принудно је исељено (протерано) у Турску, а на њихово место дошли су Грци прогнаници из Мале Азије и Источне Тракије. Мегленски Турци и Словени муслимани, у највећем броју, од стране турске Владе насељени су у областима Анталије и Испарте.
Влахомеглен
уредиУ најсевероисточнијем делу области, у горњем току Големе реке и по западним и источним падинама планине Пајак смештено је неколико села, која образују крај познат као „Влахомеглен“ (или на грчком: Βλαχομογλενά). Влашка мегленска села су Ноти (Нотија), Лугунци (Лангадија), Бериславци (Периклија) и Ошин (Архангелос), али географски Влахомеглен излази ван географских граница Меглена и обухвата и села Љумница (Скра), Купа, Ливада (Ливадија), Црна Река (Карпи) и Баровица (Кастанери) у општини Пеонија, као и Хума, Серменин и Конско у општини Ђевђелија, у Северној Македонији.
Ова села традиционално су насељена православним Власима, а једно од њих — Ноти је 1759. године потурчено. Меглено-влашки или језик Мегленорумуна се веома разликује од језика осталих македонских Влаха, који су Аромуни (Цинцари). Народна ношња мегленских Влаха разликује се од ношње осталих Влаха, а слична је словенској ношњи у Меглену. Велики део обичаја овог народа сличан је обичајима својих словенских комшија.[2]
Године 1900, Ђевђелијска каза, у којој је живело највише Мегленских Влаха, имала је 49.315, од тога су 20.643 Словени, 14.900 Турци, 9.400 хришћански Мегленски Власи и Аромуни, 3.500 муслимански Мегленски Власи, 655 Роми, и 187 Черкези.
Власи-муслимани из села Ноти су се 1923. године иселили у европски део Турске. У Турској су познати као Карађовалидес, што долази од од Карађова (турски назив за Меглен). Године 1926, око 450 породица мегленских Влаха преселило се у Румунију и настанило се у Јужној Добруџи. Након што је Бугарска поново освојила Јужну Добруџу 1940. године, Мегленски Власи су се преселили у друге делове у Румунији, а многи од њих су се населили у Северној Добруџи. 270 породица Меглено-Влаха и 158 породица Цинцара настанило у овом делу Румуније између 1940. и 1948. године. Током 1947. и 1948. године, нове комунистичке власти депортовале су 40 мегленских породица у суседне жупаније и у Банат, а само мали број њих се вратио у Добруџу.
Данас има свега 1.200 говорника меглено-влашког. Други талас Мегленаца је емигрирао у Румунију и друге земље током Другог светског рата и Грчког грађанског рата, због тешких борби у региону Меглена. Веома мали број је остао да живи у Банату.
Насељена места
уредиОпштина Меглен је формирана 1. јануара 2011. године спајањем 2 некадашње административне јединице: Саботско и Капињани.[3]
- Општинска јединица Саботско: Саботско, Баово, Бизово, Волчишта, Габровци, Доње Родиво, Драгоманци, Костурени, Манастир, Невор, Пиперијес, Пожарско, Пожарске Бање, Полјани, Пребадиште Раниславци, Рудино, Саракиново, Сверјани, Струпино, Тресино, Цаки, Црнешево.
Становништво
уреди2011. | 2021. |
---|---|
27.556[4] | 24.989 |
Референце
уреди- ^ Цвијић 1906, стр. 413.
- ^ Theodor Capidan, Op. cit. p. 32-33, 38-39, 43, 46. Архивирано на сајту Wayback Machine (14. октобар 2014), Приступљено 12. 4. 2013.
- ^ ΕΦΗΜΕΡΙΣ ΤΗΣ ΚΥΒΕΡΝΗΣΕΩΣ kedke.gr (језик: грчки)
- ^ „Detailed census results 2011”. Архивирано из оригинала 16. 10. 2015. г. Приступљено 7. 5. 2015.
Литература
уреди- Цвијић, Јован (1906). Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије. Том 2. Београд.
- Кирил Младенов. Областта Меглен в Македония. Историко-етнографски преглед и народностни борби, София 1936, 56 с.
- Младенов, Кирил. Народни песни от Мегленско, Македонски преглед, 1936, № 3-4, с. 141-157
- Capidan, Theodor, Meglenoromânii, Istoria şi graiul lor, vol. I, Cultura Naţională, Bucureşti, 1925
- Capidan, Theodor, Macedoromânii. Etnografie, Istorie, Limbă, Fundaţia regală pentru literatură şi artă, Bucureşti, 1942.
- Coman, Virgil, Meglenoromânii, Ieri şi azi, în revista „Magazin istoric”, an XXXVII, nr 10 (439), octombrie 2003, Bucureşti, p. 16-18
- Μέλλιος, Λάζαρος Α., "Ο εξισλαμισμός του Μητροπολίτη Μογλενών - Πέλλης", Έκδοση της Ιεράς Μονής του Αρχαγγέλου Μιχαήλ Αριδαίας 2.