Масакр на Радоњићком језеру
Масакр на Радоњићком језеру се десио током рата на Косову и Метохији када су јединице ОВК и албанских екстремиста предвођене Рамушем Харадинајем, у близини Радоњићког језера, код села Глођане, убиле најмање 34 цивила српске и албанске народности.[1]
Рамуш Харадинај је за злочине на том подручју био оптужен пред Међународним судом за ратне злочине у Хагу. На терет му је, између осталог, стављено и убиство 30 цивила српске и албанске националности, чија су тела пронађена у самом језеру. Хашки трибунал га је у априлу 2008. године ослободио свих оптужби, што је изазвало протест међу званичницима републике Србије.[2][3]
Позадина
уреди1990. године делимично је укинута аутономија САП Косово у оквиру СР Србије, тадашње републике СФРЈ. Убрзо, је организована оружана побуна албанских радикалних сепаратистичких снага који су себе називали Ослободилачка војска Косова. Штаб ОВК био је смештен у шумама око Радоњићког језера.[тражи се извор]
У септембру 1998. године Војска Југославије (ВЈ) и полиција у организованој акцији заробиле припаднике ОВК у више села око језера Радоњић: Прилеп, Рзнић и Глођане. У тим акцијама ухапшено је и убијено више десетина припадника ОВК. Масакр на Радоњићком језеру се десио као одмазда ОВК због ових губитака.[тражи се извор]
Масакр се десио 9. септембра 1998. године. Неколико дана касније откривено је око тридесетак тела од стране националног форензичког тима који су били жртве Ослободилачке војске Косова (ОВК).[4]
Након овог масакра ОВК је проглашен терористичком организацијом од стране САД и Велике Британије.[5] Ипак, након неуспешних преговора у Рамбујеу, уследило је НАТО бомбардовање СРЈ. Након 78 дана агресије Кумановским споразумом 11. јуна 1999. године Слободан Милошевић предаје Косово снагама НАТО-а под покровитељством Организације уједињених нација. 9 година након тога косовски Албанци једнострано проглашавају независност од Србије 17. фебруара 2008. године. Након тих догађаја, став Хашког трибунала се битно мења у односу према ОВК и њеним вођама, тако да Суд доноси ослобађајућу пресуду за Рамуша Харадинаја уз образложење да „сматра доказе за остатак тела нађених на каналу „проблематичан“, као доказ о томе коме су починиоци“, те да се ради о „насумичном криминалном понашању а не о организованом учешћу ОВК.[6]
Жртве
уредиПрема подацима Фонда за хуманитарно право и према оптужници за ратни злочин против Рамуша Харадинаја и Идриза Балаја, овој локацији је убијено 37 цивила српске, ромске и албанске националности међу којима и двоје деце.[1]
Идентификовано је 15 цивила:
- Вукосава Марковић (1937)
- Даринка Ковач (1932)
- Милован Влаховић (1935)
- Милош Радуновић (1938)
- Слободан Радошевић (1943)
- Хајрулах Гаши, Албанац (1951)
- Исуф Хоџа, Албанац (1938)
- Илира Фррокај, Албанка (1967)
- Туш Фррокај, Албанац (1961)
- Илија Антић (1934)
- Аџи Сеферај, Ром (1940)
- Велизар Стошић (1935)
- Сафет Кући, Албанац (1951)
- Здравко Радуновић (1955)
- Пал Краснићи, Албанац (1976)
- Милка Влаховић (1933) постоје чврсти докази да је овде убијена са супругом Милованом, међутим још увек није идентификована
- Милица Радуновић (1938) постоје чврсти докази да је овде убијена са супругом Милошем, међутим још увек није идентификована
- Игбала Тахирај, Албанка (1959)
- Себахете Тахирај, Албанка (1965)
- Зенин Гаши, Египћанин (1957) постоје чврсти докази да је овде убијен, међутим још увек није идентификован
- Мисин Бериша, Ашкалија (1950) постоје чврсти докази да је овде убијен, међутим још увек није идентификован
- Салија Бериша, Ашкалија (1987) постоје чврсти докази да је овде убијен, међутим још увек није идентификован
- 23-37: неидентификоване цивилне жртве, међу којима је и двоје деце.[1]
Извори
уреди- ^ а б в Human Rights Watch report
- ^ „Haradinaj pozvao srpsko tužilaštvo na istragu”. Radio Slobodna Evropa (на језику: српскохрватски). Приступљено 2023-01-27.
- ^ Agencije. „Tribunal oslobodio Ramuša Haradinaja”. Politika Online. Приступљено 2023-01-27.
- ^ „POTOK KRVI KRAJ RADONJIĆKOG JEZERA”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2023-01-27.
- ^ „War on terrorism skipped the KLA National Post, 13 November 2001, Centre for Research on Globalisation (CRG)”. Архивирано из оригинала 9. 05. 2009. г. Приступљено 15. 04. 2013.
- ^ Trial Chamber Judgment para 152". U.N. 3 April 2008. Приступљено 6 February 2013.