Манастир Гегард

Манастир Гегард и долина горњег Азата
Գեղարդ
Манастир Гегард и долина горњег Азата; Գեղարդ
Светска баштина Унеска
Место	Јерменија
Координате	40° 08′ 26″ С; 44° 49′ 07″ И / 40.140468° С; 44.818594° И
Укључује	Khachkar; Khachkar; Khachkar; Khachkar; Khachkar; Khachkar; Khachkar; Khachkar; Khachkar; Khachkar; Q42961080; Q42961200; Q42961222; Q42961242; Q42961567; Q42961586; Q42961675; Q42961851; Q42962089; Q42962362; Q42962388 ;
Критеријуми	Културно добро: ii
Референца	960
Упис	2000 (-1976. седница)
Угроженост	не

Манастир Гегард или Гегардаванк (јерм. Գեղարդավանք; у преводу ”копље“) јединствени је манастирски комплекс Јерменске апостолске цркве у јерменској покрајини Котајк, делом исклесан из стена планине која га окружује.

Манастир је у 4. веку основао Свети Гргур Илуминатор на месту где се у пећини налази свети извор. Због тога се манастир најпре звао Ајриванк, тј. Планински манастир.^[1] Данашњи назив је добило према ”светом копљу“, тј. копљу којим је рањен Исус Христ на Распелу, које је наводно у Јерменију донео Апостол Свети Јуда Тадеј, а које је чувано у овом манастиру. Данас се може видети у Ечмијадзинској ризници.

Фантастичне стрме стене које окружују манастир су део кланца горњег тока реке Азат које су, заједно са манастиром Гегард, уписане на УНЕСКО-в списак Светске баштине у Азији и Аустралазији 2000. године.^[2]

Изворни манастир су уништили Арапи у 9. веку, а он је обновљен у 12. и 13. веку за време средњовековне Багратидске Јерменије, понајвише захваљујући новчаној помоћи ходочасника који су долазили да виде реликвије Светог Андрије и Светог Тадеја. Манастир је тада био познат као Манастир седам цркава или Манастир четрдесет олтара.

Неке од грађевина у манастиру су исклесане из живих стена, попут најстарије грађевине, Капеле Светог Гргура из 1177. године, док су неке само преобликоване у пећине, попут гробнице кнежева, zamatoun из 1283. године, али најлепше су раскошне грађевине које су спојене на природне пећине као делове унутрашњости. У традицији јерменске народне архитектуре, грађевине су покривене слојевитим крововима, где су средишњи виши и стоје на четири снажна стуба унутар грађевине. Таква је и главна црква (Kathoghikè) изграђена 1215. године. Она је класична јерменска црква тлоцрта уписаног крста са куполом на сецишту његових кракова која је изнутра имала сталактите (најбољи пример ове технике у Јерменије). У њеним деловима налазе се мале двоспратне капеле, а унутрашњи зидови су украшени многим рељефним симболима и натписима покровитеља. Њен графит (нартекс) повезује је са најстаријом исклесаном црквом.

Манастир је у 13. веку добио водоводну мрежу која је затворена високим зидинама, а монаси су живели у ћелијама исклесаним у стенама испред улаза у зидине. У целом крајолику налазе се и многи хачкари (камени крстови), такође делом изграђени, а делом исклесани у стенама.