Хумска епархија

Хумска епархија је некадашња епархија Српске православне цркве, коју је 1219. године основао први српски архиепископ Свети Сава за области Хумске земље и Травуније (данашња Херцеговина, са Дубровачким приморјем и дијелом Старе Херцеговине). Приликом оснивања, сједиште епархије било је при манастиру Богородице Стонске, у тадашњем главном хумском приморском мјесту Стону. Епархијско сједиште је накнадно измјештено у манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму, те је по томе ова епископија понекад називана и Лимском епархијом, а њени јерарси су носили и почасни наслов митрополита.

Први српски архиепископ Свети Сава, оснивач Хумске епархије (1219)

Из ње се развила данашња Захумско-херцеговачка епархија.

Историја

Данашњи изглед римокатоличког храма Госпе од Лужина на месту некадашњег православног манастира Богородице Стонске

Пресек цркве Светих апостола Петра и Павла на Лиму, при којој је било друго седиште Хумске епархије

Од оснивања епископије 1219. године, хумски епископи су столовали у Стону. Крајем 13. и почетком 14. вијека, у вријеме политичких неприлика на западним границама Краљевине Србије, тадашњим погоршавањем општих прилика било је захваћено и подручје ове епископије. Послије смрти краља Милутина (1321), за вријеме борбе између Стефана Дечанског и Константина Немањића око престола, успио је босански бан да завлада Хумом, те се епископ Данило одселио из Стона и настанио се у манастиру Светих апостола, званом Петров манастир, код данашњег Бијелог Поља на Лиму, гдје је добио и потребне земље за издржавање.

Послије Данила постављен је за епископа хумског Стефан (1324), али он није могао заузети свој престо у Стону, који је остао у босанским рукама. Стога је и њему краљ Стефан Дечански потврдио боравиште у манастиру Светих апостола Петра и Павла на Лиму, те се по томе ова епископија понекад називала и Лимском епархијом.

Српски јерарх ове епархије је 1377. године у манастиру Милешеви обавио крунисање Стефана Твртка I за краља Срба и Босне. Средином 15. вијека, када је Стефан Вукчић Косача постао „херцег од Светог Саве“, његова држава, која је обухватала Хумску земљу, Травунију, горње Подриње и део Полимља, потала је позната као херцештво, односно Војводство Светог Саве, одакле је настало и обласно име Херцеговина, а по томе се ова епархија касније почела називати Херцеговачком, а њени архијереји су такође називани и милешевским митрополитима. Тако се 1466. и 1471. године помиње милешевски митрополит Давид.

Епископи

• Иларион (13 век)
• Методије (13 век)
• Теодосије (13 век)
• Никола (13 век)
• Сава (до 1264), потоњи архиепископ Сава II
• Јевстатије (око 1300)
• Јован (око 1305)
• Данило (1316—1324), потоњи архиепископ Данило II
• Стефан (1324)

Види још

• Епархија захумско-херцеговачка
• Манастир Богородица Стонска
• Викарни епископ хумски
• Историја Српске православне цркве
• Српска архиепископија (1219-1346)
• Историја Пећке патријаршије
• Српска православна црква у Хрватској
• Српска православна црква у Црној Гори
• Српска православна црква у Босни и Херцеговини
• Срби у Хрватској
• Срби у Црној Гори
• Срби у Босни и Херцеговини
• Стара Херцеговина
• Захумско-рашка епархија

Литература

• Алексић, Владимир; Копривица, Марија (2019). „Територијални обим епископија Српске цркве на почетку XIII века”. Црквене студије. 16 (2): 57—85. 
• Благојевић, Милош (2009). Захумско-херцеговачка епископија и митрополија од оснивања до краја XIX века. Београд: Свет књиге. 
• Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327. 
• Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро. 
• Ивановић, Милош (2020). „Немирне политичке прилике у Хуму и слабљење Хумске епископије крајем XIII и почетком XIV века”. Осам вијекова Светосавља у Херцеговини. Гацко: Српско просвјетно и културно друштво Просвјета. стр. 104—125. 
• Ивановић, Радомир (1960). „Средњовековни баштински поседи Хумског епархијског властелинства”. Историјски часопис (9-10 (1959)): 79—95. 
• Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Јанковић, Марија (1991). „Данило, бањски и хумски епископ”. Архиепископ Данило II и његово доба. Београд: САНУ. стр. 83—88. 
• Љубинковић, Радивоје (1959). „Хумско епархиско властелинство и црква Светога Петра у Бијелом Пољу” (PDF). Старинар. 9-10 (1958-1959): 97—124. 
• Мишић, Синиша (1996). Хумска земља у средњем веку. Београд: DBR International Publishing. 
• Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century” (PDF). Старинар. 51 (2001): 171—184. 
• Руварац, Иларион (1901). О хумским епископима и херцеговачким митрополитима до године 1766. Мостар: Пахер и Кисић. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1939). „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века” (PDF). Богословље. 14 (3-4): 239—294. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2021. г. Приступљено 03. 05. 2019. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1940). „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века” (PDF). Богословље. 15 (1): 28—43. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 03. 05. 2019. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра. 
• Ћирковић, Сима (1964). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370. 
• Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа. 
• Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium. 
• Ћоровић, Владимир (1928). „Значај Хумске епископије”. Споменица Епархије захумско-херцеговачке 1918-1928: Живим и упокојеним борцима за ослобођење и уједињење. Ниш: Епархиска управа. стр. 49—63.