Колари
Колари су насељено место града Смедерева у Подунавском округу. Према попису из 2022. има 1014 становника (према попису из 2011. било је 1089 становника).[1] Кроз Коларе пролази пруга, а у насељу се налази железничка станица. У селу се налази црква Светих апостола Петра и Павла, основна школа „Илија Милосављевић Коларац“, дом културе, месна заједница и полицијско одељење.
Колари | |
|---|---|
 | |
| Административни подаци | |
| Држава | Србија |
| Управни округ | Подунавски |
| Град | Смедерево |
| Становништво | |
| — 2022. | 1014 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 44° 35′ 02″ С; 20° 54′ 03″ И / 44.584° С; 20.900833° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 94 m |
.svg)  Колари Колари на карти Србије | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 11431 |
| Позивни број | 026 |
| Регистарска ознака | SD |
Историја
уредиУказом Краља од 31. јануара 1889. године насеље је добило статус варошице.
Ова варошица је у долини реке Раље.
После пада Деспотовине и пошто су њоме завладали, Турци су се не само почели поправљати доста доста оронуо Цариградски друм, већ су му променили и правац. Од тога доба Цариградски друм је скретао од Гроцке на југоисток, и на њему су Турци основали неколоко станица и одмаралишта (паланки), међу којима и Коларе.
Али Колари су свакако старије насеље. Вероватно је и за римске владе на овом месту постојало насеље; чесму која је постојала у Коларима звали су је „Римска Чесма“, а у околини се налази на трагове који упућују на врло стара насеља. Поузданих података о Коларима немамо све до турског доба. Како у то време Цариградски друм пролази кроз Гроцку, Коларе, Азању и Паланку, путници који су одлазили у Цариград, пролазили су кроз Коларе и о њему оставили доста података. Почев од 16. века Колари се стално помињу. Герлах помиње Коларе као „мало, кукавно село, у којем станују све сами Турци, у којем није било за добити круха, ни меса, ни вина, већ смо морали слати јашчара у Смедерево по Храну“. Швајгер (1577) помиње варошицу „ Color, која је насељена од Срба и Турака“. Године 1621. прошао кроз Коларе француски посланик Де Хе и о њима каже: „… ɡuatre heures de chemin d'Ihcargis" (Гроцка), nous truvasmes le burg de Cola (Колари) où il a plus de Turcs gue de'Chrestiens, Из ових података види се да су Колари у 16. и 17. веку били мало насеље, пролазна станица на Цариградском друму, са доста турских војника.
За доцније време, све до првих десетина 18. века, нема података о Коларима. За време аустријске владавине (1718—1739) спомиње се Колари као насељено место са 28 кућа. Године 1735. у Смедеревском дистрикту спомиње се „шанац Колари са црквом, свештеником и са 25 домова“. У току аустријске владавине и касније у Коларе је придошло ново становништво, варошица је била већ и простирала се западније, дуж Цариградског друма, све до Дивача, где је у то време постојала мала Дивач, у којој су, по народном предању, куће и дућани били „тако чисти“, да је „мачка могла ићи с ћепенка на ћепенак“. У другој половини 18. века у Коларима је већ била породица Груића, од које су познати Вуле Илић Коларац који се у ратовима за ослобађање прочуо као јунак, и Сава Грујић генерал. 1793. године Осман Пазваноглу је покушао да стави и Београд под своју контролу али су га у бици код Колара, на челу са бимбашом Станком Арамбашићем, поразили српски војници, први пут организовани у посебну српску народну војску у служби Османског царства.
После 1813. највећи број коларских породица пребегао је „преко“, и варошица је остала готово испражњена. Пошто су прилике касније сређене, и Турци позвали избегло становништво да се врати, неке се породице врате у Коларе, али се много не задрже ту, већ оду и населе се у средини Суводол. Због тога, а и због каснијег одласка Турака, у Коларима је остало мало становништва. Године 1818. у Коларима није било више од 38 кућа.
После другог Устанка у Коларе се досељавају породице: Поповићи, Ђорђевићи, Савићи, Младеновићи, Марковићи и др. У међувремену од 1815—1860. Колари напредују и живо место, и као такво остају за све време док је Цариградски друм кроз њега пролазио. У Коларима је у то време била механа и ту је дељена пошта за Смедерево, Пожаревац, и Паланку. У овом међувремену придолазе у Коларе нове породице из разних крајева Србије и из Црне Горе
Али када Цариградски друм, за владе књаз Михаила, почео нова ићи поред Дунава, Колари су почели опадати. У току последњих педесет-шездесет година у њега долазе поглавито занатлије и трговци и то углавном из околних села. Како нема услова за интензивнији рад и за напредак, у варошици се не осећа већи прираштај становништва. По попису из 1921. Колари су имали 117 кућа са 508 становника. (подаци датирају од 1718-1925. г).[2][3]
Овде се налази Кућа Поповића у Коларима.
Збивања
уредиКолари је добило име по мајсторима за кола, којих је у селу било много, јер се село налазило на Римском путу. Колари је познато по 3 вашара: Петровдански (12.6.), на Преображење Господње (19.8.) и Михољдански (12.10). Највећи је вашар поводом Преображења Господњег, на који дође цео смедеревски крај.
У центру села се налази црква. У селу се налази такође и основна школа „Илија Милосављевић Коларац“ која носи име највећег српског добротвора и трговца, рођеног у Коларима са великим школским двориштем са спортским теренима за фудбал, кошарку и одбојку, тзв. „Школско“. Поред школе се налази и железничка станица. Фудбалски клуб „Коларац“ има свој терен, као и своју кафану „Пампур бар“, где се играју карте и домине и гледају утакмице уз пиће. У центру села се налази „Римска чесма“, која датира још из доба Римљана.
Демографија
уредиУ насељу Колари живи 896 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 41,9 година (40,6 код мушкараца и 43,1 код жена). У насељу има 338 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,22.
Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.
Црква
уредиЦрква Светог Петра и Павла у Коларима је подигнута 1847. године, на истом месту на којем је постојала црква Благовештења још 1724. године, а подаци говоре да је на том месту постојала још старија црква брвнара. 1986. године црква је проглашена спомеником културе.
|
| ||||||||||||||||||||||||||||||||||
| м | ж |
|||
| ? | 0 | 2 | ||
| 80+ | 5 | 8 | ||
| 75—79 | 15 | 23 | ||
| 70—74 | 33 | 42 | ||
| 65—69 | 30 | 38 | ||
| 60—64 | 33 | 37 | ||
| 55—59 | 25 | 26 | ||
| 50—54 | 51 | 50 | ||
| 45—49 | 59 | 45 | ||
| 40—44 | 49 | 48 | ||
| 35—39 | 28 | 27 | ||
| 30—34 | 41 | 33 | ||
| 25—29 | 40 | 39 | ||
| 20—24 | 42 | 33 | ||
| 15—19 | 32 | 47 | ||
| 10—14 | 45 | 31 | ||
| 5—9 | 42 | 44 | ||
| 0—4 | 34 | 19 | ||
| Просек : | 38,0 | 40,9 | ||
| ||||||||||||||||||||||||
|
| Пол | Укупно | Неожењен/Неудата | Ожењен/Удата | Удовац/Удовица | Разведен/Разведена | Непознато |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 483 | 126 | 315 | 26 | 15 | 1 |
| Женски | 498 | 77 | 313 | 90 | 14 | 4 |
| УКУПНО | 981 | 203 | 628 | 116 | 29 | 5 |
| Пол | Укупно | Пољопривреда, лов и шумарство | Рибарство | Вађење руде и камена | Прерађивачка индустрија |
|---|---|---|---|---|---|
| Мушки | 257 | 52 | 0 | 0 | 74 |
| Женски | 121 | 46 | 0 | 0 | 11 |
| УКУПНО | 378 | 98 | 0 | 0 | 85 |
| Пол | Производња и снабдевање | Грађевинарство | Трговина | Хотели и ресторани | Саобраћај, складиштење и везе |
| Мушки | 1 | 44 | 18 | 4 | 17 |
| Женски | 1 | 2 | 21 | 4 | 2 |
| УКУПНО | 2 | 46 | 39 | 8 | 19 |
| Пол | Финансијско посредовање | Некретнине | Државна управа и одбрана | Образовање | Здравствени и социјални рад |
| Мушки | 1 | 11 | 5 | 3 | 9 |
| Женски | 2 | 6 | 3 | 7 | 7 |
| УКУПНО | 3 | 17 | 8 | 10 | 16 |
| Пол | Остале услужне активности | Приватна домаћинства | Екстериторијалне организације и тела | Непознато | |
| Мушки | 3 | 0 | 0 | 15 | |
| Женски | 6 | 0 | 0 | 3 | |
| УКУПНО | 9 | 0 | 0 | 18 | |
Референце
уреди- ^ „Попис у Србији према полу и старости по насељима” (PDF). stat.gov.rs. Приступљено 21. 1. 2024.
- ^ Подаци су узети из: „Насеља“ књ.19. др. Б. М. Дробњаковић (1925)Смедеревско Подунавље и Јасеница) и из „Братство“ књ. XIX др. Б. М. Дробњаковић:Колари
- ^ Литература „Летопис Подунавских места“(Беч 1998) период 1812–1935. Летописа, по предању, Подунавских места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
- ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима (PDF). webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
- ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
- ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
Литература
уреди- Извор Монографија Подунавске области 1812-1927 саставио Др, Владимир Марган бив. Председник Обласног одбора Комесар Обласне Самоуправе, објављено (1927)„Напредак Панчево,,
- „Летопис“: Подунавска места и обичаји Марина (Беч 1999).
- Летопис период 1812–2009. Саставио од Писаних трагова, Летописа, по предању места у Јужној Србији, места и обичаји настанак села ко су били Досељеници чиме се бавили мештани
