Кијевска кнежевина
Овом чланку потребни су додатни извори због проверљивости. |
Кијевска кнежевина (рус. Ки́евское кня́жество била је јужноруска кнежевина са средиштем у Кијеву, која је постојала у доба Кијевске Руси и Велике кнежевине Литваније. У староруској епохи, Кијевска кнежевина заузимала је највиши положај у љествичном систему Рјуриковича. Послије Љубечког сабора 1097. посебност Кијевске кнежевине у поређењу са другим земљама-кнежевинама изражавала се у одсуству сопствене кнежевске династије. Огранци Рјуриковича из других кнежевина сматрали су власт у Кијеву знаком „старости”, што је редовно доводило до међусобних ратова за кијевски великокнежевски пријесто.
Територија
уредиУ 12—13. вијеку, Кијевској кнежевини припадале су земље на десној обали Дњепра. Изузетак је био танак појас земље на лијевој обали са градом Саковом. На западу, Кијевска кнежевина се граничила са Галичком и Волинском кнежевином, на сјеверу западу са Турово-пинском, на сјевероистоку са Черниговском, а на истоку са Перејаславском. Јужно од кијевски посједа простирала се Половска степа, из које су редовно кретали напади на градове, села и манастире кијевске земље. За заштиту од номада постојало је неколико одбрамбених линија, која су се састојале од тврђава и бедема. То су било Пороска одбрамбена линија (спољна) дуж ријеке Рос и Стугнинска одбрамбена линија (унутрашња) дуж ријеке Стугне.
Особеност Кијевске кнежевине био је влеики број бојарских вотчина са утврђеним замковима, концентрисаним у старој земљи Пољана јужно од Кијева.[1] Да би заштитила ове посједе од Кумана, већ у 11. вијеку, дуж ријеке Рос су насељене значајне масе номада које су Кумани протјерали из степа: Торци, Печенези и Берендеји, уједињени заједничким именом Црни клобуци. Чинило се да су били предвиђени за будућу граничку козачку коњицу и вршили граничну службу у степском простору између Дњепра, Стугне и Роса. Градови насељени црноклобучким племством (Јурјев, Торческ, Корсуњ, Дверен и др.) настали су дуж обала Роса. Бранећи Рус од Кумана, Торци и Берендеји су постепено усвајали руски језик, руску културу, па чак и руски биљински еп. Црни клобуци су играли важну улогу у политичком животу Руси у 12. вијеку и често су утицали на избор једног или другог кнеза.
Кијевска кнежевина је обухватала некадашње племенске земље Пољана и Древљана и била је најгушће насељена руска кнежевина предмонголског доба. Око Кијева били су концентрисани велики градови Вишгород, Белгород и Васиљков, штитећи пријестоницу са сјевера, запада и југа. На сјеверу кнежевине били су градови Мозир, Брагин и Чернобил, на сјеверозападу Вручиј (Овруч), Искоростен и Ушица. У кијевском подњепарском региону налазили су се градови Звенигород, Тумаш, Красн, Халепје, Витачов, Трипоље, Чучин, Заруб, Иван, Свјатополч, Канев и Родењ. Трврђаве дуж ријеке Рос обухватале су Корсуњ, Богуслав, Јурјев, Володарка, Бакожин, Торческ и Дверен. У средишту кнежевине западно од Кијева били су градови Нејатин, Ростовец, Јарополч, Мунарев, Здвижењ, Котељница, Мическ, Городеск и Житомељ. У западном дијелу кнежевине налазили су градови Болоховске земље: Болохов, Колодјажин, Возвјагљ, Семоц, Деревич, Губин, Кобуд, Меџибож, Кудин и Божски. Болоховска земља се одвојила од Кијевске кнежевине почетком 13. вијека.
Као дио Велике кнежевине Литваније, Кијевска кнежевина је обухватала много веће пространство јужноруске земље. Након ликвидације Перејаславске и Черниговске кнежевине, њихове бивше земље припале су Кијевској кнежевини. Крајем 14. вијека, територијални обухват Кијевске кнежевине огледа се у љетописном „Списку руских градова даљних и ближих”. Најисточнији кијевски град био је не чувани Коршев, најзападнији Корец, а најсјевернији Могиљов.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Рыбаков, Борис Александрович (2012). Рождение Руси (на језику: руски). Эксмо. ISBN 978-5-699-55030-2. Приступљено 23. 10. 2022.
Спољашње везе
уреди- „Літопис руський за Іпатіївським списком. Ипатьевская летопись.”. litopys.org.ua.