Каракорумске планине
Каракорум је велики планински венац који се протеже између Пакистана, Индије и Кине. Налази се у областима Гилгит-Балтистан (Пакистан), Ладах (Индија) и Синкјанг (Кина). Каракорум је део Хиндукушко-хималајског венца и место највеће коцентрације врхова преко 8000 m на свету, међу којима је и К2, други највиши врх на свету са 8.611 m.[1][2] Каракорум има осамнаест врхова преко 7.500 m (24.600 ft) у висину, од којих четири прелазе 8.000 m (26.000 ft):[3] K2, други највиши врх на свету са 8.611 m (28.251 ft), Гашербрам I, Широки врх и Гашербрам II.
| Каракорум | |
|---|---|
 | |
| Географске карактеристике | |
| Највиша тачка | K2 |
| Ндм. висина | 8611 m |
| Координате | 35° 52′ 57″ С; 76° 30′ 48″ И / 35.8825° С; 76.513333° И 35° 52′ 57″ С; 76° 30′ 48″ И / 35.8825° С; 76.513333° И |
| Географија | |
| Државе | Авганистан, Кина, Индија, Пакистан и Таџикистан |
Опсег је дугачак око 500 km (311 mi) и представља део света са највећом глацијацијом ван поларних региона. Глечер Сијачен[4][5][6][7] на 76 km (47 mi) и глечер Бијафо[8] на 63 km (39 mi) рангирају се као други и трећи најдужи глечери на свету изван поларних региона.[9] Каракорум је са североистока оркружен Тибетом, а са севера Памиром. Јужну границу Каракорума чине, од запада ка истоку, реке Гилгит, Инд и Шајок, који одвајају венац од северозападног дела Хималаја, пошто ове реке теку на југозапад према пакистанским равницама.
Национални резерват природе Такскорган и Национални резерват природе Памир Ветландс у планинама Каралорун и Памир номиновани су за укључивање у UNESCO списак 2010. године од стране Националне комисије Народне Републике Кине и условно су додати на листу.[10]
Етимологија
уредиКаракорум је турски израз који значи „црни шљунак”. Централноазијски трговци првобитно су примењивали овај израз на превој Каракорум.[11] Рани европски путници, укључујући Вилијама Муркрофта и Џорџа Хејворда, почели су да користе термин Каракорум за планински ланац западно од превоја, иако су такође користили израз „Muztagh” (у преводу „Ледена планина“) за ланац који је данас познат као Каракорум.[11][12] На каснију терминологију утицале су геодете из Индије, посебно Томас Монтгомери који је 1850-их дао ознаке од К1 до К6 (К за Каракорум) за шест високих планина видљивих из његове станице на планини Харамук, у долини Кашмира.
У традиционалној индијској географији планине су биле познате као „Krishnagiri” (Црне планине), „Kanhagiri” и „Kanheri”.[13]
Геологија и глечери
уредиКаракорум се налази у једној од геолошки најактивнијих области на свету, на граници између Индо-аустралске плоче и Евроазијске плоче.[14] Значајан део, негде између 28 и 50 процената, Каракорумског ланца је под глечерима и покрива површину већу од 15.000 km2 (5.800 sq mi),[15] у поређењу са између 8 и 12 процената Хималаја и 2,2 процента Алпа.[16] Планински глечери могу послужити као индикатор климатских промена, напредујући и повлачећи се са дуготрајним променама температуре и падавина. Глечери Каракорума се благо повлаче,[17][18][19] за разлику од Хималаја где глечери губе масу знатно већом брзином, многи глечери Каракорума су прекривени слојем лома који изолује лед од топлоте сунца.[20] Тамо где нема такве изолације, стопа повлачења је висока.[21]
- Сијачен глечер
- Балторо глечер
- Хиспар глечер
- Батура глечер
- Бијафо глечер
- Чого Лунгма глечер
- Јинсугајти глечер
Ледено доба
уредиУ последњем леденом добу, повезана серија глечера протезала се од западног Тибета до Нанга Парбата, и од Таримског басена до округа Гилгит.[22][23][24] На југу, глечер Инда је био главни долински глечер, који је текао 120 km (75 mi) наниже од масива Нанга Парбат до 870 m (2.850 ft) надморске висине.[22][25] На северу су се глечери Каракорума придружили онима са планина Кунлун и спустили се до 2.000 m (6.600 ft) у басену Тарима.[24][26]
Док тренутни долински глечери у Каракоруму достижу максималну дужину од 76 km (47 mi), неколико грана глечера у долини леденог доба и главних долинских глечера, имало је дужину до 700 km (430 mi). Током леденог доба, снежна линија глечера била је око 1.300 m (4.300 ft) нижа него данас.[24][25]
Референце
уреди- ^ Bessarabov, Georgy Dmitriyevich (7. 2. 2014). „Karakoram Range”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 3. 5. 2015.
- ^ „Hindu Kush Himalayan Region”. ICIMOD. Приступљено 17. 10. 2014.
- ^ Shukurov, The Natural Environment of Central and South Asia 2005, стр. 512; Voiland, Adam (2013). „The Eight-Thousanders”. Nasa Earth Observatory. Приступљено 23. 12. 2016.; BBC, Planet Earth, "Mountains", Part Three
- ^ Gauhar, Feryal Ali; Yusuf, Ahmed (2. 11. 2014). „Siachen: The place of wild roses”. Приступљено 4. 8. 2017.
- ^ North, Andrew (12. 4. 2014). „Siachen dispute: India and Pakistan's glacial fight”. BBC. Приступљено 4. 8. 2017.
- ^ „India gained control over Siachen in 1984”. Приступљено 4. 8. 2017.
- ^ „Blog: The Siachen Story, Then And Now”. NDTV.com.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 2014-02-22. г. Приступљено 2014-02-16.
- ^ Tajikistan's Fedchenko Glacier is 77 km (48 mi) long. Baltoro and Batura Glaciers in the Karakoram are 57 km (35 mi) long, as is Bruggen or Pio XI Glacier in southern Chile. Measurements are from recent imagery, generally supplemented with Russian 1:200,000 scale topographic mapping as well as Jerzy Wala,Orographical Sketch Map: Karakoram: Sheets 1 & 2, Swiss Foundation for Alpine Research, Zurich, 1990.
- ^ „Karakorum-Pamir”. UNESCO. Приступљено 16. 2. 2013.
- ^ а б Mason, Kenneth (1928). Exploration of the Shaksgam Valley and Aghil ranges, 1926. стр. 72. ISBN 978-81-206-1794-0.
- ^ Close C, Burrard S, Younghusband F, et al. (1930). „Nomenclature in the Karakoram: Discussion”. The Geographical Journal. Blackwell Publishing. 76 (2): 148—158. JSTOR 1783980. doi:10.2307/1783980.
- ^ Kohli, M.S. (2002), Mountains of India: Tourism, Adventure and Pilgrimage, Indus Publishing, стр. 22, ISBN 978-81-7387-135-1
- ^ „Geological evolution of the Karakoram ranges”. Italian Journal of Geosciences. 130 (2): 147—159. 2011. doi:10.3301/IJG.2011.08.
- ^ Muhammad, Sher; Tian, Lide; Khan, Asif (2019). „Early twenty-first century glacier mass losses in the Indus Basin constrained by density assumptions”. Journal of Hydrology. 574: 467—475. Bibcode:2019JHyd..574..467M. doi:10.1016/j.jhydrol.2019.04.057
.
- ^ Gansser (1975). Geology of the Himalayas. London: Interscience Publishers.
- ^ Gallessich, Gail (2011). „Debris on certain Himalayan glaciers may prevent melting”. sciencedaily.com. Приступљено 30. 1. 2011.
- ^ Muhammad, Sher; Tian, Lide (2016). „Changes in the ablation zones of glaciers in the western Himalaya and the Karakoram between 1972 and 2015”. Remote Sensing of Environment. 187: 505—512. Bibcode:2016RSEnv.187..505M. doi:10.1016/j.rse.2016.10.034 .
- ^ Muhammad, Sher; Tian, Lide; Nüsser, Marcus (2019). „No significant mass loss in the glaciers of Astore Basin (North-Western Himalaya), between 1999 and 2016”. Journal of Glaciology. 65 (250): 270—278. Bibcode:2019JGlac..65..270M. doi:10.1017/jog.2019.5 .
- ^ Muhammad, Sher; Tian, Lide; Ali, Shaukat; Latif, Yasir; Wazir, Muhammad Atif; Goheer, Muhammad Arif; Saifullah, Muhammad; Hussain, Iqtidar; Shiyin, Liu (2020). „Thin debris layers do not enhance melting of the Karakoram glaciers”. Science of the Total Environment. 746: 141119. Bibcode:2020ScTEn.746n1119M. PMID 32763605. doi:10.1016/j.scitotenv.2020.141119 .
- ^ Veettil, B.K. (2012). „A Remote sensing approach for monitoring debris-covered glaciers in the high altitude Karakoram Himalayas”. International Journal of Geomatics and Geosciences. 2 (3): 833—841.
- ^ а б Kuhle, M. (1988). „The Pleistocene Glaciation of Tibet and the Onset of Ice Ages- An Autocycle Hypothesis.Tibet and High Asia. Results of the Sino-German Joint Expeditions (I)”. GeoJournal. 17 (4): 581—596. S2CID 129234912. doi:10.1007/BF00209444.
- ^ Kuhle, M. (2006). „The Past Hunza Glacier in Connection with a Pleistocene Karakoram Ice Stream Network during the Last Ice Age (Würm)”. Ур.: Kreutzmann, H.; Saijid, A. Karakoram in Transition. Karachi, Pakistan: Oxford University Press. стр. 24—48.
- ^ а б в Kuhle, M. (2011). „The High Glacial (Last Ice Age and Last Glacial Maximum) Ice Cover of High and Central Asia, with a Critical Review of Some Recent OSL and TCN Dates”. Ур.: Ehlers, J.; Gibbard, P.L.; Hughes, P.D. Quaternary Glaciation – Extent and Chronology, A Closer Look. Amsterdam: Elsevier BV. стр. 943—965. (glacier maps downloadable)
- ^ а б Kuhle, M. (2001). „Tibet and High Asia (VI): Glaciogeomorphology and Prehistoric Glaciation in the Karakoram and Himalaya”. GeoJournal. 54 (1–4): 109—396. doi:10.1023/A:1021307330169.
- ^ Kuhle, M. (1994). „Present and Pleistocene Glaciation on the North-Western Margin of Tibet between the Karakoram Main Ridge and the Tarim Basin Supporting the Evidence of a Pleistocene Inland Glaciation in Tibet. Tibet and High Asia. Results of the Sino-German and Russian-German Joint Expeditions (III)”. GeoJournal. 33 (2/3): 133—272. S2CID 189882345. doi:10.1007/BF00812877.
Литература
уреди- Curzon, George Nathaniel. 1896. The Pamirs and the Source of the Oxus. Royal Geographical Society, London. Reprint: Elibron Classics Series, Adamant Media Corporation. 2005. ISBN 1-4021-5983-8 (pbk); ISBN 1-4021-3090-2 (hbk).
- Kipling, Rudyard 2002. Kim (novel); ed. by Zohreh T. Sullivan. New York: W. W. Norton & Company. ISBN 039396650X—This is the most extensive critical modern edition with footnotes, essays, maps, etc.
- Mortenson, Greg and Relin, David Oliver. 2008. Three Cups of Tea. Penguin Books Ltd. ISBN 978-0-14-103426-3 (pbk); Viking Books ISBN 978-0-670-03482-6 (hbk); Tantor Media ISBN 978-1-4001-5251-3 (MP3 CD).
- Kreutzmann, Hermann (2006). Karakoram in Transition: Culture, Development, and Ecology in the Hunza Valley. Oxford, Oxford University Press. ISBN 978-0-19-547210-3.
- Shukurov, E. (2005), „The Natural Environment of Central and South Asia” (PDF), Ур.: Chahryar Adle, History of Civilizations of Central Asia, Vol. VI – Towards the contemporary period: from the mid-nineteenth to the end of the twentieth century, UNESCO, стр. 480—514, ISBN 978-92-3-103985-0
- Dainelli, G. (1932). „A Journey to the Glaciers of the Eastern Karakoram”. doi:10.2307/1784325.. The Geographical Journal, 79(4), 257–268.
- Schofield, Victoria (2003) [First published in 2000], Kashmir in Conflict, London and New York: I. B. Taurus & Co, ISBN 1860648983
- Snedden, Christopher (2015), Understanding Kashmir and Kashmiris, Oxford University Press, ISBN 978-1-84904-342-7
- Woodman, Dorothy (1969), Himalayan Frontiers, Barrie & Rockcliff
- Woodman, Dorothy (1970), Himalayan Frontiers: A Political Review of British, Chinese, Indian, and Russian Rivalries, Praeger
- Trivei, Abishek (8. 7. 2019). „Why the 1963 Sino-Pakistan Boundary Agreement Is Unlawful in Light of the Recent ICJ Advisory Opinion on the Chagos Archipelago, 2019”. www.jurist.org. Приступљено 2021-11-07.
- Noorani, A. G. (20. 10. 2006). „Facing the truth”. Frontline. „The Shaksgam Valley was never part of Kashmir and the northern and eastern boundaries of Kashmir were undefined”
- „Signing with the Red Chinese”. Time (magazine). 15. 3. 1963. Архивирано из оригинала 6. 8. 2020. г. Приступљено 28. 10. 2019.
- R Chandrashekhar (2017). THE GILGIT AND BALTISTAN REGIONS OF JAMMU AND KASHMIR STATE (PDF). Center for Joint Warfare Studies. New Delhi: Xtreme Office Aids Pvt. Ltd. стр. 63. ISBN 978-93-84492-36-6. „An area that is legally part of the state of Jammu and Kashmir has since 1963 been administered by China as a part of Kargilik County and Taxkorgan Tajik Autonomous County in the Kashgar Prefecture of Xinjiang Autonomous Region. Prior to 1963 the Shaksgam tract had been administered as a part of Shigar.”[мртва веза]
- Complete Atlas Of The World (3 изд.). Penguin Random House. 2016. стр. 238 — преко Internet Archive. „(claimed by India)”
Спољашње везе
уреди
- Blankonthemap The Northern Kashmir Website
- Pakistan's Northern Areas dilemma
- Great Karakorams – images on Flickr