Инд
Инд (санскрт: Sindhu — Синду) је најважнија, а и најдужа река у Пакистану.[1] Укупна дужина реке је 3200 km.
Инд | |
---|---|
Опште информације | |
Дужина | 3.200 km |
Басен | 1.165.000 km2 |
Водоток | |
Ушће | Арабијско море |
Географске карактеристике | |
Држава/е | Кина, Индија, Пакистан |
Притоке | Zanskar River, Haro River, Gilgit River, Shigar River, Shyok River, Panjnad River, Suru River, Swan River, Kurram River, Gomal River, Кабул |
Река на Викимедијиној остави |
Инд извире у близини Језера Мансаровар на Тибетанској висоравни, и тече кроз Џаму и Кашмир у Индији и кроз северна подручја Пакистана, па према југу кроз Пакистан где се, у близини града Карачија улива у Арабијско море.[2]
Инд, са својим водним ресурсима подржава рад многих фабрика тешке индустрије, представља главни извор питке воде у Пакистану, па је жила куцавица - кључна река за економију Пакистана - посебно за житницу провинције Пенџаб и Синд, у којима се производи и највећи део пољопривредних производа Пакистана.
Инд извире Инда у Тибету на ушћу река Сенге и Гар које носе воду из планина „Нганглонг Кангри“ и „Гангдис Шан“. Инд прво тече на северозапад кроз „Ладак Балтистан“ у „Гилгит“, јужно од планине „Каракорам“, а реке Шиок, Шигар и Гилгит у Инд уливају своје воде са околних ледњака.
Потом Инд поступно завија према југу, излазећи из брда између Пешавара и Равалпиндија.
Инд пролази кроз велике кањоне (5000 - 5100 m) између масива „Нанга Парбат“. Брзо тече кроз „Хазару“, а онда је препречен браном код Резервоара „Тарбела“. Река Кабул утиче у њега код „Атока“.
Остатак његовог тока према мору је у равницама Пенџаб и Синд, а онда река добија спори ток, меандрира и ствара многе рукавце. Река Пањнад утиче у Инд код Митханкота. Од Митханкота је некада река била називана Сатнад (Sat = седам, Nadi = река) зато што је носила воду река Кабул, Инд и пет река из Пенџаба. Инд, после проласка кроз Хајдерабад, завршава у великој делти источно од Карачија.
Инд је једна од неколико река у свету које имају речне плимне валове. Систем Инда углавном водом напуне снег и ледењаци Каракорума, Хиндукуша и са хималајских брда Тибета, Кашмира и Северних подручја Пакистана. На ток Инда знатно утичу и годишња доба - много је мањи воде у зимском периоду, док у летњим месецима, у време монсуна Инд поплављује своје обале.
Етимологија и име
уредиОва река је била позната древним Индијцима у Санскриту као Sindhu и Ахеменидима као Hiduš (𐏃𐎡𐎯𐎢𐏁, H-i-du-u-š). Оба народа су сматрала Инд „граничном реком”.[4][5][6][7][8] Варијација између два имена се објашњава променом староиндијског звука *с > х, до које је дошло у периоду између 850–600 п. н. е. према подацима Аска Парполе.[9][10] Од Ахеменидског царства, име је предато Грцима као Indós (Ἰνδός).[11] Римљани су користили назив Indus.
Значење речи Sindhu као „велико тело воде, море, или океан” се подудара са каснијим значењем у класичном санскриту.[12] Касније персијско име за реку је било Дарија,[13] које исто тако има конотације велике воде или мора.
Друге варијанте имена Sindhu обухватају асирски назив Sinda (још у 7. веку п. н. е), персијски назив Ab-e-sind, пашту Abasind, арапски Al-Sind, кинески Sintow, и јавански Santri.
Инд и име Индије
уредиIndia је грчки и латински термин за „земљу реке Инда”. Регион који река дренира се назива Синд и то име је изведено из имена реке (санскрит: Sindhu).[14]
Мегастенова књига Indica изводи своје име из грчког назива реке, Indós (Ἰνδός), и описује Неархов истовремени опис начина на који је Александар Велики прешао реку. Древни Грци су називали Индијце (народ садашње северозападне Индије и Пакистана) именом Indói (Ἰνδοί), што дословно значи „људи са Инда”.[15]
Опис
уредиРека Инд пружа кључне водене ресурсе за пакистанску економију – посебно житну Пунџабску провинцију, у којој се одвија највећи део националне пољопривредне производње, и Синд. Реч Панџаб значи „земља пет река” и пет река су Џелам, Ченаб, Рави, Беас и Сатлеџ, све од којих коначно утичу у Инд. Река Инд исто тако подржава многе тешке индустрије и пружа главну понуду питке воде у Пакистану.
Ултиматни извор Инда је у Тибету; река почиње на ушћу река Санг Зангбо и Гар Тсангпо које дренирају Нганглонг Кангри и Гангдиз Шан (Ганг Ринпоч, Мт. Кајлас) планинске ланце. Инд затим тече севернозападно кроз Ладак и Балтистан у Гилгит, јужно од ланца Каракорам. Шајок, Шигар и Гилгит реке носе глечерске воде у главну реку. Река постепено савија ка југу, излазећи из брда између Пешавара и Равалпиндија. Инд пролази кроз гигантске клисуре 4.500—5.200 metres (15.000—17.000 feet) дубоке у близини Нанга Парбат масива. Река брзо протиче кроз Хазару и зауставља је брана код Тарбелског резервоара. Кабулска река се придружује у близини Атока. Остатак њене руте до мора је у равницама Панџаба и Синда, где проток реке постаје спор и веома кривудав. Реци се придружује Панџнад код Митанкота. Након овог ушћа, река се понекад назива Сатнадском реком (sat = „седам”, nadī = „река”), пошто река сад носи воде Кабулске реке, Инда и пет Пунџабских река. Пролазећи поред Џамшора, река се завршава великом делтом источно од Тата.
Инд је једна од неколико река на свету које испољавају плимни талас. Систем Инда се углавном напаја снегом и глечерима ланаца Хималаја, Каракорама и Хинду Куша на Тибету, Индијским државама Џаму и Кашмир и Химачал Прадеш и Гилгит-Балтистан региону Пакистана. Проток воде одређују сезоне – он је знатно умањен током зиме, док до поплава обала реке долази током монсунских месеци од јула до септембра. Постоји евиденција да долази до постепеног померања курса реке од преисторијских времена – она је одступила ка западу текућу у Ран Куч и суседне Бани пашњаке након земљотреса из 1816.[16][17] У данашње време, вода Инда се улива у Качски Ран током њених поплава које прекорачују насипе.[18]
Традиционални извор реке је Сенџ Кабаба или „Лавова уста”, који је вишегодишњи извор, недалеко од свете планине Кајлаш обележене дугом ниском линијом тибетанских ступа. Постоји неколико оближњих притока, које можда формирају и дуже потоке од Сенџ Кабаба, али за разлику од њега, све су зависне од топљења снега. Река Занскар, која се улива у Инд код Ладака, има већу запремину воде од самог Инда пре те тачке.[19]
Историја
уредиГлавни градови цивилизације долине Инда, као што су Харапа и Мохенџо-даро, датирају од око 3.300 године п. н. е, и представљају неке од највећих људских насеобина античког света. Цивилизација долине Инда се простирала од североисточног Афганистана до Пакистана и северозападне Индије,[20] са узводним досегом од истока реке Џелама до Ропара на горњем Сутлеју. Обалска насеља су се пружала од Суткаган Дора на граници Пакистана и Ирана до Кача у садашњем Гуџарату, Индија. Постоји индуска локација на реци Аму Дарја у Шортугају у северном Афганистану, и индуска локација Аламгирпуру на реци Хидон која је само 28 km од Делхија. До сада је преко 1.052 локација и насеобина нађено, углавном у општем региону реке Гагар-Хакар и њених притока. Међу насеобинама су биле два главна урбана центра Харапа и Мохенџо-даро, као и Лотал, Долавира, Ганеривала, и Ракигари. Само 90–96 од више од 800 познатих индуских локација долине Инда је откривено на Инду и њеним притокама. Сатлеџ, сад притока Инда, у време Харапана се уливао у реку Гагар-Хакра, у сливу у коме је било више Харапанских локација него дуж Инда.
Већина научника сматра да су насеља Гандарске културе раних Индо-Аријаца цветала у Гандари од 1700 п. н. е. до 600 п. н. е, док су Мохенџо-дарске и Харапске насеобине у то доба већ биле напуштене.
Реч „Индија” је изведена из назива реке Инд. У античка времена, термин „Индија” се иницијално односио на регионе непосредно дуж источне обале Инда, али су до 300 п. н. е, грчки писци укључујући Херодота и Мегастена примењивали термин за целокупни потконтинент који се протеже знатно даље на исток.[21][22]
Нижи слив Инда формира природну границу између Иранске висоравни и Индијског потконтинента; овај регион обухвата у потпуности или делом пакистанске провинције Белуџистан, Хајбер-Пахтунва, Панџаб и Синд и земље Афганистан и Индија. Кроз овај регион су прошле Александрове инвазионе армије, али након што су његови Македонци покорили западну обалу — прикључујући је Хеленистичком царству, они су одлучили да се повуку дуж јужног курса реке, чиме је Александрова азијска кампања окончана. Равницом Инда је касније доминирало Персијско царство и затим Кушанско царство. Током неколико векова муслиманске армије Мухамеда ибн Касима, Махмуда Газнија, Мухамеда Гора, Тамерлана и Бабура су прешле реку да би покорили унутрашње регионе Панџаба и области даље на југ и исток.
Географија
уредиГеологија
уредиРека Инд напаја подводну делту Инда, која је друго по величини седиментарно тело на Земљи.[23] Она се састоји од око 5 милиона кубних километара материјала донетог ерозијом са планина. Студије седимента у модерној реци индицирају да су Каракорумске планине у северном Пакистану и Индији најважнији појединачни извор материјала, док су Хималаји следећи доприносилац у погледу величине, углавном путем река у Панџабу (Џелам, Рави, Ченаб, Беас и Сатлеџ). Анализа седимената из Арабијског мора је показала да до пре пет милиона година Инд није био повезан са тим Панџабским рекама, које су уместо тога текле на исток у реку Ганг и биле су захваћене сливом Инда након тог времена.[24] Један ранији рад је показао да су песак и муљ из западног Тибета досезали Арабијско море од пре 45 милиона година, што упућује на постојање древне реке Инд до тог времена.[25] Делта ове прото-Инд реке је накнадно била нађена у Катаваз сливу, на граници Афганистана и Пакистана.
У регији Нанга Парбат, огромне количине ерозије услед тока реке Инд након заузећа и преусмеравања кроз то подручје сматра се да на површину доводе средње и ниже крушне стене.[26]
У новембру 2011, сателитски снимци су показали да је река Инд поново ушла у Индију, и да напаја Велики Качски Ран, Мали Качски Ран и језеро у близини Ахмедабада познато као Нал Саровар.[18] Тешке кише су оставиле речни слив дуж језера Манчар, језера Хемал и језера Калри (од којих су сва у садашњем Пакистану) поплављеним. До тога је дошло два века након што је река Инд померила свој курс на запад након земљотреса у Качском Рану из 1819. године.
Индуанско доба на почетку геолошког периода тријаса је именовано по региону Инда.
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Swain, Ashok (2004). Managing Water Conflict: Asia, Africa and the Middle East. Routledge. стр. 46. ISBN 978-1-135-76883-6. „1,800 miles long river after flowing out of Tibet through the Himalayas enters Jammu and Kashmir in India and then moves into Pakistan”
- ^ The Indus Basin of Pakistan: The Impacts of Climate Risks on Water and Agriculture. World Bank publications. стр. 59. ISBN 9780821398753.
- ^ „Geography: The rivers of Pakistan”. Dawn. 26. 9. 2009. Приступљено 15. 8. 2017.
- ^ Witzel, Michael (1995), „Early Indian history: Linguistic and textual parameters”, Ур.: Erdosy, George, The Indo-Aryans of Ancient South Asia: Language, Material Culture and Ethnicity, Walter de Gruyter, стр. 85—125, ISBN 978-3-11-014447-5
- ^ Thieme, P. (1970), „Sanskrit sindu-/Sindhu- and Old Iranian hindu-/Hindu-”, Ур.: Boyce, Mary; Gershevitch, Ilya, W. B. Henning memorial volume, Lund Humphries, стр. 450: "As the great frontier river that represents the natural dividing line between India and Iran, the Indus could most easily and fittingly be called Sindhu- 'Frontier' by the Indians and Hindu- 'Frontier' by the Iranians."
- ^ Osada, Toshiki (2006), Indus Civilization: Text & Context, Manohar Publishers & Distributors, стр. 100, ISBN 978-81-7304-682-7: 'P. Theme (1991) understood the Indus as the "border river" dividing IA and Iran. tribes and has derived it from IE with an etymology from the root "si(n)dh" to divide."'
- ^ Boyce, Mary (1989), A History of Zoroastrianism: The Early Period, BRILL, стр. 136—, ISBN 978-90-04-08847-4: "The word hindu- (Skt. sindhu-), used thus to mean a river-frontier of the inhabited world, was also applied generally, it seems, to any big river which, like the Indus, formed a natural frontier between peoples or lands."
- ^ Bailey, H. W. (1975), „Indian Sindhu-, Iranian Hindu- (Notes and Communications)”, Bulletin of the School of Oriental and African Studies, 38 (3): 610—611, JSTOR 613711: "The word sindhu- is used of a 'mass of water' (samudra-), not therefore primarily 'flowing' water. Hence the second derivation of 'enclosed banks' is clearly preferable."
- ^ Parpola 2015, Chapter 9.
- ^ Prasad, R.U.S. (25. 5. 2017), River and Goddess Worship in India: Changing Perceptions and Manifestations of Sarasvati, Taylor & Francis, стр. 23, ISBN 978-1-351-80655-8
- ^ Mukherjee, Bratindra Nath (2001), Nationhood and Statehood in India: A historical survey, Regency Publications, стр. 3, ISBN 978-81-87498-26-1: "Apparently the same territory was referred to as Hi(n)du(sh) in the Naqsh‐i‐Rustam inscription of Darius I as one of the countries in his empire.[10] The terms Hindu and India ('Indoi) indicate an original indigenous expression like Sindhu. The name Sindhu could have been pronounced by the Persians as Hindu (replacing s by h and dh by d) and the Greeks would have transformed the latter as Indo‐ (Indoi, Latin Indica, India) with h dropped..."
- ^ Mountjoy, Shane (2004), The Indus River, Infobase Publishing, стр. 8, ISBN 978-1-4381-2003-4
- ^ Possehl, Gregory L. (1999), Indus age: the beginnings, University of Pennsylvania Press
- ^ „An A-Z of country name origins | OxfordWords blog”. OxfordWords blog (на језику: енглески). 17. 5. 2016. Архивирано из оригинала 09. 07. 2017. г. Приступљено 23. 6. 2017.
- ^ Kuiper 2010, стр. 86.
- ^ 70% of cattle-breeders desert Banni; by Narandas Thacker, TNN, 14 February 2002; The Times of India
- ^ „564 Charul Bharwada & Vinay Mahajan, Lost and forgotten: grasslands and pastoralists of Gujarat”.
- ^ а б „Indus re-enters India after two centuries, feeds Little Rann, Nal Sarovar”. Приступљено 22. 12. 2017.
- ^ Albinia 2008, стр. 307
- ^ Williams 2016, стр. 6
- ^ Henry Yule: India, Indies Архивирано 2012-06-28 на сајту Archive.today. In Hobson-Jobson: A glossary of colloquial Anglo-Indian words and phrases, and of kindred terms, etymological, historical, geographical and discursive. New ed. edited by William Crooke, B.A. London: J. Murray, 1903
- ^ „Was the Ramayana actually set in and around today's Afghanistan?”.
- ^ Gaedicke, Clift; et al. (2002). „The stratigraphic evolution of the Indus Fan and the history of sedimentation in the Arabian Sea”. Marine Geophysical Researches. 23 (3): 223—245.
- ^ Clift, Peter D.; Blusztajn, Jerzy (15. 12. 2005). „Reorganization of the western Himalayan river system after five million years ago”. Nature. 438 (7070): 1001—1003. PMID 16355221. doi:10.1038/nature04379.
- ^ Clift, Peter D.; Shimizu, N.; Layne, G. D.; Blusztajn, J. S.; Gaedicke, C.; Schlüter, H.-U.; Clark, M. K.; Amjad, S. (август 2001). „Development of the Indus Fan and its significance for the erosional history of the Western Himalaya and Karakoram”. GSA Bulletin. 113 (8): 1039—1051. doi:10.1130/0016-7606(2001)113<1039:DOTIFA>2.0.CO;2.
- ^ Zeitler, Peter K.; Koons, Peter O.; Bishop, Michael P.; Chamberlain, C. Page; Craw, David; Edwards, Michael A.; Hamidullah, Syed; Jam, Qasim M.; Kahn, M. Asif; Khattak, M. Umar Khan; Kidd, William S. F.; Mackie, Randall L.; Meltzer, Anne S.; Park, Stephen K.; Pecher, Arnaud; Poage, Michael A.; Sarker, Golam; Schneider, David A.; Seeber, Leonardo; Shroder, John F. (октобар 2001). „Crustal reworking at Nanga Parbat, Pakistan: Metamorphic consequences of thermal-mechanical coupling facilitated by erosion”. Tectonics. 20 (5): 712—728. doi:10.1029/2000TC001243.
Литература
уреди- Williams, Brian (2016). Daily Life in the Indus Valley Civilization. Raintree. стр. 6. ISBN 978-1-4062-9857-4.
- The Indus Basin of Pakistan: The Impacts of Climate Risks on Water and Agriculture. World Bank publications. стр. 59. ISBN 9780821398753.
- Swain, Ashok (2004). Managing Water Conflict: Asia, Africa and the Middle East. Routledge. стр. 46. ISBN 978-1-135-76883-6. „1,800 miles long river after flowing out of Tibet through the Himalayas enters Jammu and Kashmir in India and then moves into Pakistan”
- G.P. Malalasekera (1. 9. 2003), Dictionary of Pali Proper Names, Volume 1, Asian Educational Services, ISBN 978-81-2061-823-7
- Albinia, Alice (2008). Empires of the Indus: The Story of a River.. First American Edition (20101) W. W. Norton & Company. . New York. ISBN 9780-393-33860-7..
- World Atlas, Millennium Edition, p. 265.
- Jean Fairley, "The Lion River", Karachi, 1978.
Спољашње везе
уреди- Indus River watershed map (World Resources Institute) Архивирано на сајту Wayback Machine (13. април 2005)
- Baglihar Dam issue Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јун 2005)
- Indus Wildlife
- Blankonthemap
- Bibliography on Water Resources and International Law
- Northern Areas Development Gateway
- The Mountain Areas Conservancy Project
- Indus River watershed map (World Resources Institute) Архивирано на сајту Wayback Machine (13. април 2005)
- Indus Treaty
- Baglihar Dam issue Архивирано на сајту Wayback Machine (17. јун 2005)
- Indus
- Indus Wildlife на сајту Wayback Machine (архивирано 2006-10-07)
- First raft and kayak descents of the Indus headwaters in Tibet
- Pulitzer Center on Crisis Reporting's project on water issues in South Asia