Karakoliranje

Karakoliranje (fr. caracole - spirala) je taktička radnja konjice, koja se javila u drugoj polovini 16. veka - prvi red konjanika ispaljuje pištolje u jednom plotunu, a zatim se kružno kreće na začelje eskadrona da se oružje napuni.

Taktika

Konjanici postrojeni u kvadratnim borbenim porecima - eskadronima, pored sablje naoružani i sa po 2 - 6 pištolja (u kuburama i sarama čizama), napadali su u hodu ili kasu. Pošto bi došli u neposrednu blizinu neprijatelja, čelne vrste su otvarale vatru iz pištolja, a potom se okretale, najčešće na levo, jer se pištolj držao u desnoj ruci, i odlazile na začelje stvarajući sledećim vrstama prostor za dejstvo, a sebi vreme za punjenje pištolja ili pripremu novog. Poginulog bi zamenjivao konjanik iz sledeće vrste. Kada bi se neprijatelj tako rastrojio, napad se nastavljao hladnim oružjem do pobede.

Istorija

Karakoliranje su prvi put primenili eskadroni nemačkih najamnika (rajtera), postrojeni u 15-16 vrsta i isto toliko redova, protiv teško oklopljenih francuskih vitezova u bici kod Drea (1562). Uskoro su ga počele primenjivati i konjice drugih zemalja, sa različitom dubinom borbenog poretka. Imalo je uspeha samo protiv inertne konjice i pešadije koja nije bila dovoljno podržana strelcima.

Ukidanje

U tridesetogodišnjem ratu (1618-1648) Gustav II Adolf ukinuo je karakoliranje u švedskoj konjici koja je otada napadala udarom hladnim oružjem, a posle bitke kod Licena (1632), bilo je zabranjeno i u carskoj (habsburškoj) vojsci. U doba Kromvela i engleska konjica, takođe, napušta karakoliranje i prelazi na konjički juriš. Polovinom 17. veka francuski konjanici karakoliraju prolazeći galopom u koloni po jedan neposredno ispred fronta neprijatelja, a po ispaljivanju pištolja, ponovo se vraćaju za napad. Nešto kasnije ukinuto je karakoliranje i u francuskoj konjici, ali ona povremeno sve do polovine 18. veka napada i karakolirajući sa eskadronima postrojenim u 3 vrste.

Literatura

• Gažević, Nikola (1972). Vojna enciklopedija (knjiga 4). Beograd: Vojnoizdavački zavod.