Историја словенобугарске
Историја словенобугарске је први ренесансни рад бугарске историографије који је написао Пајсије Хиландарац у Хиландарској манастиру и манастир Зограф у периоду од 1760. до 1762. године.
У Хиландару је бугарски монах Пајсије написао чувену Историју. Бугари су значајно допринели очувању духовног живота у манастиру, посебно прилозима после великих пожара 1722. и 1776. године. У манастир је 1765. године дошао и српски просветитељ Доситеј Обрадовић (1742—1811) који је оставио сведочанство о спору Срба и Бугара око управе над манастиром. Од краја XVIII века манастиром престаје да управља игуман; од тада се игуманом манастира сматра чудотворна икона Богородице Тројеручице. Игуман почиње да се поново бира тек од 1991. године. [1]
Рад Пајсија је обојен огромном патриотском енергијом. Али то није изолована појава. О бугарској историји писали су католички духовници Мавро Орбини и Петар Богдан Бакшев у 17. веку, Христофор Жефаровић – зограф и књижевник и францискански монах Блазиус Клајнер у 18. веку и др. [2]
Референце
уреди- ^ „Манастир: Хиландар”. Архивирано из оригинала 02. 07. 2019. г. Приступљено 29. 06. 2019.
- ^ 250 година од стварања "Историје словенобугарске"
 | Овај чланак везан за књижевност је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |