Историја будизма

Историја будизма покрива период од 6. века п. н. е. до данас, почевши са рођењем Буде Гаутаме. Једна је од најстаријих живих религија света.

Будизам је настао у Индији, одакле се проширио Средњом Азијом, Источном Азијом и Југоисточном Азијом. У свом највећем успону, будизам се проширио од Монголије до Малдивских острва, од Балка на северу Авганистана до Балија. Као последица тога, иако је суштина дарме остала иста, њен спољни облик се знатно променио.

У 3. веку п. н. е, махасангике су се одвојиле од тхера (раних теравадина) зато што су желеле да укључе читав низ лаичких следбеника, док су тхере желеле да се врате на раније монашко учење.^[1] Временом су настале бројне школе и покрети, међу којима су водећи: теравада, махајана и вађрајана.

Рани будизам

Будини нови следбеници су на формалан начин позивани да напусте свакодневни живот следећим речима: "Дођи, просјаче! Добро подучавано је учење; следи узвишени пут ка потпуном искорењивању патње."^[1] У почетку нису постојале организоване монашке заједнице, а женама није допуштано да се заређују.^[1] Одабрани следбеници описивани су као араханти, термин који се у почетку примењивао на све аскете, да би касније означавао само оне који су достигли крајња стања прочишћености.^[1]

Како је време пролазило почетна неформална веза у будистичкој заједници добијала је све одређенију структуру. То је било очигледно већ на првом будистичком сабору (око 370. године пре наше ере). Монаси су охрабривани да и сами подучавају дхамму и било им је допуштено да заређују следбенике. Кандидати за монаштво морали су да обрију главу и носе жути огртач којим им је огрнуто само једно раме. Морали су да исказују поштовање старешини монаху и да три пута дневно објављују своју оданост трима уточиштима: Буди, дхамми (учењу) и сангхи (заједници). Чини се да су у то време почеле да се граде манастирске зграде (вихара), како би се у њима сместили монаси на пропутовању, а биле су нарочито важне током периода монсуна. Могуће је да су проблеми везани за смештај и путовање кроз опасне крајеве довели до тога да се прекине са заређивањем жена: није познато када је та пракса престала.^[1]

Мауријско царство (322–180. п. н. е.)

Мауријско царство (322–180. п. н. е.) Царство Маурија под царем Ашоком било је прва велика будистичка држава на свету. Оно је основало бесплатне болнице и бесплатно образовање и промовисало људска права. Територије Царства Маурија концептуализоване као језгра или линеарне мреже раздвојене великим аутономним регионима у радовима научника као што су: историчари Херман Кулке и Дитмар Ротермунд;^[2]] Бартон Штајн;^[3] Дејвид Луден;^[4] и Ромила Тапар;^[5] антрополози Моника Л. Смит^[6] и Стенли Тамбија;^[5] археолог Робин Конингем;^[5] и историјски демограф Тим Дајсон.^[7]}}

Речи „Буде“ (𑀩𑀼𑀥𑁂, Буда) и „Шакја-муни“ (𑀲𑀓𑁆𑀬𑀫𑀼𑀦𑀻, „Мудрац из Шакје“) на брахми писму на Ашокином натпусу на Лумбини стубу (око 250. п. н. е.).
Фрагмент 6. стуба Ашокиног едикта (238. п. н. е.), у брахмију, пешчар, Британски музеј.
Приближна реконституција Велике ступе са Ашокиним стубом, Санчи, Индија.

Ширење будизма

Ширење будизма Индијом

Сто педесет година након смрти Готама Буде, његово учење се увелико проширило по целој северној Индији. Затим се, у 3. веку пре наше ере, индијски цар Ашока из династије Маурја преобратио у будизам. У време Ашокиног доласка на престо (272. година пре наше ере) царство Маурја се проширило на скоро читав потконтинент, обезбеђујући будизму лако ширење на огромном пространству.^[1] Анализа човекове ситуације какву је давала ова религија, њен егалитаризам и углед који јој је пружила чињеница да ју је и сам цар прихватио, давали су јој знатну предност над осталим верским системима тадашње Индије.^[1]

Будизам је многе људе привукао својим високим етичким стандардима и противљењем хиндуистичком систему касти. Ашока је такође сазвао велики сабор монашке заједнице и потом послао монахе, мисионаре у суседне земље, па чак и у далеку Европу. Најуспешнија од свих је била мисија у Шри Ланки. Острво је постало будистичко и остало такво све до данашњих дана. Остале мисије су пренеле будизам у јужну и западну Индију, Кашмир, јужни део данашње Бурме и полуострвски део Тајланда. Око сто година након овога су Авганистан и планински део северне Индије прихватили будизам и њихови монаси и трговци су одатле постепено ширили своју вероисповест у средњу Азију и напослетку у Кину, одакле је она касније продрла у Кореју и Јапан.

Ширење будизма на Тибет

Негде у 8. веку је тибетански краљ послао свога амбасадора у Индију да доведе монахе и пренесе будистичке списе на Тибет. Након тога, велики број монаха и учитеља из Индије долази на Тибет и будизам тамо постаје чврсто устоличен. Од тада, Тибет је једно од најјачих будистичких упоришта.

Ширење Азијом и нестанак будизма у Индији

Око 12. века је будизам постао главна вероисповест у Бурми, Тајланду, Лаосу и Камбоџи, углавном захваљујући напору монаха из Шри Ланке.

Индијски будизам је већ у 8. или 9. веку био у озбиљном паду. Комплетно је нестао доласком исламских освајача Индије у 13. веку.

Савремено доба

Повратак будизма у Индију

Тек од средине 20. века будизам је поново почео да расте у Индији. Године 1956. године се вођа “недодирљивих” у Индији преобратио у будизам, јер су он и његови људи много пропатили због кастинског система. Од тада је осам милиона људи прешло у будизам и тај број и даље расте.

Ширење будизма на Запад

Први Западњаци који су постали будисти су вероватно били Грци који су се селили у Индију са освајањима Александра Великог у 3. веку пре нове ере. Једна од најважнијих древних будистичких књига, Милиндапанха, састоји се од дијалога између индијског монаха Нагасене и индијско-грчког краља Милинде. У новијој прошлости будизам је почео да изазива поштовање Запада пред крај 19. века, када су научници почели да преводе будистичке списе и пишу о будизму. На почетку 20. века је неколико Западњака почело да назива себе будистима, а један или два су се чак и замонашили. 1929. је изграђен калмички будистички храм у Београду, тада први и једини будистички храм у Европи. Од 1960-их број западних будиста константно расте и данас они чине малу, али значајну популацију у већини западних земаља.

Референце

^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 80-84), Stylos. . Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.
^ Hermann Kulke 2004, стр. 69-70.
^ Stein, Burton (2010), A History of India, John Wiley & Sons, стр. 74, ISBN 978-1-4443-2351-1, „In the past it was not uncommon for historians to conflate the vast space thus outlined with the oppressive realm described in the Arthashastra and to posit one of the earliest and certainly one of the largest totalitarian regimes in all of history. Such a picture is no longer considered believable; at present what is taken to be the realm of Ashoka is a discontinuous set of several core regions separated by very large areas occupied by relatively autonomous peoples.”
^ Ludden, David (2013), India and South Asia: A Short History, Oneworld Publications, стр. 28—30, ISBN 978-1-78074-108-6
^ ^а ^б ^в Coningham, Robin; Young, Ruth (2015), The Archaeology of South Asia: From the Indus to Asoka, c.6500 BCE – 200 CE, Cambridge University Press, стр. 451—466, ISBN 978-1-316-41898-7
^ Coningham, Robin; Young, Ruth (2015), The Archaeology of South Asia: From the Indus to Asoka, c.6500 BCE – 200 CE, Cambridge University Press, стр. 453, ISBN 978-1-316-41898-7
^ {{citation|last=Dyson|first=Tim|title=A Population History of India: From the First Modern People to the Present Day|url=https://books.google.com/books?id=3TRtDwAAQBAJ&pg=PA16%7Cyear=2018%7Cpublisher=Oxford University Press|isbn=978-0-19-882905-8|pages=16–17|quote=Magadha power came to extend over the main cities and communication routes of the Ganges basin. Then, under Chandragupta Maurya (c.321–297 bce), and subsequently Ashoka his grandson, Pataliputra became the centre of the loose-knit Mauryan 'Empire' which during Ashoka's reign (c.268–232 bce) briefly had a presence throughout the main urban centres and arteries of the subcontinent, except for the extreme south.

Литература

Beal, Samuel (1884). Si-Yu-Ki: Buddhist Records of the Western World, by Hiuen Tsiang. . 2 vols. Translated by Samuel Beal. London. 1884. Reprint: Delhi. Oriental Books Reprint Corporation. 1969. Volume 1 Volume2
Boardman, John, "The Diffusion of Classical Art in Antiquity", Princeton University Press. 1994. ISBN 978-0-691-03680-9.
Cowell, E.B. (transl.) Ashvaghosa (author), (1894). The Buddha Carita or the Life of the Buddha. , reprint, New Delhi, 1977.
Eliot, Charles, "Japanese Buddhism", Routledge. 1964. ISBN 978-0-7103-0967-9.
Eliot, Charles, "Hinduism and Buddhism: An Historical Sketch" (vol. 1-3), Routledge, London. . 1921. ISBN 978-81-215-1093-6 https://archive.org/search.php?query=Charles%20Eliot%20hinduism%20and%20buddhism. Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
Errington, Elizabeth, "The Crossroads of Asia. Transformation in Image and symbol in the art of ancient Afghanistan and Pakistan", Ancient India and Iran Trust. 1992. ISBN 978-0-9518399-1-1.
Foltz, Richard (2010). Religions of the Silk Road: Premodern Patterns of Globalization. New York, New York, USA: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-230-62125-1.
Keown, Damien, "Dictionary of Buddhism", Oxford University Press. 2003. ISBN 978-0-19-860560-7.
Harvey, Peter, An Introduction to Buddhism, Teachings, History and Practices, 3rd ed, Cambridge University Press, 2012
Linssen, Robert,"Living Zen", Grove Press, New York. 1958. ISBN 978-0-8021-3136-2.
McEvilley, Thomas, "The Shape of Ancient Thought. Comparative studies in Greek and Indian Philosophies", Allworth Press, New York. 2002. ISBN 978-1-58115-203-6.
"National Museum Arts asiatiques- Guimet" (Editions de la Reunion des Musées Nationaux, Paris). 2001. ISBN 978-2-7118-3897-4..
"The Times Atlas of Archeology", Times Books Limited, London. 1991. ISBN 978-0-7230-0306-9.
Takakusu, J., I-Tsing, A Record of the Buddhist Religion : As Practised in India and the Malay Archipelago (A.D. 671-695). Clarendon press. ISBN 978-81-206-1622-6. 1896. Reprint. New Delhi, AES, 2005, lxiv, 240 p.
Tissot, Francine, "Gandhara", Librairie d'Amérique et d'Orient, Paris. 1970. ISBN 978-2-7200-1031-6.
Willemen, Charles, trans. (2009), Buddhacarita: In Praise of Buddha's Acts, Berkeley, Numata Center for Buddhist Translation and Research. ISBN 978-1886439-42-9.
Alain Daniélou (2003). A Brief History of India. Simon and Schuster. ISBN 978-1-59477-794-3.
Arthur Llewellyn Basham (1951). History and doctrines of the Ājīvikas: a vanished Indian religion. foreword by L. D. Barnett (1 изд.). London: Luzac.
Burton Stein (1998). A History of India (1st изд.). Oxford: Wiley-Blackwell. .
Geoffrey Samuel (2010). The Origins of Yoga and Tantra. Indic Religions to the Thirteenth Century. Cambridge University Press.
H. C. Raychaudhuri (1988) [1967]. „India in the Age of the Nandas”. Ур.: K. A. Nilakanta Sastri. Age of the Nandas and Mauryas (Second изд.). Delhi: Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0466-1.
H. C. Raychaudhuri; B. N. Mukherjee (1996). Political History of Ancient India: From the Accession of Parikshit to the Extinction of the Gupta Dynasty. Oxford University Press.
Hermann Kulke; Dietmar Rothermund (2004). A History of India (4th изд.). London: Routledge. ISBN 0-415-15481-2.
Irfan Habib; Vivekanand Jha (2004). Mauryan India. A People's History of India. Aligarh Historians Society / Tulika Books. ISBN 978-81-85229-92-8.
J. E. Schwartzberg. (1992). A Historical Atlas of South Asia. University of Oxford Press. .
John Keay (2000). India, a History. New York: HarperCollins Publishers. .
John Cort (2010). Framing the Jina: Narratives of Icons and Idols in Jain History. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-538502-1.
John D Grainger (2014). Seleukos Nikator (Routledge Revivals): Constructing a Hellenistic Kingdom. Taylor & Francis. ISBN 978-1-317-80098-9.
Kailash Chand Jain (1991). Lord Mahāvīra and His Times. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0805-8.
Kosmin, Paul J. (2014). The Land of the Elephant Kings: Space, Territory, and Ideology in Seleucid Empire. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-72882-0.
R. K. Mookerji (1966). Chandragupta Maurya and His Times. Motilal Banarsidass. ISBN 978-81-208-0405-0.
R. C. Majumdar (2003) [1952]. Ancient India. Motilal Banarsidass. ISBN 81-208-0436-8.
Romila Thapar (2004) [first published by Penguin in 2002]. Early India: From the Origins to A.D. 1300. University of California Press. ISBN 978-0-520-24225-8.
S. N. Sen (1999). Ancient Indian History and Civilization. New Age International. ISBN 978-81-224-1198-0.
Upinder Singh (2008). A History of Ancient and Early Medieval India: From the Stone Age to the 12th Century. Pearson. ISBN 978-81-317-1677-9.
Thapar, Romila (2013), The Past Before Us, Harvard University Press, ISBN 978-0-674-72651-2

Спољашње везе

Историја и развој будизма

[Kembridž-80-84-1] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 80-84), Stylos. . Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6.

[FOOTNOTEHermann_Kulke200469-70-2] Hermann Kulke 2004, стр. 69-70.

[Stein2010-3] Stein, Burton (2010), A History of India, John Wiley & Sons, стр. 74, ISBN 978-1-4443-2351-1, „In the past it was not uncommon for historians to conflate the vast space thus outlined with the oppressive realm described in the Arthashastra and to posit one of the earliest and certainly one of the largest totalitarian regimes in all of history. Such a picture is no longer considered believable; at present what is taken to be the realm of Ashoka is a discontinuous set of several core regions separated by very large areas occupied by relatively autonomous peoples.”

[Ludden2013-lead-4-4] Ludden, David (2013), India and South Asia: A Short History, Oneworld Publications, стр. 28—30, ISBN 978-1-78074-108-6

[ConinghamYoung2015b-5] а ^б ^в Coningham, Robin; Young, Ruth (2015), The Archaeology of South Asia: From the Indus to Asoka, c.6500 BCE – 200 CE, Cambridge University Press, стр. 451—466, ISBN 978-1-316-41898-7

[ConinghamYoung2015a-6] Coningham, Robin; Young, Ruth (2015), The Archaeology of South Asia: From the Indus to Asoka, c.6500 BCE – 200 CE, Cambridge University Press, стр. 453, ISBN 978-1-316-41898-7

[Dyson2018-16b-7] {{citation|last=Dyson|first=Tim|title=A Population History of India: From the First Modern People to the Present Day|url=https://books.google.com/books?id=3TRtDwAAQBAJ&pg=PA16%7Cyear=2018%7Cpublisher=Oxford University Press|isbn=978-0-19-882905-8|pages=16–17|quote=Magadha power came to extend over the main cities and communication routes of the Ganges basin. Then, under Chandragupta Maurya (c.321–297 bce), and subsequently Ashoka his grandson, Pataliputra became the centre of the loose-knit Mauryan 'Empire' which during Ashoka's reign (c.268–232 bce) briefly had a presence throughout the main urban centres and arteries of the subcontinent, except for the extreme south.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]