Историја Далмације

Историја Далмације обухвата историју свих области које су у прошлости биле обухваћене појмом Далмације, почевши од најранијих времена, до савременог доба. Просторни опсег појма Далмације често се мењао током историје. Најшири опсег Далмација је имала током раног раздобља римске власти, када се римска провинција Далмација пружала дубоко према унутрашњости. Насупрот томе, током средњег века, појам Далмације је био сужен на приморске градове и острва, да би се током 17. и 18. века поново проширио према непосредном залеђу, усталивши се од 1718. године на гребену планине Динаре.^[1] Тиме је постављена основа за уобличавање савременог појма Далмације. Ова област се данас налази у саставу Хрватске.

Античка Далмација

Име Далмација спомиње се први пут на епиграфским споменицима и у делима римских писаца у време римских освајања источне обале Јадранског мора на прелазу из 1. вијека п. н. е. у 1. вијек не.. Римљани су Далмацијом назвали провинцију, део Илирика. Далмација (провинција) имала је много шире границе него данашња Далмација. Она је обухватала не само данашњу Далмацију, него и највећи дио Босне, Херцеговину, Црну Гору, западну Србију и дио Хрватске.

Стотињак километара јужније од Саве протезала се граница с провинцијом Панонијом. На том су подручју живјели народи илирског културног круга: Либурни, Јаподи, Далмати, Даорси, Ардијејци, Плереји, Мезеји, Деситијати, а дијелом Аутаријати и Енхелеји. Није необично да је цијели простор назван по Далматима, јер су они Римљанима пружали најодлучнији отпор до коначне „пацификације“ 9. године. На њиховом тлу је подигнута и Салона, један од најважнијих римских градова на источном Јадрану. Овако дефинисан географски појам Далмације у старом вијеку постојао је до 7. вијека, када је 395. године цар Теодосије подијелио Римско царство на западни и источни дио. Далмација је остала у оквирима западне половине Царства. Либурнија са средиштем у Задру, а то се име спомиње чак и у писаним споменицима у 9. вијеку, посједовала је одређен степен самосталности унутар Далмације.

Средњи вијек

Доласком германских и словенских етничких таласа на тло Далмације започиње њено територијално пулсирање. Римска власт се повлачи у јаче утврђене градове уз јадранску обалу и на већим острвима. У вријеме доласка Словена Далмацију у ствари чине неки већи градови (са уским прстеном пољопривредних површина непосредно уз градске зидине) на источнојадранској обали и острвима који признају власт византијског цара: Крк, Осор, Раб, Задар, Трогир и Котор. Ускоро се наведеним градовима придружују Сплит и Дубровник (његујући урбану традицију Салоне и Епидауруса). Византија је наведене градове организовао у тему, војно-управну јединицу са сједиштем у Задру. Од тада је Задар главни град Далмације, а то ће остати све до 1918. (када га је на темељу тајног лондонског уговора окупирала Италија). Византијски градови су постали жаришта романске културе, латинског језика и хришћанске вјере у словенском окружењу. Ускоро је са позадином оживјела дипломатска, економска и културна сарадња. Добрим дијелом се хришћанство ширило у копнену дубину управо из далматинских градова, без обзира на намјере црквене власти (Рима и Цариграда). У државним канцеларијама Византије, других европских држава, али и римске курије de iure задржано је старовјековно схватање величине Далмације, са којом се подудара и црквено-територијална организација сплитске митрополије потврђена (или утврђена) сплитским црквеним саборима 925. и 928. године насталима послије уједињења Далмације са Краљевином Хрватском под скиптром краља Томислава.

Користећи слабљење словенских земаља у залеђу крајем 11. вијека Венеција је настојала преузети политичку контролу над источном обалом Јадрана. Год. 1000. Венеција без већег отпора осваја далматинске градове и острва и од тада, уз краће прекиде, постаје водећа власт у Далмацији (и на Јадрану) до 1797. године. Дубровник се успјешно истргнуо из чврстог загрљаја Венеције, захваљујући вјештим дипломатским маневрима. Најдуже раздобље несметане владавине угарских краљева над Далмацијом, односно над далматинским градовима с припадајућим територијима на острвима и у копненом залеђу било је од 1358. (након Задарског мира) до 1409. То је доба процвата далматинских комуна, посебно Задра, Шибеника, Трогира, Сплита и Дубровника, када ти градови постају језгра динамичне структуре цијеле регије. Освајања босанских владара крајем 14. вијека нису битније утицала на комуникацију између далматинских градова и њиховог залеђа нити на међусобну комуникацију појединих градова (јер се она највећим дијелом одвијала путем мора).

Рани нови вијек

Династички сукоби у Угарском краљевству значајно су слабили средишњу краљевску власт што се одражавало снажним центрипеталним тежњама рубних покрајина. Такво стањеје искористила Венеција, која је помоћу дипломатских (Ладислављева продаја права на Далмацију за 100.000 дуката) и војних подухвата постепено овладала највећим дијелом Дубровачке републике. Млетачко имање у Далмацији је битно смањено освајањима османлијских Турака крајем 15. и током 16. в. Картографски извори 17. в., слиједећи државно-правна схватања тога доба, простор Далматинске Загоре и западни дио Херцеговине називају Турском Далмацијом.

Млетачка освајања крајем 17. в. су допринијела повећању величине Далмације. У рату од 1688. до 1699. освојени су Книн, Сињ, Врлика, Вргорац, Метковић и Херцег Нови, па се граница млетачких и турских посједа помиче на Линију Гримани (aquisto nuovo). У рату од 1715. до 1718. Венеција се проширила у Далмацији освајањем Имотске крајине и мањих подручја у Боки которској (aquisto nuovissimo). У насталим приликама Дубровачка република је, да не би директно граничила с Млетачком републиком, уступила Османском царству излаз на море крај полуострва Клека (Неум) и у подручју рјечице Суторине у Боки.

Границе Далмације утврђене Линијом Моцениго 1718. (с подручјем Дубровачке републике) до 1918. су остале непромијењене. У вријеме османлијске управе измијењена је етничка структура становништва, која је потенцирала постојеће разлике. То се добро може пратити и на темељу повлачења чакавског нарјечја унутар градских зидина приморских градова и на отоке, док се у простору Равних котара, Буковице и Далматинске Загоре шири штокавско нарјечје. У залеђини Далмације насељава се православно српско становништво. Осим језичних и вјерских разлика, до изражаја долазе и социо-културолошке разлике. Јасно се разликују два културна слоја: острвски и приморски простор средоземне културе те далматинско залеђе с наглашеним елементима динарске патријархалне културе. Диоба на бодуле и влаје само је шаљив и примитивни одраз наведених разлика. Међутим, између те двије културне јединице није могуће утврдити оштру границу јер друштвене и економске везе постепено резултују интеракцијом и међусобним прожимањем.

Француска и аустријска власт

Млетачка Далмација је 1797. године по слову мировних уговора у Леобену и Кампоформију припала Хабзбуршкој монархији. Након склапања Пожунског мира крајем 1805. године, Далмација је 1806. године укључена у састав наполеонске Краљевине Италије. Француска војска је током исте 1806. године запосела и Дубровник, а потом је 1808. године званично укинута Дубровачка република, која је прикључена Далмацији. Целокупно подручје Далмације се од 1809. до 1813. године налазилао у саставу француских Илирских покрајина. Област је 1813. године поново потпала под хабзбуршку власт и од тада је као Краљевина Далмација била у саставу Аустријског царства (1813-1867) и Аустроугарске монархије (1867-1918).^[2]

Како би што више интегрисао простор од северне Далмације, преко Дубровачког приморја, до Боке которске, бечки двор је све те области третирао као јединствену административну и територијалну јединицу, са посебним покрајинским сабором и управом, те је створио и обједињену римокатоличку задарску црквену покрајину (метрополију), којој су биле подређене све далматинске бискупије, укључујући Сплит и Дубровник, дотадашња надбискупска средишта.

Далмација у Југославији

Године 1918, након пада Аустроугарске монархије, наступају крупне промјене. Од 1918. Далмација као политичко-географски појам више не постоји. Италија је окупирала Задар и Ластово, а италијанска окупација потврђена је Рапалским уговором 1920. Уредбом o подјели земље Краљевине СХС 1922. Далмација је подијељена на Сплитску и Дубровачку област. Год. 1929. највећи дио Дубровачке области припојен је Зетској бановини, а остатак Далмације је чинио Приморску бановину са средиштем у Сплиту. Корчула је 1931. изузета из Зетске и припојена Приморској бановини, а 1939. Приморска бановина и дубровачки крај улазе у састав Бановине Хрватске. Након превирања у Другом свјетском рату цијели тај простор Далмације, дефинисане након млетачко-турских сукоба и укидања Дубровачке републике, ушао је у састав СФРЈ.

Далмација у Народноослободилачкој борби

Савремено доба

Савремена жупанијска подјела Републике Хрватске дезинтегрисала је простор јужне Хрватске на четири жупаније, од којих само једна носи далматинско име: Сплитско-далматинска жупанија. Савремени регионални развој Јужне Хрватске указује на закључак како Далмације заправо више нема. Изван функционалног утицаја Сплита, највећег градског средишта у простору Далмације, је посебно град Задар, који гравитационим силама интегрише географски профил: острва – Равни котари и Буковица – Велебит – јужна Лика. Центрипетални фактори у односу на Сплит су изражени и у простору Дубровника (осим Доњонеретванског краја).

Види још

Извори и литература

Извори

Wortley, John, ур. (2010). John Skylitzes: A Synopsis of Byzantine History, 811–1057. New York: Cambridge University Press.
Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
Živković, Tibor (2012). De conversione Croatorum et Serborum: A Lost Source. Belgrade: The Institute of History.
Живковић, Тибор (2013). De conversione Croatorum et Serborum: Изгубљени извор Константина Порфирогенита. Београд: Завод за уџбенике.
Јачов, Марко (1983). Списи Тајног ватиканског архива XVI-XVIII века. Београд: САНУ.
Јачов, Марко (1986). Списи Конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима 1622-1644. Београд: САНУ.
Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
Moravcsik, Gyula, ур. (1967) [1949]. Constantine Porphyrogenitus: De Administrando Imperio (2. изд.). Washington: Dumbarton Oaks Center for Byzantine Studies.
Острогорски, Георгије, ур. (1955). Византијски извори за историју народа Југославије. 1. Београд: Византолошки институт.
Острогорски, Георгије; Баришић, Фрањо, ур. (1966). Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт.
Pertz, Georg Heinrich, ур. (1845). Einhardi Annales. Hanover.
Scholz, Bernhard Walter, ур. (1970). Carolingian Chronicles: Royal Frankish Annals and Nithard's Histories. University of Michigan Press.
Thomas of Split (2006). History of the Bishops of Salona and Split: Historia salonitanorum atque spalatinorum pontificum. Budapest: Central European University Press.
Thurn, Hans, ур. (1973). Ioannis Scylitzae Synopsis historiarum. Berlin-New York: De Gruyter.
Ферјанчић, Божидар (1959). „Константин VII Порфирогенит”. Византијски извори за историју народа Југославије. 2. Београд: Византолошки институт. стр. 1—98.
Flusin, Bernard; Cheynet, Jean-Claude, ур. (2003). John Scylitzès: Empereurs de Constantinople. Paris: Lethielleux.
Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.

Литература

Веселиновић, Рајко (1986). „Срби у Далмацији”. Историја српског народа. књ. 4, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 7—66.
Влачић, Љубо (1901). Из прошлости српске области неретљанске. Мостар: Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића.
Vlačić, Ljubo (1903). Iz prošlosti srpske oblasti neretljanske. Dubrovnik: Srpska dubrovačka štamparija A. Pasarića.
Десница, Бошко (1991). Стојан Јанковић и ускочка Далмација: Изабрани радови. Београд: Српска книжевна задруга.
Ђекић, Ђорђе Н.; Павловић, Милош Н. (2016). „Drosiaco, Marianorum iudice” (PDF). Зборник радова Филозофског факултета у Приштини. 46 (4): 243—253.
Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600-1025). Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник.
Живковић, Тибор (2012). „Неретљани - пример разматрања идентитета у раном средњем веку” (PDF). Историјски часопис. 61: 11—25. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 03. 2018. г. Приступљено 20. 07. 2018.
Јачов, Марко (1984). Венеција и Срби у Далмацији у XVIII веку. Београд: Историјски институт САНУ.
Јачов, Марко (1990). Срби у млетачко-турским ратовима у XVII веку. Земун: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
Karbić, Damir (2004). „Šubići Bribirski do gubitka nasljedne banske časti (1322)”. Zbornik Odsjeka za povijesne znanosti Zavoda za povijesne i društvene znanosti Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti. 22: 1—26.
Klaić, Vjekoslav (1905). „O krunisanju ugarskih Arpadovića za kraljeve Dalmacije i Hrvatske (1091-1207)”. Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva. 8: 107—117.
Klaić, Vjekoslav (1905). „Hrvatsko kraljevstvo u XV. stoljeću i prvoj četvrti XVI. stoljeća (1409-1526)”. Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva. 8: 129—147.
Klaić, Nada (1970). „Historijska uloga Neretvanske kneževine u stoljetnoj borbi za Jadran”. Makarski zbornik: Zbornik znanstvenog savjetovanja o Makarskoj i Makarskom primorju. 1. Makarska. стр. 121—168.
Максимовић, Љубомир (1964). „О времену доласка Неретљана на далматинска острва”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 145—152.
Милутиновић, Коста (1981). „Срби у Далмацији 1797-1878”. Историја српског народа. књ. 5, св. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 277—307.
Omrčanin, Ivo (1984). Military History of Croatia. Dorrance.
Papazoglu, Fanula (1969). Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba: Tribali, Autarijati, Dardanci, Skordisci i Mezi. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.
Sedlar, Jean W. (1994). East Central Europe in the Middle Ages, 1000-1500. Seattle: University of Washington Press.
Станојевић, Глигор (1970). Југословенске земље у млетачко-турским ратовима XVI-XVIII вијека. Београд: Историјски институт.
Тејлор, Ален (2001). Хабзбуршка монархија 1809-1918: Историја Аустријске царевине и Аустроугарске. Београд: Clio.
Ферлуга, Јадран (1957). Византијска управа у Далмацији. Београд: Научно дело.
Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
Fine, John Van Antwerp Jr. (2005). When Ethnicity did not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
Haas, Arthur G. (1963). Metternich, Reorganization and Nationality, 1813-1818: A Story of Foresight and Frustration in the Rebuilding of the Austrian Empire. Wiesbaden: Franz Steiner Verlag.
Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge: Cambridge University Press.

Спољашње везе

[FOOTNOTEСтанојевић1970-1] Станојевић 1970.

[FOOTNOTEТејлор2001-2] Тејлор 2001.

[1]

[2]