Википедија

Историја Аргентине

Историју Аргентине историчари деле на четири главна периода: преколумбово време или рана историја до шеснаестог века, колонијални период (1516—1810), рат за независност и рано постколонијалистичко доба (1810—1880) и историја модерне Аргентине (од 1880).

Хуан Доминго Перон

Преколумбовска ера

уреди
Пећина Куева де лас Манос у провинцији Санта Круз стара је преко 10.000 година, и представља један од најстаријих доказа о урођеничким културама у Америци.

Најранији трагови људског присуства на подручју данашње Аргентине потичу из времена палеолита, поред њих пронађени су и трагови из времена мезолита и неолита.[1] До доласка Европљана, Аргентина је била релативно ретко насељено подручје са бројним културама које су имале различите видове друштвеног организовања.[2] Ове културе можемо поделити на три главне групе:[3]

Колонијално доба

уреди
Прва слика Буенос Ајреса из 1628 коју је израдио холандских сликар Алдус Вертхонт.

Први Европљани су на ово подручје стигли 1502. током путовања Америга Веспучија. Шпански морепловци Хуан Дијаз де Солис и Себастијан Кабот посетили су област данашње Аргентине 1516. и 1526. године.[5] Педро де Мендоза је 1536. основао малу насеобину Буенос Ајрес, која је напуштена 1541.[6]

Колонизација је настављена из Парагваја – оснивањем Гувернората Рио де ла Плата – Перуа и Чиле.[7] Франсиско де Агире је 1533. године основао град Сантијаго дел Естеро. Лондрес је основан 1558; Мендоза 1561; Сан Хуан 1562; Сан Мигел де Тукуман 1565.[8] Хуан де Гарај је 1573. године основао Санта Фе а исте године је Херонимо Луис де Кабрера основао Кордобу.[9] Гарај је касније отишао на југ да би 1580. поново изградио Буенос Ајрес.[10] Сан Луис је основан 1596. године.[8]

Буенос Ајрес је 1776. постао главни град Вицекраљевства Рио де ла Плата,[11] насталог на делу бившег Вицекраљевства Перу. Након добијања статуса главног града, постао је важан трговачки центар. Током 1806. и 1807. године Британци су два пута покушали да изврше инвазију на област око реке Ла Плате.[12] Отпор је пружен под вођством Француза Сантијага де Линијеа, што му је касније омогућило да добије титулу вицекраља.

Подручје већег дела данашње Аргентине током колонијалног раздобља било је настањено шпанским имигрантима и њиховим потомцима креолима, местицима, домороцима и потомцима афричких робова. Трећина ондашњег становништва била је настањена у Буенос Ајресу и другим градовима, док су остали живели у пампама, као гаучи. Домороци су живели у другим деловима земље углавном у Патагонији и Гран Чаку.

Вести о свргавању шпанског краља Фердинанда VII током Шпанског рата за независност изазвала је велику забринутост у вицекраљевству.[13] Након Мајске револуције 1810. године у Буенос Ајресу је збачен са власти вицекраљ Балтазар Идалго де Сиснерос а власт је преузела прва независна влада Аргентине тзв. Примера хунта (шп. Primera Junta).

Стварање нације

уреди
Хосе де Сан Мартин, Ослободилац Аргентине, Чилеа и Перуа

Током наредне деценије рат за независност се разбуктао у бившем вицекраљевству, његови делови су се поделили између патриота и ројалиста. Градови данашње Аргентине су подржали отцепљење после 1811. Парагвај се отцепио од Шпаније 1811. а од Аргентине 1842. Горњи Перу је имао недефинисан статус због ројалиста из Вицекраљевства Перу све док није прогласио независност као Боливија 1824. На источну обалу реке Уругвај је извршена инвазија од стране Бразилско-португалског царства 1817. да би након Аргентинско-бразилског рата, споразумом у Монтевидеу 1828. била проглашена независна држава Уругвај.

Међусобни сукоби су довели до политичке нестабилности међу патриотама. Током само четири године Примера хунту је заменила Хунта гранде, затим Први Тријумвират, па Други Тријумвират и први Врховни управник. Године 1813. сазвана је Скупштина ради проглашења независности али то није учињено због политичких несугласица. Након тога избио је грађански рат у Аргентини између провинција окупљених у Федералну Лигу и Врховног Управитељства. До 1816. Уједињене провинције Јужне Америке су биле изложене великим унутрашњим и спољашњим претњама. У јулу 1816. Конгрес је прогласио независност и именовао Хуана Мартина де Пејредона за Врховног управника. За војне походе био је задужен Хосе де Сан Мартин, који је предводио војску преко Анда и 1817. поразио ројалисте у Чилеу. Након те победе преузео је контролу над чилеанском морнарицом и помоћу ње поразио је ројалисте у Лими. Војни походи Сан Мартина су се надовезали на оне које је предузео Симон Боливар у Великој Колумбији, и довели су до победе суверениста у Борби за независност Латинске Америке.

Битка за Сепеду из 1820, која је вођена између централиста и федералиста означила је крај централне власти. Нови устав је ступио на снагу 1826. током Рата са Бразилом, када је Бернардо Ривадавија изабран за првог Председника Аргентине. Ускоро су овај устав одбациле провинцијске власти јер је био централистички, а Ривадавија је убрзо након тога поднео оставку. Након тога провинције су се окупиле у Аргентинску Конфедерацију. Ова конфедерација провинција је била веома лабава и није имала заједничког шефа државе. Уместо тога нека важна овлашћења је добијао гувернер провинције Буенос Ајрес, као што је отплата дуга и спољни послови. Гувернер Хуан Мануел де Росас је владао од 1829. до 1832, и од 1835. до 1852. Током свог првог мандата склопио је тзв. федерални пакт и захваљујући ком је поразио Унитаристичку лигу. Након 1835. донео је (шп. Suma del poder público). Суочио се са Аргентинским грађанским ратом и константном ратном опасношћу која се огледала у блокади Рио де ла Плате од стране Француске од 1838. до 1840, Рату Конфедерација, енглеско – француској блокади Рио де ла Плате од 1845. до 1850, и устанку у провинцију Коријентес. Током свих ових сукоба Росас није претрпео ни један пораз и успео је да спречи губљење државне територије. Међутим због одбијања да донесе устав који ће заменити Федерални пакт, гувернер провинције Ентре Риос Хусто Хосе де Уркиза је затражио самосталност ове територије. У бици код Касероса, де Уркиза је поразио Росаса, и присилио га да оде у егзил. Након тога склопљен је Споразум у Сан Николасу 1853. на основу ког је донет аргентински устав. Након отцепљења Државе Буенос Ајрес од Конфедерације, и њеног каснијег прикључења, Бартоломе Митре је 1862. изабран за председника Аргентине. Национално јединство је још више ојачало током Парагвајског рата,[14] током ког је погинуло вие од 300.000 људи, док је Парагвај разрушен.[15] Након 1875. уследио је талас страних инвестиција и велика имиграција из Европе. Ови догађаји су допринели развоју привреде, првенствено пољопривреде, и оснаживању аргентинског друштва. Генерал Хулио Аргентино Рока је током 1870-их у војним походима успоставио власт Аргентине над јужним Пампасом и Патагонијом, потчинивши преостало урођеничко становништво.[16][17]

Модерна историја

уреди
Хуан Перон са супругом, Евом.

У раздобљу између 1880. и 1929. број становника Аргентине се повећао петоструко, док је друштвени производ увећан за 1.500 процената. Раст броја становника је остварен највише захваљујући великој имиграцији, док је економски раст био подстакнут британским и француским инвестицијама, и извозом пољопривредних производа. Захваљујући овим резултатима Аргентина се сврстала међу десет најјачих светских привреда.[18] Конзервативна елита је доминирала политичком сценом Аргентине све до 1912. када је председник Роке Саенз Пења донео тзв. Саенз Пењин закон по ком је уведено право гласа за све мушкарце, као и тајно гласање. Ово је омогућило центристима окупљеним око Радикалне грађанске уније (шп. Unión Cívica Radical) да победе на првим слободним изборима 1916. године. Председник Иполито Иригојен је увео друштвене и привредне реформе и проширио видове помоћи породичним газдинствима и малим привредницима. Збачен је са власти пучем из 1930, када на управљање Аргентином поново преузимају конзервативци. Нове власти су потписале трговински Споразум Рока – Рансиман са Британском империјом. Аргентина је током Првог светског рата и већег дела Другог светског рата била неутрална, што јој је омогућило да снабдева Савезнике храном.[18] Генерал Хуан Перон је 1946. изабран за председника, чиме је створен популистички покрет познат као перонизам. Његова супруга Ева је била омиљена у народу и имала је главну политичку улогу све до своје смрти 1952. Свој утицај у друштву је остваривала помоћу Фондације Ева Перон (шп. Fundación Eva Perón) и Женске перонистичке партије (шп. Partido Peronista Femenino),[19] она је утицала и на стицање права гласа за жене, што је остварено 1947. године.

Током Перонове владавине дошло је до знатног пораста плата и услова живота, подстицано је деловање синдиката, стратешке привредне гране су национализоване, развијана је индустрија којом би били замењени увозни производи а развој пољопривреде је постао приоритет.[20] Међутим, у истом периоду дошло је до пораста инфлације, која је 1951. достигла 50 процената, док је песо изгубио 70% своје вредности од 1948. до 1950.[21] Спољна политика је постала више изолационистичка јер је дошло до заоштравања односа са САД, појачана је цензура и репресија[22] а велики број опозиционара је затворен и мучен.[23]

Развијајући култ личности Перон је сменио бројне утицајне и способне саветнике да би се окружио послушницима. Смењен је пучем 1955. у тзв. Слободарској револуцији (шп. Revolución Libertadora). Након тога отишао је у егзил у Шпанију.

Артуро Фрондизи (десно) и његов главни економски светник, Rogelio Frigerio.

Након покушаја деперонизације и лустрације перониста, на изборима 1958. победио је Артуро Фрондизи. Део Перонових присталица је подржавао Фрондизија који је спроводио политику подстицања инвестиција у енергетику и индустрију. Захваљујући томе Аргентина је успела да у спољнотрговинској размени оствари суфицит. На изборима 1963. изабран је Артуро Илија који је наставио политику развоја. Упркос напретку земље, његови покушаји да укључи перонисте у политичке процесе су завршени преузимањем власти од стране војске у пучу 1966. године. Иако репресиван, нови режим је наставио са да подстиче развој домаће привреде и инвестирао је рекордне суме новца у јавне радове. Привреда је снажно расла а број сиромашних је до 1975. смањен на седам посто. Репресија војне хунте је довела до ескалације политичког насиља и Перон, иако у егзилу, је вешто кооптирао са студентским и радничким протестима што је на крају приморало војну хунту да распише слободне изборе 1973. и дозволи његов повратак из Шпаније. Хуан Перон је 1973. ступио на дужност а умро је у јулу 1974. На месту председника наследила га је његова трећа супруга Изабела коју је он поставио за потпредседника. Она је изабрана као компромисно решење између завађених перонистичких фракција. Сукоб који је уследио између левичарских и десничарских екстремиста, довео је до крвопролића, финансијског хаоса и пуча у марту 1976.

Власт је преузела војну хунта под именом Национални реорганизациони процес (шп. Proceso de Reorganización Nacional). Она је појачала борбу против екстремних левичара као што је Народна револуционарна армија (шп. Ejército Revolucionario del Pueblo) и Монтенероса (шп. Monteneros) који су од 1970. вршили убиства и отмице.[24]

Убрзо се репресија пренела и на опозицију па је током тзв. Прљавог рата (шп. Guerra Sucia) нестало на хиљаде дисидената. Репресију је потпомагала ЦИА у Операцији Кондор јер је велики број војних главешина обучаван у Форт Бенингу у Школи Америка (енгл. School of the Americas).[25] Иако је овај режим у почетку донео извесну стабилност и организовао велики број јавних радова, замрзавање плата и дерегулација финансијског тржишта довели су до великог пада животног стандарда и рекордног спољног дуга.[18] Деиндустријализација, колапс песа, незапамћена корупција, јавно незадовољство због Прљавог рата и на крају пораз од Уједињеног Краљевства у Фолкландском рату 1982, довели су до пада режима и слободних избора 1983.

Референце

уреди
  1. ^ Abad de Santillán 1971, стр. 17.
  2. ^ а б Edwards 2008, стр. 12.
  3. ^ Abad de Santillán 1971, стр. 18–19.
  4. ^ Edwards 2008, стр. 13.
  5. ^ Crow 1992, стр. 128.
  6. ^ Crow 1992, стр. 129–132.
  7. ^ Abad de Santillán 1971, стр. 96–140.
  8. ^ а б Crow 1992, стр. 353.
  9. ^ Crow 1992, стр. 134.
  10. ^ Crow 1992, стр. 135.
  11. ^ Crow 1992, стр. 347.
  12. ^ Crow 1992, стр. 421.
  13. ^ Abad de Santillán 1971, стр. 194ff.
  14. ^ U.S. Library of Congress, Country Studies: The War of the Triple Alliance.
  15. ^ Rubinstein 2004, стр. 94.
  16. ^ Carlos A. Floria and César A. García Belsunce, (1971). Historia de los Argentinos. ISBN 978-84-599-5081-7.  I and II.
  17. ^ „Argentina Desert War 1879–1880”. Onwar.com. 27. 11. 2003. Архивирано из оригинала 12. 01. 2011. г. Приступљено 25. 4. 2010. 
  18. ^ а б в Lewis 1990.
  19. ^ Barnes, John (1978). Evita, First Lady: A Biography of Eva Perón. New York: Grove Press. 
  20. ^ „Perón” (на језику: Spanish). Todo Argentina. Приступљено 25. 4. 2010. 
  21. ^ „INDEC (precios)”. Архивирано из оригинала 18. 11. 2008. г. Приступљено 25. 4. 2010. 
  22. ^ Foster, Lockhart & Lockhart 1998, стр. 62
  23. ^ Feitlowitz, Marguerite (2002). A Lexicon of Terror: Argentina and the Legacies of Torture. Oxford University Press. 
  24. ^ Nancy Scheper-Hughes. Child Survival: Anthropological Perspectives on the Treatment and Maltreatment of Children. ISBN 978-1-55608-029-6. 
  25. ^ Andersen, Martin. Dossier Secreto. Westview Press. , 1993.

Литература

уреди
  • Feitlowitz, Marguerite (2002). A Lexicon of Terror: Argentina and the Legacies of Torture. Oxford University Press. 
  • Barnes, John (1978). Evita, First Lady: A Biography of Eva Perón. New York: Grove Press. 
  • Foster, David William; Lockhart, Melissa Fitch; Lockhart, Darrell B. (1998). Culture and Customs of Argentina. Greenwood Publishing Group. стр. 62. ISBN 978-0-313-30319-7. 
  • Abad de Santillán, Diego (1971). Historia Argentina (на језику: шпанском). Buenos Aires: Tipográfica Editora Argentina. 
  • Crow, John A. (1992). The Epic of Latin America (4th изд.). Berkeley, CA, USA: University of California Press. ISBN 978-0520077232. 
  • Edwards, Todd L. (2008). Argentina: A Global Studies Handbook. Santa Barbara, CA, USA: ABC-CLIO. ISBN 978-1851099863. 
  • Rubinstein, W. D. (2004). Genocide: a history. Pearson Education. ISBN 978-0-582-50601-5. 
  • Adelman, J. (1992). „Socialism and Democracy in Argentina in the Age of the Second International”. The Hispanic American Historical Review. 72 (2): 211—238. JSTOR 2515555. doi:10.2307/2515555. 
  • Andrews, George Reid. (1980). The Afro-Argentines of Buenos Aires, 1800–1900. Madison: University of Wisconsin Press. 1980.
  • Bergquist, Charles W (1986). Labor in Latin America: Comparative Essays on Chile, Argentina, Venezuela, and Colombia. Stanford: Stanford University Press. 
  • Boyd, Kelly, ed (1999). Encyclopedia of Historians and Historical Writers. 1. Rutledge. стр. 44—50. , historiography
  • Braudel, Fernand, 1984. The Perspective of the World, vol. III of Civilization and Capitalism (1979)
  • Brown, Jonathan C (2011). A Brief History of Argentina. 
  • Brown, Jonathan C. A Socioeconomic History of Argentina, 1776–1869. New York: Cambridge University Press. 1979.
  • Buera, Francisco J., and Juan Pablo Nicolini. "The Monetary and Fiscal History of Argentina: 1960-2017." (University of Chicago, Becker Friedman Institute for Economics Working Paper, 2019). [Buera, Francisco J., and Juan Pablo Nicolini. "The Monetary and Fiscal History of Argentina: 1960-2017." University of Chicago, Becker Friedman Institute for Economics Working Paper (2019).
  • Burgin, Miron. (1946). The Economic Aspects of Argentine Federalism, 1820–1852. .
  • Carassai, Sebastián. The Argentine Silent Majority: Middle Classes, Politics, Violence, and Memory in the Seventies. Durham: Duke University Press 2014.
  • Cushner, Nicholas P. (1983). Jesuit Ranches and the Agrarian Development of Colonial Argentina, 1650–1767. .
  • Della Paolera, Gerardo, and Alan M. Taylor, eds. A new economic history of Argentina. Cambridge University Press.  ( 2003; with cd-rom)
  • Di Tella, Guido (2016). Political Economy of Argentina, 1880-1946. Springer. .
    • Di Tella, Guido, and Rudiger Dornbusch. The political economy of Argentina, 1946–83. . (Springer, 1989).
  • Ferns, Henry S (1960). Britain and Argentina in the Nineteenth Century. 
  • Halperín Donghi, Tulio. Politics economics and society in Argentina in the revolutionary period. Cambridge [Eng.] ; New York : Cambridge University Press, [1975]
  • Halperin Donghi, Tulio, et al., eds. Sarmiento, author of a nation. Berkeley: University of California Press. , c1994.
  • Harvey, Robert. Liberators: Latin America's Struggle For Independence, 1810–1830. ISBN 0-7195-5566-3. . John Murray, London (2000).
  • Hedges, Jill (2011). Argentina: A Modern History. ISBN 1848856547.  excerpt and text search
  • Horowitz, Joel (2013). „Economic History and the Politics of Culture in Twentieth-Century Argentina”. Latin American Research Review. 48 (2): 193—203. JSTOR 43670083. doi:10.1353/lar.2013.0027. 
  • Lewis, Daniel K (2003). The History of Argentina. ISBN 1403962545.  excerpt and text search
  • Lynch, John. (1958). Spanish Colonial Administration, 1782–1810: The Intendant System in the Viceroyalty of the River Plate. .
  • Lynch, John. (1981). Argentine Dictator: Juan Manuel de Rosas, 1829–1852. .
  • Moya, José C. Cousins and Strangers: Spanish Immigrants in Buenos Aires, 1850–1930. Berkeley and Los Angeles: University of California Press 1998.
  • Pineda, Yovanna (2009). Industrial Development in a Frontier Economy: The Industrialization of Argentina, 1890–1930. Stanford University Press. 
  • Platt, Desmond Christopher Martin, and Guido Di Tella (1985). Argentina, Australia, and Canada: studies in comparative development, 1870–1965. Macmillan. 
  • Potash, Robert A. The Army and Politics in Argentina, 1828–1945. Stanford: Stanford University Press. 1969.
  • Rock, David (1987). Argentina, 1516–1987: From Spanish Colonization to Alfonsín. 
  • Rock, David. Politics in Argentina, 1890–1930: The Rise and Fall of Radicalism. Cambridge University Press. . ( 1975).
  • Rock, David (2018). The British in Argentina: commerce, settlers and power, 1800–2000. Springer. .
  • Romero, Luis Alberto (2013). A History of Argentina in the Twentieth Century (13th изд.). Pennsylvania State University Press. ISBN 978-0271062280.  excerpt
  • Sabato, Hilda. Agrarian Capitalism and the World Market: Buenos Aires in the Pastoral State, 1840–1890. Albuquerque: University of New Mexico Press. 1990.
  • Sanchez-Alonso, Blanca (2013). „Making sense of immigration policy: Argentina, 1870–1930.”. Economic History Review. 66 (2): 601—627. .
  • Sarmiento, Domingo F (1868). Life in the Argentine Republic in the Days of the Tyrants, or, Civilization and Barbarism. 
  • Schmidli, William Michael (2013). The fate of freedom elsewhere: human rights and U.S. Cold War policy toward Argentina. Ithaca: Cornell University Press. .
  • Scobie, James R. (1974). Buenos Aires: Plaza to Suburb, 1870–1910. New York: Oxford University Press. 1974.
  • Scobie, James R (1964). Revolution on the Pampas: A Social History of Argentine Wheat. Austin: University of Texas Press. 
  • Slatta, Richard W (1983). Gauchos and the Vanishing Frontier. 
  • Smith, Peter H (1969). Politics and beef in Argentina. Patterns of conflict and change. .
  • Szuchman, Mark D. (1987). Order, Family, and Community in Buenos Aires, 1810–1860. .
  • Thomas, Carolyn, and Nicolás Cachanosky (2016). „Argentina's post-2001 economy and the 2014 default.”. Quarterly Review of Economics and Finance. 60: 70—80. .
  • Warren Sweet, William (1919). A History of Latin America. 
  • Wilson, Jonathan (2016). Angels with dirty faces: The footballing history of Argentina. Hachette UK. .
  • Barrientos, Claudio J (2019). „Reckoning with Human Rights narratives and Memory Politics in the recent history of Argentina.”. Latin Americanist. 63 (4): 458—461. 
  • Brinkerhoff, Thomas. "Politicizing the Playing Field: Legacies of the Campeonatos Evita in Post-Peronist Argentina." International Journal of the History of Sport 38.2- 3  227–246; on children.
  • Conniff, Michael L. "A historiography of populism and neopopulism in Latin America." History Compass 18.9 (2020): e12621.
  • Copello, David (2021). „The ‘invention’ of human rights as a revolutionary concept: Confronting orthodox Marxism and the New Left (Argentina, 1972).”. Journal of Human Rights. 20 (3): 304—317. .
  • Frei, Raimundo (2020). „'In my home nobody spoke about religion, politics or football': Communicative silences among generations in Argentina and Chile.” (PDF). Memory Studies. 13 (4): 570—585. 
  • Garibotto, Verónica. Rethinking Testimonial Cinema in Postdictatorship Argentina: Beyond Memory Fatigue. Indiana University Press.  (2019).
  • Goebel, Michael (јануар 2011). Argentina's Partisan Past: Nationalism and the Politics of History. Liverpool University Press. ISBN 978-1-84631-238-0. 
  • Di Meglio, Gabriel. "Recent historiographical approaches to the process of independence in Argentina." History Compass 17.11 (2019): e12597.
  • Jones, Darby (2019). „Storytelling in Post-conflict Argentina: How Keeping Memory Alive Can Bring about Justice.”. Kennedy School Review. 19: 46—50. .
  • Kahan, Emmanuel Nicolás. Memories that lie a little: Jewish experiences during the Argentine dictatorship (Brill, 2019).
  • Kaiser, Susana (2021). „In Argentina, New Generations Remember: For Argentines born after dictatorship, public encounters with the past help stitch together a memory of the country's collective traumas.”. NACLA Report on the Americas. 53 (2): 147—153. .
  • Montez, Noe (2018). Memory, Transitional Justice, and Theatre in Postdictatorship Argentina. SIU Press. .
  • Nouzeilles, Gabriela, and Graciela Montaldo, eds. The Argentina Reader: History, Culture, Politics. . (Latin America in Translation) (2002)
  • Rajca, Andrew C (2018). Dissensual Subjects: Memory, Human Rights, and Postdictatorship in Argentina, Brazil, and Uruguay. Northwestern University Press. 
  • Robben, Antonius C.G.M. Argentina betrayed: memory, mourning, and accountability. University of Pennsylvania Press.  ( 2018).
  • Shumway, Nicolas (1992). The Invention of Argentina. 
  • Simonetto, Patricio; Butierrez, Marce. „The archival riot: Travesti /Trans* audiovisual memory politics in twenty-first-century Argentina”. Memory Studies. 16 (2): 280—295. doi:10.1177/17506980211073099. 
  • Sorá, Gustavo, and Paula Molina Ordoñez (2018). „The specialization and internationalization of studies on books and publishing in Argentina.” (PDF). Lingua Franca: The History of the Book in Translation. 4: 1—17. 
  • Taylor, Alan M. (2018). „The Argentina Paradox: Microexplanations and macropuzzles”. Latin American Economic Review. 27. doi:10.1007/s40503-017-0051-8. 
  • Visacovsky, Sergio E (2018). „The days Argentina stood still. History, nation and imaginable futures in the public interpretations of the Argentine crisis at the beginning of the twenty-first century.”. Horizontes antropológicos. 24: 311—341. . historiography [Visacovsky, Sergio E. "The days Argentina stood still. History, nation and imaginable futures in the public interpretations of the Argentine crisis at the beginning of the twenty-first century." Horizontes antropológicos. 24  311–341. online]
  • Anzorena, Oscar R. (1987). Tiempo de violencia y utopía (1966–1976). Editorial Contrapunto. , p. 48
  • Carlos A. Floria and César A. García Belsunce,. (1971). Historia de los Argentinos. ISBN 84-599-5081-6.  I and II;
  • Cortes Conde, Roberto, and Gerardo Della Paolera, eds (2018). Nueva Historia Econàmica de Argentina. Barcelona, Spain: EDHASA. . Pp. 344.
  • Tomás Eloy Martínez has written a number of books from the point of view of an Argentine journalist and intellectual affected by the entire Peron/Military period. A few have been translated into English (Santa Evita, The Peron Novel).
  • Mitre, Bartolomé (2008). Historia de Belgrano y de la Independencia Argentina (на језику: шпански). Buenos Aires: Belgranian National Institute. ISBN 978-987-506-142-2. 
  • Pigna, Felipe (2006). Los Mitos de la Historia Argentina, 3'. , ed. Planeta
  • Luna, Félix (2003). La independencia argentina y americana (на језику: шпански). Buenos Aires: Planeta. ISBN 950-49-1110-2. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Историја_Аргентине&oldid=28617764”